«Када се молимо, Бог отвара врата»

Разговор са митрополитом Зимбабвеjским Георгиjем

- Владико, пореклом сте са Кипра, али служите у Александријској Патријаршији. Испричајте како се у Вама појавила жеља да постанете мисионар и потрудите се за Цркву у Африци?


- Да, рођен сам на Кипру, и када ми је било пет година, са породицом сам се преселио у Атину. Док сам био студент, читао сам мисионарски часопис „Сви народи“ („Panta ta Ethni“) који издаје организација „Апостолско служење“ Јеладске Православне Цркве, и то је био први мој додир с мисионарским радом. Касније, када сам наставио образовање на Лондонском универзитету, радио сам као наставник грчког језика у школи посвећеној Пресветој Богородици у Кембервел Грину. Једном приликом је наш директор, покојни епископ Телмиски Христофор, током кратке проповеди ученицима испричао о смрти свештеника-мисионара у Западном Бенгалу, у Индији, који је, испоставило се, био његов пријатељ. Говорио је и о сопственом раду у Кенији и Индији, и све те приче су ми се чиниле заносним, занимљивим и духовним. А током летњих распуста сам се сусрео са старицом Гаврилом која је такође много година провела у Индији. Као што видите, добио сам толико много знакова да сам најзад одлучио да посетим Индију. Током две недеље сам се упознавао са знаменитостима Мумбаја, Делхија и Акре, а потом сам се упутио у Калкуту, где сам преостале две недеље провео у мисионарском центру Православне Цркве, који је у то време припадао Новозеландској епархији Константинопољске Патријаршије. Касније сам тамо још четири пута одлазио, пошто ми је срце остало тамо, са сиротињом Индије која се бори за опстанак. Годину дана сам као добровољац радио на Мадагаскару, али ми је срце и даље било у Индији.
1966. године је успостављена Хонгконшка митрополија. Председник Грчке је јануара 1997. године стигао у званичну посету у Индију, и зато сам отишао у Калкуту да помогнем у организацији његове посете мисионарском центру. И тамо сам срео тадашњег митрополита Хонгконшког Никиту који ми је понудио да постанем свештеник његове епархије. Морам рећи да сам годинама желео да постанем свештеник, али сам чекао позив - и ево чуо сам га! Рекао сам високопреосвећеном како желим да будем први свештеник у Сингапуру, пошто сам често читао у часописима да тамо нема свештеника који би служио Православној Цркви. Митрополит Никита ми је неколико месеци касније понудио да постанем свештеник у Хонгконгу. Пристао сам, и уз благослов Божји сам 1998. године рукоположен да служим Православној Цркви у Хонгконгу.
Касније сам се, посећујући Атину, сусрео са покојним патријархом Александријским и целе Африке Петром VII који ме је позвао да пређем у Александрију и помажем у Патријаршији. То је био још један занимљив позив, тако да сам се крајем 1999. године уз благослов свог духовног оца преселио у Александрију. После изненадне смрти патријарха Петра сам, по благослову и молитвама нашег новог патријарха Теодора II, премештен у Зимбабве као његов наследник.

- И ево сте на челу Зимбабвеанске епархије Александријске Патријаршије већ скоро пет година. Какав је сада положај православне заједнице у тој земљи?

- Афричка православна заједница у Зимбабвеу се у последњих пет година јако повећала. Без обзира на многе потешкоће, ужасну економију, високу инфлацију, несташицу најнеопходнијих роба и тако даље, успело нам је да проширимо Јеванђеље и вест о васкрсењу Господа нашег Исуса Христа у многе области Зимбабвеа. Сада раде три активна мисионарска центра, спремни смо да отворимо два нова и надамо се да ћемо у блиској будућности изградити још два. Сада су постојећи храмови исувише мали да приме наше људе. Очајнички нам је потребно да се изгради више цркава, али то није тако једноставно због помањкања средстава и високе цене грађевинског материјала. Сваке среде и суботе одржавамо омладинске сусрете, а сваког четвртка - окупљање жена. Имамо јако много омладине и зато је већина наших иницијатива усмерена управо на младе. Недељне школе раде сваке недеље после Божанске литургије у свим мисионарским центрима. Истовремено проповедамо људима по кућама и на пољима, као у време ране Цркве.

- Споменули сте потешкоће. Заиста, сви знају да Зимбабве сада пролази кроз јако сложено раздобље. Повремено и ми у Русији чујемо вести о хиперинфлацији, незапослености, нередима у војсци и штрајковима. Тешко је замислити како може земља у таквим условима постојати. Одражава ли се то на живот Цркве у Зимбабвеу? И има ли неких наговештаја побољшања прилика?

- Све наше уздање је у Бога. Бог никог ко оскудева не оставља. Предиван пример тога је положај Православне Цркве у Русији у доба комунистичке власти. Ко је опстао? Наравно, Црква Исуса Христа. Исто је примењиво и на Зимбабве. Наши људи се боре за опстанак. Ипак нас благочестиви хришћани из Грчке и са Кипра никад нису остављали саме. Они и дан-данас обезбеђују испоруку намирница, одеће, књига, обуће и осталог. Уз њихову помоћ успевамо да дајемо деци храну сваке суботе, да угостимо трпезом после литургије све вернике на велике празнике и да поделимо намирнице свим породицама најмање шест пута годишње. Чак и када су рафови у продавницама били празни, успевали смо да прехранимо наше људе. Већина њих још увек једе месо само током наших заједничких трпеза, када их угостимо: сами не могу себи приуштити куповину кокошке или било каквог меса. Што се тиче перспективе побољшања прилика у земљи, за то постоје извесне могућности, само што захтевају време и стрпљење.

- Владико Георгије, а како је у целини организован мисионарски рад у Зимбабвеу?

- Осим сусрета са верницима, које сам споменуо, трудимо се да пружимо људима образовање, како бисмо допринели доласку бољег доба у земљи. Успело нам је да изградимо техничку школу како бисмо омогућили сиромашним ученицима упис на универзитет. Петнаесторица наших студената се школују у богословским школама у Кенији и Александрији. Такође, као што вам је познато, код нас се спроводи програм подршке школовања деце из сиромашних православних породица. Тражимо дародавце за свако дете у оскудици како бисмо му плаћали школовање (ту улази и школска исхрана); то износи 20 евра месечно или 240 евра годишње. Тренутно на тај начин пружамо финансијску подршку за преко 1.500 сиромашне деце. Умногоме нам помажу из Грчке и са Кипра, али од прошле године, захваљујући Православном мисионарском друштву посвећеном преподобном Серапиону Кожеозерском, у том програму учествују и благочестиви православни хришћани из Русије, и користим ову прилику да им се захвалим за такав допринос мисији Православне Цркве у Африци. Лично сам уверен да тај пројекат заслужује приоритетну пажњу, зато што је деци јако важно да стекну образовање. Осим тога, имамо две клинике где се свима пружају бесплатне здравствене услуге, а градимо још две клинике. Најзад, није то једини делокруг нашег рада, ту су и, на пример, хорови, фудбалски тимови и друго.

- Шта је Африканцима најважније у Православљу? Из којих разлога одабиру пут православне вере?

- Африканци не могу живети без Исуса Христа. Обожавају га читавог дана. Дошавши у храм, не желе да се врате кући. Могу сатима певати и славити Бога. Могу после службе плесати и певати и све време захваљивати Богу за све што Он даје. Богослужење Православне Цркве веома прија Африканцима. Певање, тамјан, иконе, одежде - све то има везе с афричком културом. И најважније: Православље никада није било вера колонизатора, зато је сада јако добро што ми у Африци ништа од њих не узимамо, већ им дајемо, делимо са њима искуство живота у Христу, прикупљено током последњих две хиљаде година.

- Да ли је било случајева изузетне помоћи Божје при проношењу Јеванђеља у Зимбабвеу и суседним земљама?

- Као што свакодневно проповедамо, Православље није нешто што можете проучити из књига или Библије. Православље можете схватити кроз богатство богослужења, кроз житија и дела светаца, кроз Свето Предање, кроз искуство које сваког дана стичете када се молите Богу, када Му благодарите, када отварате очи и видите свакодневна чудеса која нам Он показује. И свако може искусити нешто чудесно у свом животу.
Ево, недавно је један од наших момака одлучио да оде у Јужну Африку у потрази за бољим животом. Пред полазак је дошао у саборну цркву и замолио ме да се молим за њега. Због тога је закаснио на аутобус којим је требало да отпутује у ЈАР. А није прошло ни сат времена кад се сазнало да је тај аутобус имао страшан удес и сви путници су погинули. Тако да је младићу живот спасла одлука да пред полазак дође у храм.

- Ваша епархија осим Зимбабвеа обухвата и земље као што су Ангола, Боцвана и Малави. Какав је положај Православља у њима? Има ли разлике у односу на Зимбабве?

- У Малавију имамо врло активан мисионарски рад. На жалост, У Боцвани и Анголи засад нема активног рада. Наредне недеље намеравамо да положимо камен-темељац првог православног храма у Боцвани. У Анголи су прилике знатно теже. Молимо Бога да нам Он отвори врата за мисионарско служење и у тој земљи.

- Какви су сада планови и перспективе Православне Цркве у Зимбабвеу и другим земљама ваше епархије?

- Док сам као свештеник служио у Хонконгу чуо сам добру кинеску пословицу: када човек прави планове, Бог се смеје. Наш једини план је у томе да се молимо. Када се молимо, Бог отвара врата. У мојој глави је много планова, али о њима не говорим нити пишем. Ми не можемо правити планове пошто зависимо од прилога. Тако да се молимо Богу, и ако Он пожели, појављује се спонзор, и тек онда правимо планове. Када бисмо много времена посвећивали планирању, можда би све то и остајало само план, а онда бисмо били разочарани и чак пали у искушење да окривимо Бога за то. Тако да је боље усредсредити се на делање а не на планове. Наравно, маштам да се појави много православних цркава у Зимбабвеу, Боцвани, Малавију и Анголи са добрим и оданим људима. Није толико важан број колико квалитет православаца које у том крају крстимо.

Наша је дужност да учинимо све могуће за остварење последње заповести Господа нашег Исуса Христа: „Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповједио“ (Мт. 28: 19-20). Током две хиљаде година колико је протекло откад је Он то заповедио, успело нам је да учинимо све осим тога. Успело нам је да одемо у космос, растојање сведемо на минимум, створимо атомско оружје итд., али нисмо успели да одемо свим народима како бисмо проповедали Јеванђеље.

- Владико, пре него што сте ступили на Зимбабвеанску катедру били сте викарни епископ у Египту. Какав је положај православне заједнице у тој земљи?

- Имамо јако добру и активну заједницу у Египту. Пријало ми је да проведем пет година у историјском делу Александрије, где сам имао могућност служења Богу у храмовима у којима су служила велика кандила Православне Цркве, и где сам имао могућност да радим у близини патријарха, што представља најбољу могућу школу.

У Египту мирно сапостоје православни хришћани и муслимани. Египћани јако воле Грке и поштују нашу Цркву. Грчка Православна Црква тамо има много привилегија. Исто се може рећи и за афричку средину. Хришћанима се овде радују, што не могу рећи за Индију, Индонезију и Кину. Тамо смо се суочавали са многим проблемима, поготово од стране чиновника и утицајних људи. Једном је у Пекингу умро један православац, а локалне власти нам нису дозволиле да га опевамо и хришћански испратимо. Морао сам да четрдесетог дана после његове смрти одем на његов гроб и тамо тајно одслужим опело. То се десило пре дванаест година. Можда се у међувремену тамо нешто променило, не знам. Као хришћанин се осећам безбедније и слободније у Африци него у тим земљама. Сећам се, сваког пута када бих кретао у Индију као свештеник, морао сам проћи „свету инквизицију“ како бих добио свој пасош са дозволом да уђем у земљу.

- Шта за вас лично значи служење у Зимбабвеу?

- Сећам се речи старице Гавриле: „Није важно куда идеш, како идеш, важно је само једно: квалитет и количина љубави коју дајете људима“. Свим људима, без дискриминације. Тако да покушавам да учиним све што је у мојој моћи како бих љубав Исуса Христа поделио са свим људима. Митрополит Диоклијски Калист пише: „Можда Господ на Страшном суду неће упитати колико смо дана постили, колико молитава очитали, колико се пута поклонили, али сам уверен да ће упитати колико пута смо дали јело гладнима, одећу нагима, лек болеснима, воду жеднима“. У најмању руку хоћу да покушам да учиним све могуће како бих нашем Господу дао исправан одговор. Да, Господе, делили смо наше јело са сиромасима, нашу одећу са онима који оскудевају, нашу воду са жеднима, наше лекове са болеснима.

На крају разговора бих желео да вам се захвалим на пруженој могућности да поделите неке мисли и искуство са благочестивим руским хришћанима.

Разговарао Jуриj Максимов

Превод урађен cajтом Русиja.рс

6/28/2011

×