У порти шабачке Саборне цркве „Светих апостола Петра и Павла“ 16.08.2014. године са почетком у 19 часова одржано је духовно-историјско вече „Шабачко преполовљење 1914.“ чиме је започето обележавање стогодишњице шабачке голготе. Присутнима се обратио организатор, старешина саборног храма, протојереј Илија Митрић подсећајући да „један народ није народ ако заборави своју историју. Пре сто година на овом месту пострадали су грађани Шапца само зато што су били Православни, наша црква је била спаљена, али и наши славни преци јуначки су победили у Церској бици. На нама је да ову стогодишњицу обележимо достојно наших прдака и да се подсетимо њихове велике жртве. Братство саборне цркве у Шапцу потрудило се да организује низ догађаја у порти страдале шабачке Цркве и на такав начин обележи ову стогодињицу.“
О стрдању Шапца и шапчана говорио је историчар Миодраг Гајић кустос Народног музеја у Шапцу, који је шабачку голготу забележио у својој књизи. „Град је бројао око 14.000 становника пре Првог светског рата, док је после рата у њему живело једва седам хиљада, због чега се ово вече и назива „Шабачко преполовљење 1914.“ обзиром да је преполовљено становништво на пола. У првим нападима бомбардован је Доњи шор, Живинарник. Уплашено становнитво повлачило се према Ваљеву, а превоз до Ваљева воловским колима коштао је колико волови и колска запрега пре избијања напада на Шабац. У околини Шапца почињена су небројена зверства над српским становништвом, а сведоци рата после Првог светског рата сведочили су о томе да су ова зверства чинили људи „који говоре нашим језиком“.“ Господин Гајић је потом подсетио на голготу која се десила у саборном храму: „Црква је била логор, у њу је народ био затворен. Према сведочењу преживелих јели су свеће да утоле глад, а жеђ су утољавали лижући росу која се сакупљала на зидовима храма. Тек после неколико дана отворена су врата и направљен је пољски тоалет. Људи су умирали у овом храму. 18.08.1914. године у порти овог храма где данас стојимо и подсећамо се шабачке голготе стрељано је и закопано око 157 људи српске националности.“
Шири приступ страдању Шапца у првом светском рату представио је уважени гост господин др Александар Раковић. Он је шабачку голготу прдставио у једном ширем дијапазону, истакавши да је Шабац пре рата био један велики трговински центар са 14.000 становника. У току Првог светског рата овај град је непрестално бомбардован „ и није било куће која није била разорена или оштећена. До краја ратних дејстава у Шапцу је остало да живи свега две стотине људи. Шабац је изгубио половину свог становништва, седам хиљада, а Мачва 3.500-4.000. Шабачки Гласник је поводом ужасних догађаја, писао септмбра месеца 1931. године да су турци били верски толерантнији од „католичке“, у већини аустроугарске војске“. Због тога се страдање свих шапчана, а нарочито оних пострадалих у Саборној цркви и њеној порти не може схватити другачије осим страдања због вере Православне. Веома је битнонапоменути и не заборавити „ да је 14 година након злодела у Мачви и Шапцу, (1928.) подигнута римокатоличка црква којом је српски народ у име југословенског јединства и хришћанске љубави заборавио и опростио зверства која су над њим починили хрватски и аустроугарски војници“. „Пре неколико година дошло се до идеје да се римокатоличка Црква Свете Ане у Шапцу сруши и изгради нова и лепша, чиме би се срушила сва символика наших славних предака који су изградњом Цркве опростили све оно што им је учињено.“ Никаква нова велелепна грађевина не може заменити символику коју носи црква Свете Ане, символику хришћанског праштања од стране једног зверски мученог, али не и убијеног народа.
На самом крају, присутним гостима се обратио протођакон Љубомир Ранковић постављајући питања и тражећи узрок за овакво понашање људи, убица, злочинаца. Шта је био узрок да европски цивилизован човек почини оваква злодела пред којима се згражавао и сам др Арчибалд Рајс, исто тако европски цивилизован грађанин као и учесници овог злочина?
По завршетку духовно-историјске вечери први пут је отпеван тропар шабачким новомученицима: (Глас 4.) „Пострадасте невино због вере Православне, мученичке венце и вечну славу задобисте. Имена су ваша уписана у Књигу Живота, Новомученици шабачки молите Господа за нас, који ваш свети спомен празнујемо. Умирите град овај и народ Божији, јер ви сте утврђење верних и слава Православља.“
ђакон Саво Лазић