Подвиг жена-мироносица

    

Данас посебно узносимо хвалу подвигу жена-мироносица. Ко су жене-мироносице? То су жене које су показале задивљујућу оданост Христу, која је за време Његовог служења, страдања и после Његовог погребења, превазишла оданост Његових најближих и изабраних ученика и апостола.

То су биле жене, које су од Христа добиле исцељење, као на пример, Марија Магдалина из које је истерао седам злих духова, а добијале су и друге дарове. Жене, које Господ није призвао као апостоле, које није слао на служење, али су оне саме због љубави према Божанском Учитељу ишле за Њим, служиле су Му својим имањем, својим рукама, свиме чиме може да помогне обична жена. Женској природи је својствено да помаже, да теши и да се брине. Нажалост, данас у свету има све мање једноставног испољавања љубави. Једноставна дела љубави којима се управо испољава истинско хришћанство све ређе и ређе се срећу међу нама.

Многим хришћанима и хришћанкама, и уопште људима који анализирају историјске догађаје, својствено је да размишљају: ето, оним људима је било лако, било им је једноставно, знали су шта да раде. Мироносицама је било просто: био је Христос, ишао је по земљи, чинио је чуда: схватале су да је Он Син Божји и могле су да Му послуже. Налазећи се у овој заблуди, мислећи да нам је тешко да личимо на њих, потпуно заборављамо речи Спаситеља о томе да чинећи добро ближњем, чинимо Њему лично.

Једне од речи које се најчешће изговарају у Цркви јесу: „Ако сте учинили једном од ових малих, Мени сте учинили“ (в.: Мт. 25, 40). Ако смо помогли болесном, сиромашном, потлаченом, прогнаном човеку, то значи да смо послужили Самом Христу. Било би врло корисно да се данас тога још једном сетимо угледајући се на ове жене.

Ко су оне биле у овом свету? Па, заправо речено, нико. Једна је била болесна, ђавоимана, друге су биле жене за које једноставно нико није знао, нису живеле у богато опремљеним дворцима, нису поседовала безбројна богатства. Међутим, како је изванредан плод њихове ревности: хришћани из свих крајева васељене се све време сећају ових жена у васкршњим песмама. Ето како је била безгранична и моћна љубав ових потпуно непознатих жена, ето шта је истинско предназначење жене-хришћанке: пре свега, верност Христу и кроз њу – љубав према ближњем.

Ми треба да будемо извори ове љубави: у породици, на послу. Многе хришћанке данас сањају о духовним подвизима, читају свете оце, а затим постављају свештеницима разна питања: колико молитава треба да читају, како треба да посте и томе слично. Изванредно је то што у нашем животу постоји оваква ревност. Али хајде да се пре свега потрудимо да распламсамо у себи једноставну и искрену љубав, зато што нам управо ова љубав отвара пут за спознају Бога.

Није наодмет да се данас сетимо још и тога да ћемо се ускоро посебно молити за вође и војнике који су своје животе положили на бојном пољу штитећи нашу отаџбину 1). Писац Константин Симонов је био ратни дописник, сам је прошао многе ратне стазе и написао је неколико познатих дела: „Живи и мртви“, „Људи се не рађају као војници“ и друге. У једном од њих он описује како је после Стаљинградске битке наша војска ослободила мали заробљенички логор у којима су Немци држали руске војнике у страшним условима: они су били гладни и болесни, многи су и даље умирали од ицрпљености. Све ослобођене су сакупили и послали у војну болницу у којима су их жене-болничарке купале и превијале им ране, храниле их и тешиле.

Код Симонова има једна дивна слика, он говори о томе колико су учиниле ове руке обичних жена! Какву су љубав имале и колико су рана опрале. Нису се обазирале ни на свој умор; колико су љубави испољиле према својим ближњима, војницима који су умирали на њиховим рукама. Знамо да су многе од ових жена погинуле на фронту заједно са борцима. Али смо ми, данашњи хришћани, нажалост, још врло далеко од њихове љубави.

Живи смо захваљујући овој љубави, заједно славимо Бога и славимо подвиг ових безбројних жена-мироносица и надамо се да ће нам се по њиховим молитвама Господ смиловати, да ће нам опростити наше грехове, наш живот пун грешака и да ће нам дати ову милост – дар највеће љубави.

Христос воскресе!

Jeромонах Игнатиjе (Шестаков)

Са руског Марина Тодић

5/3/2020

1) Беседа је одржана 8. маја 2011. године, уочи 9. маја
Ваш коментар
Овде можете оставити ваше коментаре. Сви коментари биће прочитани од стране уредништва Православие.Ru
Enter through FaceBook
Ваше име:
Ваш e-mail:
Унесите броjеве коjе видите на слици:

Characters remaining: 4000

×