Шта у политици не припада само њој

Протојереј Андреј Ткачов

«Политика је прљава ствар, а Црква треба да буде чиста.» Једноставна реченица с којом је тешко спорити. Међутим, ако је поједете као бомбону истовремено ћете морати да поједете и пуњење. А ево какво је пуњење: «Црква нема права да утиче на живот. Марш у угао с иконама да се молиш пред њима и да се ниси усудио да изађеш из ћошка!» И пошто је пуњење очигледно отровно, вреди анализирати саму лукаву тезу о «тоталној прљавштини политике» и о томе да Црква не треба да се прља земаљским пословима.

Павел Плешанов. Цар Иван Грозни и јереј Силвестар за време великог московског пожара 24. јуна 1547. године Павел Плешанов. Цар Иван Грозни и јереј Силвестар за време великог московског пожара 24. јуна 1547. године
    

Као прво, јеванђељска прича је густо проткана политичким нитима. Без познавања тадашње политичке ситуације у свету и у Светој Земљи није могуће схватити шта је Августов попис захваљујући којем је Господ Исус рођен у Витлејему. Није јасно ко су капетани римске војске и зашто шетају улицама израиљских градова, ко су цариници и због чега их народ није волео, зашто су свештеници бирани на годину дана, а не доживотно. Могло би се приговарати Претечи: шта ће теби да разобличаваш неког Ирода због неке Иродијаде? Нека, ето, спава ко с ким хоће, а ти си духован човек, размишљај о нечем небеском. Па чак и у самој неправедној осуди Месије на крсну смрт осећа се призвук политичке конјунктуре: «Ако Овог не разапнеш, ниси друг ћесарев. Он је Себе назвао ћесарем! Немамо ми цара осим римског ћесара!» Избаците све то из Јеванђеља и добићете некакво гностичко учење или зборник источњачких прича. Међутим, Јеванђеље је ушло у историју, и утицало је на историју, и променило је њен ток. И ако будемо мислили другачие, наши свети оци неће бити Василије, Григорије и Јован, већ Маркион, Василид и манихејци.

«Духовно» и «морално» су нераздвојни. Свуда овај или онај морал корењем црпи воду из ове или оне духовности. Са своје стране, и «политичко» је нераскидиво повезано с «моралним». Закони бележе и одређују постојеће моралне норме, прецизирају их и коригују. А по устаљеној пракси у новије време законодавство може грубо да се меша у морални живот народа, разбијајући уврежене табуе и налажући да се забрањено чини мирне савести. Управо љубитељи уништавања традиционалних обичаја показују Цркви прстом угао с иконама и говоре: «Не мешајте се у наше послове.»

Оваква појава је деловање антихристовог духа и груба лаж, проткана белим концем. Али желимо да наведемо пар аргумената. Савремени политички систем који је победио у свету претпоставља поделу власти на законодавну, судску и извршну. Свака влада има кабинет министара који представља главни орган извршне власти. Наравно, кабинет министара је политички орган. Међутим, у кабинет министара улазе министри здравства, културе, образовања, омладинске политике, спорта и науке. Дакле, и Бољшој театр, и изградња породилишта, и реформа више школе и још хиљаде значајних животних појава доспева у сферу одговорности политичара. Да ли је тачно? Тачно је. Али зар то аутоматски значи да Црква нема права да јавно говори и да има сопствено мишљење о свим овим питањима? Нипошто. Црква има право, а чак је и дужна да има своје мишљење о свему што се дешава у животу земље и народа. Црква не сме да покушава да се докопа власти и да узима у руке земаљски мач. А у свему осталом треба да делује у Духу и сили «оруђем сопствене војске, која је снажна пред Богом и може да сакруши тврђаве».

Абортус не спада искључиво у област медицине, а преко Министарства здравства – у политику. Ова појава може бити оцењена с моралне тачке гледишта, а под извесним околностима може спадати и у криминал. У сваком случају, изражавајући своје мишљење о убијању деце у мајчиној утроби Црква се не гура у политику, премда се дотиче политичке сфере. Даље, Црква треба да проналази облике утицаја на образовни процес у основној, средњој и вишој школи. Али уопште не зато да би оспорила права и власт Министарства науке и образовања, већ да би у «просвећивању» постојала Светлост, да би у «образовању» сијао Божији образ, а у «васпитању» постојала могућност праве исхране и да човек не би умро од духовне глади. Говорећи «читајте књиге» Црква се не занима за тржиште продаје књига, већ за човеков унутрашњи свет. И тако је свуда. Иде свештеник у болничку собу да причести човека на умору или да изврши јелеосвећење болесника пре операције. Не гура се он у политику, него лечи душу и одвезује чворове које никакви закони не могу да одвежу. Ако крст храма сија изнад кровова војног насеља, то није да због мешања у политику одбране, већ да би војник и официр лакше дисали и веселије служили. И ако Црква негде успешно спроведе кампању борбе против алкохола, то ће се одразити и на потрошачко тржиште и на криминогену ситуацију у региону, и на демографију, и на статистику повреда на раду. Једном речју, одразиће се на све. Али ће све то бити успутни политички и грађански плодови јеванђељске делатности. Ове истине су толико очигледне да је срамота помињати их сваки пут изнова. Али ево вам света у својој вештачкој лепоти и огрезлог у безумље: баналности звуче као откровење.

У дубини своје Богочовечанске суштине Црква има снагу своје Главе – Христа – и то велика, слобода, коју Он даје. Још Црква води бригу о свету и савременом човеку. (Управо тако се зове једна од књига поука Пајсија Атонског – «С болом и љубављу о савременом човеку».) Зато ће се глас Цркве чути. Мора да се чује. Понекад ће за неке уши звучати као да се слаже с влашћу, понекад – с опозицијом. Понекад може да звучи тако да не буде ни за «ове», ни за «оне», већ изнад обе. И велико је благо то што се чује глас Цркве. Јер, ако она заћути то ће значити да су наступила времена од којих од почетка света и века није било тежих и жалоснијих. У те дане Црква ће се сакрити ћутке и тражиће пустињу како би дочекала брзи Други долаза Женика. И сви брбљивци и подсмешљивци, сви поборници јавног блебетања и тајног безакоња изненада ће схватити да је с ћутљивим одласком Цркве живот одједном изгубио смисао, а страшни гнев већ стоји на прагу...

Зато, говори, Невесто Христова, говори о свему што сматраш за потребно. Говори о времену и простору, о одећи и храни, о рођењу и смрти, о греху и казни за грех. Говори и о политици. И нека звук твог гласа и шиштећа реакција многих на твој глас буду знакови тога да Земља још увек није територија тоталног пораза, већ битке за Истину која још увек траје.

Протојереј Андреј Ткачов

11 марта 2015 г.

Комментарии
Здесь Вы можете оставить свой комментарий к данной статье. Все комментарии будут прочитаны редакцией портала Православие.Ru.
Войдите через FaceBook ВКонтакте Яндекс Mail.Ru Google или введите свои данные:
Ваше имя:
Ваш email:
Введите число, напечатанное на картинке
Храм Новомученников Церкви Русской. Внести лепту