Srpska

ћирЉанин и ≈вхаристиЉа

Ўта црквени канони говоре о томе на коЉи начин мирЉанин треба да учествуЉе у богослужеЬима, измеРу осталог, у главном Ц литургиЉи? ќ томе говори протоЉереЉ јлександар «адорнов, проректор ћосковске духовне академиЉе за научно-богословски рад, члан комисиЉе ћеРусаборског присуства за богословска питаЬа.

††††

ƒанас у пракси помесних ѕравославних ÷ркава видимо да мирЉани, природно, могу учествовати у богослужеЬу и да по благослову епископа имаЉу могуЮност да учествуЉу чак и у црквеном поучаваЬу, црквеним саборима, у бираЬу чланова клира и црквено-административноЉ привредноЉ делатности.

” ”ставу –уске ѕравославне ÷ркве, у редакциЉи из 2013. године дефинисано Ље ко Ље мирЉанин, томе Ље посвеЮена 16. глава, где се у одговараЉуЮем одеЪку о парохиЉи и парохиЉанима каже следеЮе: „ѕарохиЉани су лица православне вероисповести коЉа су сачувала живу везу са своЉом парохиЉом.“ » следеЮа тачка заправо обЉашЬава у чему се ова веза састоЉи: „—ваки парохиЉанин има обавезу да учествуЉе у богослужеЬу, да се редовно исповеда и причешЮуЉе, да поштуЉе каноне и црквене налоге, да чини дела вере, да тежи ка духовно-моралном усавршаваЬу и да помаже благостаЬе парохиЉе.“ ќдносно, премда ниЉе наведено колико често треба да се причешЮуЉе и премда ниЉе наведено колико често учествуЉе у другим “аЉнама, у ”ставу се помиЬе да ова жива веза претпоставЪа да се човек редовно причешЮуЉе и да Ље заиста учесник у животу парохиЉе.

ѕошто Ље канонско право, као и свака друга правна наука уЉедно и формално, ови канони су двоструког карактера: с Љедне стране, то Ље налогодавни карактер кад се мирЉанима нешто налаже, а с друге стране, постоЉе правила коЉа ограничаваЉу или на неки начин прецизираЉу Ьихово учествоваЬе у богослужеЬу.

ѕочеЮу од ових правила.  ао што Ље познато, у савременоЉ пракси неких помесних ÷ркава обичаЉ Ље да мирЉани учествуЉу у избору клирика на свим нивоима, почевши од парохиЉског свештеника; у неким ÷рквама, као што Ље, на пример, –уска ѕравославна ÷рква, они учествуЉу у избору црквеног поглавара.

” петом правилу ЋаодикиЉског сабора можемо прочитати следеЮе: „’иротониЉа не треба да се обавЪа у присуству оних коЉи слушаЉу.“ ѕо тумачеЬу коментатора из XII века под хиротониЉом у овом случаЉу не треба подразумевати само свештенодеЉство, веЮ избор на ову или ону свештену дужност. ≈во шта пише канониста из XII века «онара: „«аиста ниЉе корисно да на избору епископа присуствуЉе мноштво оних коЉи слушаЉу ако и данас меРу онима коЉи бираЉу често има спорова. »ако се ово дело не обавЪа по свим правилима, избор се одвиЉа таЉно. ’иротониЉа се обавЪа отворено како би они коЉи су присутни и коЉи заЉедно поЉу „јксиос“ били примЪени у своЉству сведока и саучесника.“

«атим можемо размотрити област коЉа Ље врло очигледна у пастирскоЉ пракси као што Ље учествоваЬе у црквеном поЉаЬу. » овде се суочавамо с тим да правила ограничаваЉу учествоваЬе мирЉана. ѕо петнаестом правилу ЋаодикиЉског сабора коЉи Ље оставио наЉвеЮи броЉ норми у вези с учествоваЬем мирЉана у богослужеЬу „у цркви не треба да пева нико осим клирика-поЉаца коЉи се пеЬу на амвон и певаЉу по деутериЉу, односно по поЉачким пергаментима“. »ста норма остаЉе на снази и у правилима “рулског сабора. —едемдесет пето правило каже: „∆елимо да они коЉи долазе у цркву да поЉу не испуштаЉу недоличне вапаЉе, да не примораваЉу своЉу природу на узвике и да не додаЉу ништа недолично и несвоЉствено у цркви, веЮ да с великом пажЬом и умиЪеЬем поЉу псалме Ѕогу  оЉи гледа скривено. £ер Ље —вета реч учила синове »зраиЪеве да буду пуни страхопоштоваЬа.“ «атим законодавац говори о томе да и црквено поЉаЬе и црквено читаЬе треба да обавЪаЉу само Ъуди коЉе за то постави одговараЉуЮа црквена власт.

ќсим тога, поЉедина правила се односе на тему коЉа се непосредно тиче и документа коЉи Ље одобрен на јрхиЉереЉском саветоваЬу „ќ учествоваЬу верника у ≈вхаристиЉи“. ” Ьему се говори о томе коЉе санкциЉе црквена власт може предузети према мирЉанима коЉи занемаруЉу живу везу парохиЉе коЉу сам веЮ помиЬао. ƒа ли постоЉи нека норма коЉа кажЬава због ретког причешЮиваЬа?  ао што знамо, канонски корпус се неколико пута бавио овом темом. »змеРу осталог, деветнаестим правилом ЋаодикиЉског сабора сам поредак причешЮиваЬа се дефинише тако да у олтару могу да се причешЮуЉу само свештенослужитеЪи, само клирици. ћирЉани се причешЮуЉу ван олтара. Ќеколико правила додатно говори о томе да ниЉедан мирЉанин нема права да уРе у олтар, осим цара, као што су то писали коментатори у XII веку.

ќ томе колико се често треба причешЮивати правило —ардикиЉског сабора каже следеЮе: „—етите се како су наши оци раниЉе одредили да ако се мирЉанин налази у граду (има се у виду да борави у месту где има могуЮности да се причешЮуЉе, прим.) три недеЪе у току три седмице не доРе на сабраЬе, треба да буде одстраЬен од општеЬа. ƒакле, ако Ље ово одреРено за мирЉане, не треба, не доликуЉе и ниЉе корисно да епископ или клирик, немаЉуЮи никакву хитну потребу или тежак посао, дуго остаЉу ван црквеног општеЬа.“ “о Ље она норма коЉа Юе се касниЉе понавЪати у правилима “рулског сабора, и коЉа Ље била општепозната: ако се човек не причешЮуЉе три недеЪе заредом самим тим се одваЉа од живог општеЬа са ÷рквом.

 ао што видимо, законодавац ипак тежи да одреди, не само меру и начине за учествоваЬе мирЉана у богослужеЬу, веЮ прописуЉе и извесна ограничеЬа. ќсим тога, у нашем канонском корпусу такоРе постоЉе норме коЉе се више пута понавЪаЉу о томе да мирЉанин чак не сме да чита божанске кЬиге (наравно, имаЉу се у виду богослужеЬа дневног круга или јпостол на литургиЉи) уколико ниЉе поставЪен за чтеца. Ќа пример, у тридесет треЮем правилу истог овог “рулског сабора се каже: „„итаЬе божанских речи народу с амвона по чину оних коЉи су приброЉани клиру ниЉе дозвоЪено никоме ко ниЉе добио свештеничко посвеЮеЬе и благослов од свог пастира у складу с правилима. јко се неко затекне да поступа упркос пропису нека буде изопштен.“ ћоже се навести Љош много оваквих примера.

” сваком случаЉу, видимо да црквени законодавац ипак претпоставЪа да постоЉи извесна разлика измеРу мирЉана коЉи учествуЉу у црквеноЉ служби и оних коЉе Ље црквена власт одредила за специЉално учествоваЬе на богослужеЬу. ќво се посебно односи на читаЬе и поЉаЬе.

Ќе само то, нека правила прописуЉу и причешЮиваЬе. „ини нам се да педесет осмо правило “рулског сабора данас ниЉе толико актуелно, али оно гласи: „ЌиЉедан мирЉанин нека не даЉе себи Ѕожанске “аЉне кад су ту епископ или презвитер, или Ракон.“ ѕо смислу самог израза може се претпоставити да ако нема ни презвитера, ни Ракона, ни епископа, мирЉанин може да даЉе себи Ѕожанске “аЉне. ѕреподобни Ќикодим ово коментарише на следеЮи начин: „ќнаЉ мирЉанин коЉи се сам причешЮуЉе Ѕожанским “аЉнама без потребе, има се у виду кад су ту епископ, или презвитер, или Ракон, поступа надмено и присваЉа себи достоЉанство свештенства упркос законима.“ » по правилу, ЉереЉима Ље дато да причешЮуЉу, а не мирЉанима, због чега ово правило онога ко се усуРуЉе да ово чини, без обзира на присуство ЉереЉа, одлучуЉе од ÷ркве на Љедну недеЪу како би оваЉ човек, по речима апостола учио да не мисли о себи више него што треба да мисли.“ ” принципу, преседан оваквог причешЮиваЬа од стране мирЉанина исти законодавци виде у сведочанству —имеона —олунског коЉи у своЉим „ѕитаЬима и одговорима“ у четрдесет првом питаЬу говори о монасима коЉи су, немаЉуЮи свештенички чин у пустиЬи, ипак имали дозволу архиЉереЉа у складу с праксом ¬изантиЉске ÷ркве, у складу с праксом помесних ÷ркава да се причешЮуЉу ѕреРеосвеЮеним ƒаровима. ќдносно, ради се само о овом случаЉу.

” оквиру ове теме може се говорити и о канонима коЉи забраЬуЉу додириваЬе свештених сасуда, улажеЬе у свети олтар итд., односно видимо да постоЉи читав комплекс канона коЉи директно ограничаваЉу учествоваЬе мирЉана у богослужеЬу. ѕреостаЉе нам да упитамо: да ли постоЉе неки канони коЉи, напротив, налажу мирЉанима нешто што се односи на богослужеЬе?

Ќаравно, постоЉе и ови канони, и то како они коЉи се односе на свештенике и клир према мирЉанима, тако и обрнуто Ц мирЉана према клиру. ¬ероватно Ље наЉпознатиЉе правило из историЉе ¬изантиЉе коЉе се односи на богослужеЬе (премда Ьегов извор ниЉе сама црквена власт, веЮ власт императора) Ц £устиниЉанова новела „ќ читаЬу ≈вхаристиЉских молитава“. ѕравило Ље потврРено веЮ у IX веку, у исто време кад светитеЪ ‘отиЉе ¬елики пише Ќомоканон. ” формулациЉи зборника „¬асилики“ оно гласи: „«аповедамо да сви презвитери не тихо, веЮ громогласно, да сав православни народ чуЉе, обавЪаЉу Ѕожански принос и молитве на светом крштеЬу како би се на таЉ начин душе верника уздизале ка веЮоЉ скрушености срца и прославЪаЬу √оспода Ѕога.“ ќво правило Љош више поЉачава формулациЉу новеле цара £устиниЉана, пошто Ље тамо речено да речи ≈вхаристиЉе (односно молитве за време ≈вхаристиЉског канона) треба да чуЉу сви верници, коЉи се налазе у олтару Ц ниЉе се радило о целом простору храма.

—ва правила коЉа ово прописуЉу односе се само на два момента. ѕре свега се каже да хришЮанин коЉи се моли за време богослужеЬа и коЉи нема никакве забране (заправо, кад би имао, не би могао да се налази на служби) на краЉу литургиЉе треба да се причести исто као и клирик. јко се мирЉанин не причешЮуЉе то значи да треба да наведе неки благословени разлог због чега то чини пошто га у томе не спречава никакво црквено одлучеЬе.

ќсим тога, низ одредаба, на пример, девето јпостолско правило, говори о томе да сви верници коЉи улазе у цркву и слушаЉу ѕисмо, али не остаЉу на молитви за време —ветог ѕричешЮа треба изопштити као оне коЉи крше црквени поредак. ћогу се наводити и друга слична правила. Ќа пример, јнтиохиЉски сабор Ље утврдио: „—ви они коЉи улазе у цркву и слушаЉу —вето ѕисмо, али крше поредак и не учествуЉу у молитви с народом, или се клоне ѕричешЮа и ≈вхаристиЉе, треба одлучити из ÷ркве све док не буду у стаЬу да се исповеде, донесу плодове покаЉаЬа, измоле опроштаЉ и добиЉу га.“ —ви коментатори се слажу с тим да се ради управо о налогу да се мирЉанин причешЮуЉе на литургиЉи коЉоЉ присуствуЉе.

ќсим тога, постоЉи Љош Љедна одредба коЉа Ље директно повезана с документом „ќ учествоваЬу верника у ≈вхаристиЉи“. “о Ље шездесет девето јпостолско правило коЉе каже следеЮе: „јко епископ или презвитер, или Ракон, или ипоРакон, или чтец, не посте —вету „етрдесетницу, или среду, или петак, нека буде изопштен, осим у случаЉу да то не чини због телесне немоЮи. јко то не чини мирЉанин, нека буде одлучен.“ —асвим Ље Љасно да се овде, као и у четрдесет деветом правилу ЋаодикиЉског сабора и неким другим, ради о поштоваЬу постова коЉе Ље ÷рква установила као о норми коЉа Ље потребна за учествоваЬе у ≈вхаристиЉи.

” документу „ќ учествоваЬу верника у ≈вхаристиЉи“ читамо: „ƒанашЬа уобичаЉена пракса у складу с коЉом човек коЉи се причешЮуЉе неколико пута годишЬе пости три дана пре причешЮа, у потпуности одговара црквеном предаЬу. “акоРе, прихватЪивом се сматра и пракса кад човек коЉи се причешЮуЉе сваке недеЪе или неколико пута месечно, а притом поштуЉе вишедневне и Љеднодневне постове одреРене ”ставом, приступа —ветом ѕутиру без додатног поста или држеЮи Љеднодневни пост или пост од вечери пре причешЮа. ќдлуку у вези с овим питаЬем треба донети по благослову духовника. «ахтеви у погледу припреме за свето причешЮе коЉи се односе на мирЉане коЉи се често причешЮуЉу, односе се и на свештенослужитеЪе.“

ќдносно овде видимо да законодавац наизглед уводи поделу мирЉана на две категориЉе: они коЉи се причешЮуЉу неколико пута годишЬе и они коЉи се причешЮуЉу често, као што Ље овде речено, „неколико пута месечно“, што као што смо видели, представЪа канонску норму. ѕритом, поштуЉуЮи све постове коЉе Ље ÷рква прописала, они не држе неки специЉални припремни пост коЉи би био одвоЉен од поста средом и петком или за време ¬еликог поста. ћоже се учинити да се заиста врши таква подела. ” ствари, у документу се ништа не говори о томе да Ље чак и прва категориЉа, односно они коЉи се причешЮуЉу реРе, неколико пута годишЬе, слободна од правила коЉе захтева обавезно поштваЬе поста. ƒржаЬе поста Ље канонска норма коЉа треба да се поштуЉе независно од тога колико често човек приступа —ветом ѕричешЮу.

ќпштеправославно законодавство коЉе Ље забележено у Ќомоканону светитеЪа ‘отиЉа и законодавство поЉединих помесних ÷ркава се, разуме се, може разликовати у смислу да Ље поЉединачно законодавство прилагоРено животу у конкретноЉ ситуациЉи и на конкретноЉ териториЉи.

ѕритом се сва правила коЉа налажу или, напротив, ограничаваЉу учествоваЬе верника у ≈вхаристиЉи, могу примеЬивати само под Љедним условом: кад су мирЉани свесни живе везе са своЉом парохиЉом, кад Ьихово чланство у парохиЉи ниЉе номинално, кад су то заиста Ъуди коЉи су свесни да су, причешЮуЉуЮи се —ветим “аЉнама, самим тим сведоци своЉе вере у ÷ркву.

” основи публикациЉе Ље

реферат протоЉереЉа јлександра «адорнова на конференциЉи

у коЉоЉ су учествовали клир и мирЉани —ибирског федералног округа

ѕротоЉереЉ јлександар «адорнов
—а руског ћарина “одиЮ

ДѕарохиЉеУ

16 / 10 / 2019

    ¬аш коментар

    ќвде можете оставити ваше коментаре. —ви коментари биЮе прочитани од стране уредништва ѕравославие.Ru.

    ¬аш коментар:
    ¬аше име:
    ¬аш e-mail:
    ”несите броjеве
    коjе видите на слици:


    RSS 2.0