Споменик на којем је уклесано име Јозефа Стодулке (Фото З. Глигоријевић)
Јозеф Стодулка, рођен 1892. године у Чешкој, бравар у „Јагодинској пивари”, у којој је добар део капитала био у чешким рукама, пријавио се као добровољац у Великом рату. Пошто је у бици на Колубари изгубио руку, његови сународници, на челу са Михајлом Косовљанином, власником највећег дела акција у „Јагодинској пивари” запослили су га као портира. Када су Аустријанци ушли у град, октобра 1915. године, после неколико дана „јагодинска пријатељица ноћи” једном официру је пријавила да се у Великом рату борио на страни Срба. Одмах су га ухапсили и стрељали испод Ђурђевог брда.
– Како је приповедао чича Илија Станојевић, глумац, Стодулка је пре него што су га стрељали узвикивао „Живео краљ Петар!”, „Живела Србија!” Аустријанци су довели Јагодинце да гледају како га стрељају. Исте ноћи дама која га је пријавила с прекланим вратом је нађена насред главне јагодинске улице, док се Стодулки Јагодина одужила поменом на споменику рањеницима у старој јагодинској цркви – наводи за „Политику” Нинослав Станојловић, историчар из Јагодине, који има 200 кроки биографија о учесницима Великог рата, које ће објавити у књизи „Поменик погинулих и умрлих Јагодинаца у ратовима Србије од 1912. до 1918”.
Према његовим речима, насупрот овој лепој патриотској причи о малом човеку из Великог рата, мушкарци из десетак јагодинских породица су се изјашњавали као поданици турске државе како не би били мобилисани, а неке су родитељи слали у иностранство. Они јесу дошли из Турске и углавном су цинцарског порекла, али су генерацијама већ живели у Јагодини.
– Неће моји синови да иду на кланицу, причао ми је деда шта су говорили очеви тих младића. Све те трговачке породице су после пропале. С друге стране, Сретен Николић, директор јагодинске Гимназије, капетан у резерви, отишао је да се бори иако као трећепозивац по својим годинама уопште није морао да се јави. Погинуо је код Смедерева 1914. године – каже Станојловић.
Интересантан је и податак да је Милован Аџић, учитељац, са преко 30.000 својих младића, узраста од 15 до 18 година, по наредби српске владе и Врховне команде кренуо преко Албаније како би као будући регрути ти младићи били сачувани за неке друге ратне операције. Нажалост, две трећине их је страдало од глади, зиме или Арнаута.
Он додаје да је међу страдалима био и сам Аџић. Његов отац Сретен Аџић, управитељ и оснивач Мушке учитељске школе у Јагодини слао је силне телеграме, ишао до Међународног Црвеног крста, слао замолнице преко Ватикана да би му неко јавио да ли је видео његовог сина. Никада га није пронашао. Милованово име уклесано је на споменик његових родитеља, који је после пренет у манастир Враћевшницу, јер је Сретенова кћерка Нада, која се замонашила, постала игуманија тог манастира.
Насупрот кукавичлуку неких Јагодинаца који нису хтели да иду у рат је и пример Борислава Боре Младеновића, старијег брата Воје Младеновића докторанда у Цириху. Њих двојица издавали су чувени часопис „Наша школа”, који се бавио проблемима учитеља, који су тада били врхунски интелектуалци.
– Пошто је у Урошевцу командовао станицом возног, како се тада звало, Борислав је добио наређење да не знам тачно за колико минута у оном општем хаосу 1915. године сакупи двадесетак коњских и воловских запрега. Он то није успео. Претпостављени је почео да виче на њега, а Борислав је извршио самоубиство, јер то није могао да поднесе – вели Станојловић.