Материалы 30 июня 2011 г.

Живой интерес правоведов и общества к нетрадиционным путям борьбы с антиобщественными деяниями несовершеннолетних был в России уже на рубеже XIX–XX веков. Интерес этот выразился не только в дискуссиях и выступлениях в печати, но и в некоторых практических формах. Этот прошлый опыт нельзя обойти вниманием. Как нельзя закрывать глаза и на то, что современная ювенальная практика западных стран привела к правовой дезориентации и разрушению традиционных представлений о социальной и защитной роли права.

Преподобный Моисей Оптинский 37 лет, как горящий светильник, неуклонно стоял на страже вверенной ему паствы. Обитель при нем неузнаваемо преобразилась.

Молдавия всегда была православной страной, страной с крепкими духовными традициями. И сегодня усилия Православной Церкви Молдовы направлены на то, чтобы сохранить эти традиции, противостоять вызовам современности, тем навязываемым Евросоюзом нормам, которые противоречат православному отношению к жизни. Печется Церковь Молдавии и о том, чтобы сохранить духовное единство российского и молдавского народов.

Человек, когда он занимает свое место, чувствует себя как рыба в воде, он чувствует себя счастливым. Тогда открываются его таланты, реализуются способности. Он не только счастлив сам, он счастливит окружающих его. Он полезен для близких, он приятен, он вызывает к себе любовь. Смиренная, послушная жена всегда желанна, всегда любезна мужу.

Все на Афоне необычно. Он не имеет нормального, «географического» измерения: путешественник тут перемещается в иных векторах, даже временных. На этом полуострове, действительно, до сих пор существует Византия, не покоренная ни крестоносцами, ни турками, ни «постхристианской» Европой. Как бы для укрепления этого чувства афонцы серьезно живут по юлианскому календарю. Даты по «новому стилю» зачастую просто игнорируются, а время отсчитывают по-византийски.

Прислуживањем свијећа за покој душа настрадалих и парастосом у Брежанима данас је обиљежено 19 година од страдања 32 српска цивила и војника из овог, до тада највећег, сребреничког српског села.

Враћање одузете имовине ранијим олственицима, има за циљ да исправи Једну велику историјску неправду и не би смела послужити новом обесправљивању већ оштећених лица и њихових наследника

У Паризу је од 19. до 29. јуна заседао Комитет УНЕСКО-а за заштиту светске баштине, чији је задатак да допуњава листу светске баштине.

Историја блиских односа Српске и Руске Православне Цркве се рачуна вековима. Током векова су два братска народа везана духовним јединством. Искушења која смо имали у прошлом веку су, такође, веома слична по својој природи. Хиљаде српских и руских новомученика су показали свету подвиг сведочења верности Христу и Његовој Цркви. Њихова жртва је постала залог нашег заједничког духовног препорода. О томе разговарамо са Свјатејшим Патријархом Српским Иринејем.

томе је суграђанима причао човек који је случајно залутао у храм. Људи су пожелели да виде чудака-свештеника. Видевши га, многи више нису напуштали храм и створена је јединствена парохија. Убрзо су у Ракитно дошла духовна чеда баћушке из Дњепропетровске епархије, где је он служио до хапшења и кратко време после враћања из логора и прогона. А кроз неколико година, цео руски православни свет је знао за овог благодатног старца. Код њега су долазили и из престонице, и са Камчатке, Кавказа и Средње Азије…

Распад традиционалних друштвених веза увек рађа неформалне заједнице. Оне често имају генерацијску црту. У Русији се првом «омладинском субкултуром», можда, могу назвати студентске заједнице. До њиховог коначног формирања је дошло у другој половини XIX века. Ова заједница није била уско сталешка, власт није била способна да њен живот законодавно регулише, студентске вредности су имале неформални карактер. Било је неопходно разликовати се од свега другог – «сивог и досадног», а стечена научна знања су сугерисала: излаз је у новој социјалној реалности, у царству тоталне правде.

Парохијанка нашег манастира Марија Георгиевна Жукова, ћерка чувеног маршала Георгија Константиновича Жукова, с тугом ми је испричала како се њена бака по мајци, Клаудија Јевгењевна, којој је 89 година, није причестила још од детињства. Трагедија је била и у томе, што Клаудија Јевгењевна већ неколико година пати од старачке деменције и неадекватно реагује на околину. Дешавало се да чак није могла да препозна своју вољену унуку и угледавши Марију Георгиевну, савршено мирно би је упитала: "Ко сте Ви? Где је моја унука? Где је Маша?" Марија Георгиевна се гушила у сузама, али лекари су јој рекли да ту помоћи нема. Тако да уопште није имало смисла говорити о томе, да ли Клаудија Јевгењевна жели да се исповеди и причести и да ли уопште жели у својој соби да види свештеника.

Приближава се 100 година од почетка Првог светског рата. Изненађујуће је, али ми још много тога о њему не знамо. Једна од тих мало изучених страница је и хуманитарна помоћ Србији у том рату [1]. Ауторка ових редова је неколико година радила у историјским архивима, проучавајући ту материју и конкретне примере. На жалост, судбине неких од учесника је веома тешко пратити. Сваком историчару је интересантно како су живели ти људи, у шта су веровали, шта их је покретало. Када је реч о рату, углавном се говори о ратном подвигу. Наравно, то је нормално. Али слава не припада само онима који носе оружје.

Нападач репрезентације Русије и енглеског „Арсенала“ је у животу скроман и ћутљив.У супротности са том ћутљивошћу – његова енергија на футбалском терену и способност да се једним потезом реши исход меча. Андреј је дао интервју за сајт Православие.RU после незаборавног „празника“ за децу, уприличеног у поводу отварања терена за фудбал, уз његово учешћe, у дворишту дома где је некада Андреј растао.

Давно смо се упознали са Сашком: ускоро ће бити десет година како се познајемо. Али, наше познанство је почело на чудесан начин – због тога сам ја избегавао сусрет са њим, иако сам знао, да сам се захваљујући њему упознао са својом будућом супругом Аном и стекао породицу, децу, веома сам стрепео од тога. Он је подигао место, на којем сам се ја упознао са својом Аном, активно узевши учешће у решавању мог статуса нежење…Сашка и његови пријатељи су обновили храм, који је нестао у совјетско време, као и хиљаде храмова по целој земљи. На основу тога смо се «повезали» са Сашком– нашли у истом круг, односно, упознали се

Управа црногорске полиције је депортовањем свештеника Синише Смиљића, пароха Паштровског, погазила елементарна вјерска и људска права, нанијевши удар Православној Цркви, вјерницима и правди у Црној Гори. Нигдје се у цивилизованом свијету не сматра као прекршај намјера свештеника да посјети своје храмове нити се без образложења свештеницима и новинарима брани приступ јавним мјестима.

Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј и Министар одбране г. Драган Шутановац потписали су јуче у Дому Војске у Нишу „Споразум о вршењу верске службе у Војсци Србије са Српском Православном Црквом“. Тим споразумом се уређују међусобни односи Министарства одбране и Српске Православне Цркве у вези са вршењем верске службе у Војсци Србије.