Srpska

ќ духовноЉ слободи

—тоЉте, дакле, у слободи коЉом нас ’ристос ослободи, и не даЉте се опет у Љарам ропства ухватити“ (√ал. 5: 1).

††††

ѕочетак нашег живота у телу, коЉе Ље узето од земаЪског праха (1 ћоЉс. 2: 7) омогуЮава нам да искусимо зависност од природних сила и уопште од космичких енергиЉа с коЉима су повезани нужност и детерминизам. „—амо кроз ’риста спознаЉемо ÷арство слободе ƒуха ЅожиЉег“ (2  ор. 3: 17), а затим и Ъудског духа (£н. 8: 31-32). ќваЉ други, Ъудски дух, као слика ѕрвог коЉи Ѕог ствара на недокучиви начин, на известан начин као да се зачиЬе у материЉи нашег тела, али се по своЉоЉ природи човеков дух налази изнад космичке материЉе. ќд сусрета са ’ристом он у своЉоЉ ипостасноЉ свести израста до такве зрелости да престаЉе да зависи од природних закона земЪе и почиЬе активно да прима дах божанске вечности.

—лобода човека коЉи Ље поверовао у Ѕожанство »суса ’риста и коЉи се налази у сфери Мегове речи припада областима три димензие: ова слобода ни на коЉи начин ниЉе споЪашЬе детерминисана. — оваквим човеком, коЉи се приближава мери потпуног узраста ’ристовог (≈ф. 4: 13) Ц премда Ље ЅожиЉа творевина Ц “ворац се не опходи као са —воЉом „енергиЉом“, веЮ као с одреРеном „чиЬеницом чак“ и за Мега: Ѕог му ништа не намеЮе насилно, чак ни Ъубав према —еби као ќцу. ќн се открива човеку „као што Љесте“, препуштаЉуЮи му да делуЉе у своЉоЉ слободи. “ако ÷рква одбацуЉе чак и божански, односно „оригенистички“ детерминизам: наводно доброта ЅожиЉа Юе пронаЮи начин да спаси све и свакога не кршеЮи принцип слободе.

ќва слобода коЉу се човеку-хришЮанину даЉе да доживи у искуству, припада личном начелу у човеку. „ќво двоЉе“. ѕерсона и слобода Ц нераскидиво су повезани: где нема слободе нема ни ѕерсоне; и обрнуто: где нема ѕерсоне, нема ни слободе. ќва врста вечног ЅитиЉа своЉствена Ље искЪучиво ѕерсони, а нипошто не индивидуи (1  ор. 15: 47-50).

Ѕог нас Ље створио „по —вом лику“ за живот „по Меговом подобиЉу“, односно ради нашег коначног обожеЬа: кад нам се Ѕожански ∆ивот даЉе у своЉ своЉоЉ пуноЮи. ќдноси измеРу Ѕога и човека се засниваЉу на принципима слободе: у нашем коначном самоопредеЪеЬу пред Ѕогом Ц ми смо персоне коЉе имаЉу сопствену моЮ.  ад се у своЉоЉ слободи одлучуЉемо за грех раскидамо савез Ъубави с Мим и удаЪавамо се од Мега. ћогуЮност нашег негативног самоопредеЪеЬа према Ќебеском ќцу представЪа трагичан аспекат слободе. јли ова судбоносна самовоЪа ипак представЪа неопходан услов за тварну персону приликом усхоРеЬа ради прихватаЬа Ѕожанског ∆ивота.

ƒа, ми смо слободни, али не у оноЉ апсолутноЉ мери у коЉоЉ Ље слободан —ам Ѕог: ќн у свему одреЮуЉе —воЉе ЅитиЉе. ј ми, коЉи смо створени „ни из чега“ немамо битиЉе у самима себи: не можемо да створимо ниЉедно битиЉе коЉе бисмо желели по свом разуму или безумЪу. ѕред нама Ље „чиЬеница“ ѕрвог —амобитиЉа Ѕога, и осим Мега не постоЉи ништа што има самостално битиЉе. ѕредстоЉи нам избор: или Юе нас усвоЉити наш Ѕог и ќтац или Юемо отиЮи од Мега у мрак небиЮа Ц средЬе не постоЉи.

’ришЮанин Ље позван на смелост да провери да ли можемо бити уведени у поседоваЬе Ѕожанског ЅитиЉа. ќно нам не припада, зато што смо твар; не поседуЉемо моЮ да створимо ово битиЉе; оно нам може бити дато као чисти дар ќчеве Ъубави.

ќ чему сад говорим? ѕокушавам да пронаРем извесну паралелу из нашег свакодневног живота коЉа би обЉаснила шта се дешава с нама кад се √оспод усеЪава у насЕ „овек се раРа као слепа и беспомоЮна беба. Мегово оруРе у борби за опстанак Ље плач коЉим изражава своЉе незадовоЪство или патЬу с коЉе год стране да доРу. –одитеЪи, а пре свега маЉка, хитаЉу му упомоЮ, због Ъубави према плоду своЉе утробе. Ќа почетку живота новороРенче се привиЉа уз маЉку: рукама грли Ьен врат; привиЉа се уз Ьено лице, раме, груди, ноге, кад стоЉи на поду и томе слично. ѕостепено учи да разликуЉе ствари, да изговара извесне речи, да усваЉа извесне поЉмове и оЉачава, може да стоЉи, да хода и да трчи, напокон, достиже своЉу зрелост Ц физичку, моралну и умну; сам може постати отац или маЉка; ступа у самостални живот. «аборавЪа све што Ље искусио у детиЬству; зна ко су му отац и маЉка, али више не осеЮа своЉу зависност од Ьих; живи као да ни од кога ниЉе потекао; слободан Ље у свом кретаЬу и одлукама; види себе као извесну пуноЮу, као целовиту индивидуалност; Љедном речЉу Ц „Ља живим“. Ќе знам како се то десило, али Ље ова чиЬеница потпуно убедЪива за менеЕ —амо моЉ разум зна да ми Ље пренет живот коЉи су имали моЉ родитеЪи, да Ље почео да тече у моЉим жилама, да Ље постао моЉ и да Ље пронашао своЉ пут.

»сто Ље с Ѕогом и нама: „као што ќтац има живот у —еби, тако даде и —ину да има живот у —еби“ (£н. 5: 26). „Е ао што ћене посла живи ќтац, и као што Ља живим због ќца, и онаЉ коЉи Љеде ћене и он Юе живети због ћене“ (£н. 6: 57). „£а живим, и ви Юете живети“ (£н. 14: 19).  ад нам се оваЉ ∆ивот даЉе као битиЉе, ми га осеЮамо као сопствени живот. Ќа основу претходног искуства знамо да нам Ље Ѕог дао оваЉ живот: он по своЉоЉ суштини ниЉе наш, али Ље дат спасенима као удео коЉи им се не може одузети, те заиста постаЉе „наш живот“. ќ Ьему се може говорити речима апостола ѕавла: „ј живим Ц не више Ља, него живи у мени ’ристос“ (√ал. 2: 20). ќпет понавЪам: знам да ќн живи у мени, али Ље Мегов живот постао Љезгро, наЉунутрашЬиЉе, целог мог биЮа, тако да могу да говорим о Ьему као о „мом“ животу: √оспод живи и Ља живим.

„ о има заповести ћоЉе и држи их, то Ље онаЉ коЉи ће Ъуби; а коЉи ћене Ъуби тога Юе Ъубити ќтац ћоЉ; и £а Юу га Ъубити и ЉавиЮу му се —амЕ и Ьему Юемо доЮи и у Ьему Юемо се настанити“ (£н. 14: 21-23). Ќаравно, неЮе се настанити на извесно време, веЮ за вечност.

Ќаш улазак у посед овог бесмртног живота условЪен Ље држаЬем заповести √осподЬих.

„јко ви останете у науци ћоЉоЉ, заиста сте ћоЉи ученици; » познаЮете истину, и истина Юе вас ослободити“ (£н. 8: 31-32).

—личност наше природе с Ѕогом природно изазива у нама жеЪу да спознамо »стину, да тежимо ка божанском савршенству. ќво савршенство ниЉе у нама самима, веЮ у ќцу, »звору свега што постоЉи. »деЬе за Мим у свему нипошто нема карактер потчиЬаваЬа диктату власти коЉа Ље за нас споЪашЬа: то Ље наша жеЪа за ЪубавЪу према Мему; ми непрестано чезнемо за Меговим савршенством. » ’ристос нам Ље дао заповест: „Ѕудите савршени, као што Ље савршен ваш ќтац Ќебески“ (ћт. 5: 48).

—вета воЪа ќца коЉа одувек постоЉи у Мему, ниЉе туРа нама, МеговоЉ „слици“. ќна Ље сродна нашем духу, мада превазилази нашу тварну природу. ѕревасходство ќца обЉашЬава потребу за борбом за то да √а потпуно освоЉимо; слободно идемо на оваЉ подвиг коЉи Ље истовремено мучан и инспиративан.  роз молитву на нас силази сила ¬ишЬег. —вети ƒух у нама чини да тражимо и очекуЉемо, а не наши напори. ћи тугуЉемо до великог бола, зато што не можемо да примимо Мегову пуноЮу у самима себи. » болуЉемо, и страдамо, али осеЮамо и блаженство у самом овом страдаЬу; и поштуЉемо √а, и клаЬамо ћу се у своЉоЉ Ъубави. ” своЉоЉ наЉчистиЉоЉ форми наша молитва и ниЉе ништа друго до одушевЪеЬе нашег духа пред Ьим.

„√осподе, научи нас молити сеЕ ќн им рече:  ада се молите, говорите: „ќче нашЕ“ (Ћк. 11, 1-2). „ќвако, дакле, молите се ви: ќче наш коЉи си на небесима, да се свети име твоЉеЕ“ (ћт. 6: 9-13): “и си дао духу мом да осети миомирис —ветиЬе “воЉе, и сад душа моЉа жуди за тим да буде света у “еби.

„ƒа доРе царство “воЉе“: молим “е да мене, сиромашног и убогог испуни “воЉ ÷арски живот, и да буде моЉ живот у векове векова.

„ƒа буде воЪа “воЉа и на земЪи као на небу,“ мог тварног биЮаЕ да се и Ља, смртни, укЪучим у велику буЉицу ове —ветлости, онакве какве постоЉи у “еби —амом од почетка.

„’леб наш насушни даЉ нам данас,“ и пре свега и после свега као „истински хлеб коЉи силази с неба и даЉе живот свету“ (£н. 6: 32-33).

„» опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима своЉимЕ“ ћолим “е, пошаЪи одозго на мене, развраЮеног, благодат ƒуха —ветог  оЉи даруЉе човеку снагу да опрости све и свима тако да у мени не остане препрека да примим опроштаЉ моЉих бескраЉних грехова од “ебе.

„» не увди нас у искушеЬеЕ“ “и, —рцезналче, знаш моЉ разврат и склоност ка грехуЕ молим “е: пошаЪи јнРела “вог с огЬеним мачем да прегради пут падовима (5 ћоЉс. 22: 23) и тако даЪе.

„» избави нас од лукавогЕ“ ќче —вети, —ведржитеЪу ƒобри, ослободи ме од власти нашег неприЉатеЪа и “вог противникаЕ сам немам снаге да се борим против Ьега.

ѕрви покрет наше молитве Ље молба за нас саме. ј кад ƒух —вети умножи нашу спознаЉу и прошири нашу свест, молитва поприма космичке димензиЉе и ми призиваЉуЮи ќца нашег под речЉу „наш“ подразумевамо цело човечанство и молимо благодат за све Ъуде с истим осеЮаЉем у срцу као и за нас саме.

„Ќека се свети »ме “воЉе“ у свим народима; „Ќека доРе ÷арство “воЉе“ у душе свих Ъуди тако да —ветлост живота коЉа исходи из “ебе постане живот свег нашег света; „Ќека буде воЪа “воЉа“, Љедина света, коЉа све нас сЉедиЬуЉе у Ъубави “воЉоЉ на «емЪи, на коЉоЉ живимо, као што влада меРу светима на небу. „»збави нас од лукавог“ „човекоубице“ (£н. 8: 44), „коЉи свуда сеЉе зло семе неприЉатеЪства и смрти“ (ћт. 13: 27-28).

ѕо хришЮанском схватаЬу Ц зло, као и добро, постоЉи само тамо где постоЉи лична форма битиЉа. ¬ан овог облика живота нема зла, веЮ постоЉе само детерминисани природни процеси.

” вези с проблемом зла уопште, а што Ље главно у свету Ъуди, поставЪа се питаЬе о учествоваЬу Ѕога у историЉскоЉ судбини народа. ћного Ље оних коЉи су одбацили веру у Ѕога, зато што им се чини да кад би Ѕог постоЉао, не би могла постоЉати оваква дивЪа распоЉасаност зла, овакво мноштво неоправданог страдаЬа, овакво одсуство поретка и смисла у свему. ќни заборавЪаЉу или уопште не знаЉу да “ворац чува Ъудску слободу као главни принцип у ствараЬу богликих биЮа. ћешаЬе сваки пут кад воЪа одвлачи Ъуде на путеве злочина значило би исто што и лишити их могуЮности самоопредеЪеЬа; то би водило ка своРеЬу свега на космичке безличне законе.

Ѕог, наравно, спасава и поЉединачне страдалнике и читаве народе, само ако сами упуЮуЉу своЉе стопе Меговим путевима и вапиЉу ћу за помоЮ.

ЌемаЉу сви исту представу о смислу речи Ц спасеЬе. «а хришЮане коЉи воде непомирЪиву борбу с грехом оно се састоЉи у томе да —ам Ѕог даЉе —ебе човеку у необухватности —воЉе вечности. ќваквог подвижника видЪиве невоЪе могу пратити целог живота, али он у себи стоЉи пред ЌевидЪивим (2 “им. 4: 7; ‘ил. 1: 29; ƒап. 9: 16; 1  ор. 15: 30; 2  ор. 6: 4). ”залудан Юе бити покушаЉ да опишемо Ьегово стаЬе: он се препушта воЪи ЅожиЉоЉ и у овом самоумаЬиваЬу постаЉе сличан ’ристу (Ћк. 22: 42). ќваЉ акт у своЉоЉ суштини представЪа испоЪаваЬе кенотичке Ъубави коЉа човека чини сличним Ѕогу: „ƒоРе час, ево се предаЉе —ин „овечиЉи у руке грешника“ (ћк. 14: 41). ќд ове Ъубави нема веЮе: предаЉемо се у свете руке ќнога  о нас Ље створио, тако улазимо у пуноЮу божанског живота.

«начаЉ молитве превазилази вредност сваке друге делатности, без обзира да ли Ље то у друштвеноЉ или политичкоЉ области, у сфери науке или уметности. ќнаЉ ко Ље ово спознао у искуству лако жртвуЉе своЉе материЉално благостаЬе ради слободног времена за разговор с Ѕогом. ¬елика Ље привилегиЉа задржавати своЉ ум на непролазном; на ономе што Ље изнад и даЪе од свих наЉистакнутиЉих достигнуЮа науке, философиЉе или друштвеног служеЬа. Ќа почетку борба за духовну слободу може изгледати као изузетно тешка и ризична; али све се превладава кад молитва потпуно обузме душу.

ћолитва дубоког покаЉаЬа може довести човека у такво стаЬе кад стиче искуство слободе у ƒуху »стине: „и истина Юе вас ослободити“ (£н. 8: 32). Ќажалост, веЮина Ъуди не зна ову свету слободу. ѕрви симптом ослобоРеЬа Љесте одсуство жеЪе да човек влада било ким; последЬи степен Ље унутрашЬе ослобоРеЬе од власти других Ъуди над тобом; и то ниЉе због презираЬа власти коЉе Ље Ѕог установио и управитеЪа споЪашЬег живота народа, веЮ због страха ЅожиЉег, коЉи човеку не допушта да преступи заповест о Ъубави према ближЬем.

Ѕеспочетни Ѕог нам се открио у —вом необЉашЬивом смиреЬу. ќн, “ворац свега што постоЉи, не влада нама. »стина, нико нема власт над Мим. „овек Ље слика овог смиреног и слободног Ѕога; било би нормално да тежимо да ћу постанемо слични у слици ЅитиЉа: да се чувамо господареЬа над другима и да сами „стоЉимо у слободи коЉу нам Ље даровао ’ристос“ (√ал. 5: 1; 1  ор. 15: 23-28).

 ад —ветлост ЅожиЉа доРе у душу онога ко се моли она Ље ослобаРа робоваЬа страстима и узводи у светоносну сферу богосличне слободе, пуне Ъубави, коЉа искЪучуЉе сваку склоност ка робовласништву коЉе Ље супротно Ъубави. “амо, где нема слободе и Ъубави, све Ље бесмислено. „ак и дарови као што су пророчанство, знаЬе свих таЉни и силе чудотворства без Ъубави губе вредност (1  ор. 13: 1-3).

¬елик Ље и диван свет свете слободе. ¬ан Ье ниЉе могуЮе спасеЬе као обожеЬе човека. ѕотребно Ље да се он сам (човек) слободно определи за вечност. —ва твар стреми ка ослобоРеЬу од ропства трулежности у слободу богосиновства (–им. 8: 21-23).

ƒанас се свуда одвиЉа борба за слободу и назависност али тешко Юеш наЮи човека коЉем се открила таЉна богосличне слободе ќца Ќебеског. ¬редност овог стаЬа се не може описати речима: оно се спознаЉе само по дару ќдозго. » опет. Ќе могу да се не сетим апостола ѕавла, коЉи Ље несумЬиво познавао божанско-царску слободу: „∆арким ишчекиваЬем творевина очекуЉе да се Љаве синови ЅожиЉи. £ер се твар покори таштини, не од своЉе воЪеЕ“ (–им. 8: 19-20).

„—тоЉте, дакле, у слободи коЉом нас ’ристос ослободи, и не даЉте се опет у Љарам ропства ухватити“ (√ал. 5: 1). Ћако Ље схватити да страст надмоЮи над братом Ц одмах има за последицу губитак своЉе независности, и што Ље страшно, притом одступа од Ѕога Ъубави, лишава се благодати —ветог ƒуха. ” души поробЪивача ствара се рупа кроз коЉу се пада у празнину небиЮа. —личност са √осподом оних коЉи владаЉу искЪучуЉе робовласништво у коЉем нема вечног живота, а нема чак ни пролазног. ƒоминациЉа се обично постиже путем насиЪа и убистава. ѕрема таквима Юе, као према Ъудима коЉи нису показали милост, на последЬем —уду бити примеЬен принцип: „ аквом мером мерите, онаквом Юе вам се мерити“; и Љош: „£ер Юе ономе бити суд без милости коЉи не чини милости“ (ћт. 7: 2; £ак. 2: 13).

„√де Ље ƒух √осподЬи, онде Ље слобода“ (2  ор. 3: 17). —обода Ље у свом апсолутном облику своЉствена само Ѕогу. „овеку се даЉе благослов да Ље делимично спознаЉе у молитви сЉедиЬеноЉ са животом по заповестима. ћолитва Ц драгоцени дар Ќеба Ц захтева од нас „слободно време“. –ади сусрета са ∆ивим ’ристом ниЉе тешко одреЮи се наслада коЉе привлаче човека и разговору с Мим дати предност у односу на све друго. ћени Ље дата ова драгоцена привилегиЉа Ц могу смело реЮи Ц блаженство коЉе Ље наЉвеЮу силу достигло у пустиЬи. јскетски поЉам пустиЬе ниЉе повезан с географиЉом, веЮ с начином живота: то Ље удаЪеност од Ъуди кад те нико не види и не чуЉе Ц кад над тобом нема Ъудске власти и кад ти не владаш никим. ќва слобода Ље потребна за потпуно погружаваЬе духа, а и целог наЮег биЮа у област Ѕожанског. “ада нам може бити дато божанско бестрашЮе коЉе се налази изнад свих вредности «емЪе. ќвакав човек не размишЪа о надмоЮи над братом; не тражи част или славу, а Љош маЬе материЉално богатство. ќ, заиста истинска слобода не може бити дефинисана речима. Ќе схватам зашто Ље у пустиЬи на мене сишао благослов да живим у слободи „деце ЅожиЉе“ (–им. 8: 21). Ќе кажем да сам оваЉ дар примио у ЬеговоЉ наЉвеЮоЉ мери, односно кад човек заиста превазилази власт греха и смрти над Ьим. јли сам на тренутке долазио до границе одакле сам схватио да пуноЮа ослобоРеЬа долази кад се превлада смрт.

ќнаЉ ко се не плаши смрти кренуо Ље путем слободе. „овек остаЉе у ропству уколико над Ьим доминира везаност за земаЪско. „≈во Ља и деца коЉу ми даде Ѕог. ј пошто та деца имаЉу заЉедницу у крви и месу, и ќн узе наЉприсниЉег удела у томе, да смрЮу сатре онога коЉи има моЮ смрти, то Љест Равола, и да избави оне коЉи из страха од смрти целога живота беЉаху кривци за своЉе робоваЬе“ (£евр. 2: 13-15).

—амо сам делимично искусио надахнуЮе духовне слободе. ќткако сам поставЪен за духовника живим ван Ье пошто сам везан ЪубавЪу за оне коЉе ми Ље √оспод слао. Кубав ме често поробЪуЉе онима коЉима служим коЉима сам потребан ради Ѕога. јли негде у дубини душе остаЉе траг искуства коЉе сам доживео. ѕрви пут, Љош у врло неЉасном облику ово искуство ми Ље дато у ‘ранцускоЉ кад сам осетио снажну потребу да одем из света. Ѕлагодарио сам ѕромисао √оспода о мени видевши да сам слободан да учиним оваЉ корак одласка из света, Љер у целоЉ васеЪени ниЉе било никога чиЉи би живот зависио од мене. ” своЉоЉ жудЬи за Ѕогом могао сам се упустити у сваки ризик; ништа нисам сматрао драгоценим; слободно сам се препустио свим тешкоЮама. “о Ље било почетно искуство царске слободе моЉе душе. ’ристос —е у слободи —воЉе Ъубави предао на смрт отворивши нам тако пут за наЉвишу спознаЉу, за божанску бесмртност.

—а руског ћарина “одиЮ

06 / 11 / 2019

    ¬аш коментар

    ќвде можете оставити ваше коментаре. —ви коментари биЮе прочитани од стране уредништва ѕравославие.Ru.

    ¬аш коментар:
    ¬аше име:
    ¬аш e-mail:
    ”несите броjеве
    коjе видите на слици:


    RSS 2.0