Сабор Светог архангела Гаврила код Призрена

Тамо где Призренска Бистрица пресеца високе стене и отвара пут ка Шар планини, наслоњен на стене и обгрљен бистром реком, у тишини и неком посебном, божанском миру, живи манастир Светих Архангела. Кад се пред очима открије и својом чудесном лепотом почиње да зрачи , у грудима брише црнило и бриге тешког метохијског живота. Заборави се на све порушене српске куће које се виде са пута Ораховац- Призрен, избрише слика, НАТО бомбама разореног подрума Метохија вина у Малој Круши. Заборави се на Призрен у коме о древном српском царству једва десетак Срба сведочи.

Први пут после низа година, спуштамо се аутом до дрвеног моста на Бистрици, и прелазимо на другу страну, где су последњих дана отклоњене све жице које је КФОР поставио. На местима где су биле бетонске барикаде, сада нас је дочекао широки паркинг, где смо оставили возило. КПС-полицајац који чува манастир и контролишпе свакога ко у њега улази, овога јутра није тражио наша документа. Развукавши усне у широк осмех само је рекао: ,, Данас је слава!“

Подигох очи ка великој стени изнад манастира и остацима тврђаве на њој. То су остаци средњовековног града у историји познатог као Крстац, а у причи старих Призренаца као КС каљаја тј. девојачки град. Они казују како су за зидање тога града девојке носиле камен по камен уз стене, док су њихови младићи у војсци цара Душана , бранили земљу од непријатеља. Жубор Бистрице ме врати на земљу и упутих се ка великој капији манастирској, са осликаним лавовима, данас отвореној за све добронамернике. Иза ње се откри величанствен призор.

Остаци огромних зидова и темељи цркава, конака, трпезарија, вековима причају причу о цару Душану Силном, ктитору Светих Архангела,слави и богатсву лозе Немањића, успону српске државе, али и о оном освајачу који је порушио светињу после његове смрти и саградио џамију у центру Призрена, познату данас као Синан пашина џамија.Тамо унутар зидина, где је некада била главна манастирска црква, на импровизованој бини, започела је света литургија.

Служио је владика Теодосије уз саслужење 12 свештенослужитеља рашко-призренске епархије. Са једне и друге стране, крај зидина, склањајући се од сунца које је од јутрос упекло, стајали су верници из разних делова Косова и Метохије, као и расељени Призренци пристигли аутобусом из разних делова Србије у организацији Кола српских сестара призренских. Удубљене у молитву стајале су и монахиње из Ђаковице и Грачанице. Сви су се радовали са игуманом Светих архангела оцем Михајлом када му је владика доделио крст и чин архимандрита, рекавши да је ,,отац Михајло био игуман у неколико великих манастира, ал када је било најтеже, када је требало придржати крст овог страдалног народа на Косову и Метохији, он је дошао у Призрен и подржао овај народ који је остао на овим просторима“.

Говорећи о архангелу Гаврилу који је и у Старом и у Новом завету доносио само добре вести и постао познат као благовесник, владика је рекао да је ,, архангел Гаврило крепост људима, јавља се увек када се побожни људи боре са ђаволом, са страстима , против непријатеља, он их крепи да истрају у врлини у подвигу на свом уском, и тесном путу, да добију венац од Господа свога“.   Међу онима који су пришли светом путиру био је велики број деце, а са њима и мала Милица Ђорђевић, једино српско дете у Призрену. После освећења и резања славских колача, подељена је нафора окупљенима.

Застала сам крај гроба Цара Душана и присетила се предања о њему и манастиру који је у златном периоду бројао и по стотину монаха. После рушења манастира монаси су се дуго скривали по пећинама и стенама, горе високо, ка Шар планини, а са собом су носили и део манастирског блага. После много векова у рушевинама, живот у манастиру је оживео последњих деценија 20. века. Но наследници злочина из османлијског периода нису дали мира монасима и светињи. Прогонство српског народа 1999. је пореметило живот у манастиру, а марта 2004. у другом великом погрому, док је КФОР на силу евакуисао монахе, манастирски конак је запаљен, заједно са капелом Светог владике Николаја. Монаси нису одустали, вратили су се поново, саградили нови конак и капелу посветили Светом Лазару четвородневном. Са фреске, са одрубљеном главом у рукама приказан, Новомученик Харитон, монах архангелски, сведочи о главосечама новога доба. Њега су шиптарски екстремисти киднаповали и мучки убили одрубивши му главу у јуну 1999. године. Изашла сам из капелице и оставила светитеље да у тишини, под светлом кандила, самују молећи се за нас, преостале Србе у Метохији, и придружила се осталима за трпезом љубави у манастирској порти, коју је домаћин архимандрит Михајло припремио. И као и увек на слави, кад се Срби окупе заорила се и песма, стара, призренска о Шар планини, Призрену граду на Бистрици, Шадрвану, цару Душану... Песма која помаже да се свакодневица заборави и пробуди нада у бољу будућност.