Став Руске Православне Цркве у вези с актуелним еколошким проблемима

Архијерејски Сабор је 4. фебруара усвојио документ у којем се излаже став Цркве у вези с еколошким питањима. У целини наводимо текст документа објављеног на сајту Патриархия.ru.

***

Свети Архијерејски Сабор Руске Православне Цркве

(2-5. фебруар 2013. године)

Став Руске Православне Цркве у вези с актуелним еколошким проблемима

Цело човечанство сноси одговорност за стање природе – Божије творевине. Коришћење ресурса и загађење човекове средине у ситуацији пораста броја становника на планети чини изузетно актуелним питање о солидарним напорима свих народа у очувању различитих облика живота, о домаћинском коришћењу природних ресурса и спречавању еколошких катастрофа изазваних људском делатношћу.

Пад прародитеља у грех изазвао је поремећај у првосазданој природи. Свето Писмо сведочи о томе: „Јер се твар покори пропадљивости (не од своје воље него за вољу оног који је покори)“ (Рим. 8, 20). Загађивање и уништавање природе представља директну последицу људског греха, његово видљиво оваплоћење. Разноврсне појаве греховног односа према природи карактеристичне су за савремено „потрошачко друштво“, које за главни циљ има стицање добити. Једина могућност за обнављање здравља природе састоји се у духовном препороду личности и друштва, у истински хришћанском, аскетском односу човека према сопственим потребама, у обуздавању страсти, у доследном самоограничењу. Главне одредбе позиције Руске Православне Цркве у вези с проблемима очувања живе природе и човекове средине садрже се у Основама социјалне концепције (део XIII, „Црква и проблеми екологије“) и у Основама учења о достојанству, слободи и правима човека (део III.5).

Руководећи се заповешћу Божијом за очување тварног света (1 Мојс. 2, 15) и бринући се о духовном и физичком здрављу човека, Руска Православна Црква својом дужношћу сматра да и у будуће учествује у разматрању еколошких питања, као и да ради на овом попришту у сарадњи са свима онима који су забринути због стања природне околине, размишљајући о очувању здравља и нормалном животу људи.

1. Богословско осмишљавање еколошких питања

Руска Православна Црква, исповедајући библијско учење о односима између човека и тварног света, спремна је да дâ свој допринос осмишљавању основа погледа на свет везаних за еколошка истраживања и еколошку делатност.

Црква сведочи о јединству света који је Бог створио и нуди целовиту слику људског постојања. Ова мисао истиче разлику између теоцентричког погледа на свет и позиција хуманистичког антропоцентризма, који човекову средину посматра као извор „егоистичке и неодговорне потрошње“ (Основе социјалне концепције Руске Православне Цркве, XIII.4) и од паганског боготворења природе, које се понекад сједињује с покушајима да се она узнесе изнад човека, да се прогласи самодовољном, а људски напори на њеном преображају – непотребнима.

Реч Божија учи да је свет око нас дом, који је Господ створио и у којем је настанио човека (1 Мојс. 1, 28). Због тога је човек домаћин створеног света и није позван да се клања природи, већ само Творцу (Рим. 1, 25). Добар однос човека према природи испуњен свештеним страхом заснива се на дубокој свести о томе да је Бог свет и све живо у њему створио као добро (1 Мојс. 1, 8-25). Заједно са светим пророком Давидом сваки човек може да ускликне: „Јер си ме развеселио, Господе, делима Својим, с дела руку Твојих радујем се“ (Пс. 92, 4).

У светлости Светог Писма еколошка делатност се схвата као од Господа заповеђено опхођење човека према тварном свету. Бог је благословио човека да користи материјална добра ради одржавања свог телесног живота (1 Мојс. 1, 29). Књига Постања такође сведочи о томе да је Господ открио човеку могућност да спознаје и проучава творевину, јер њено поседовање и управљање њом (1 Мојс. 1, 28) у складу са замислом Божјим није могуће без познавања природних закона. Посебан значај за исправно схватање човековог места у Васељени има библијско учење о владавини човека над светом који је Бог створио и који треба да буде у складу са сведобрим стваралаштвом Творца Васељене, јер је човек створен по образу Божијем. Преподобни ава Доротеј пише: „Чувајмо сви нашу савест у свему: у односу према Богу, према ближњем и према стварима.“ Људи су позвани на стваралачко учествовање у животу творевине, на њену заштиту и очување: „И узевши Господ Бог човека намести га у врту едемском, да га ради и да га чува“ (1 Мојс. 2, 15).

Једна од последица грехопада првих људи био је поремећај односа које је међу њима и природом установио Бог. Човек је пре свега почео да се руководи егоистичним и потрошачким побудама. Зато еколошка делатност неће постићи жељене резултате уколико људи не буду тежили ка томе да превладају своје отуђење од Бога и да живе по Његовим заповестима.

Узимајући у обзир важност еколошких питања, у највишим црквеним школским установама треба развијати истраживања о међусобној повезаности човека и тварног света, а такође треба разматрати еколошку тематику на црквеним научно-практичним форумима. С братским Помесним Православним Црквама треба богословски размотрити проблеме екологије, а такође треба размењивати искуства у овој области у међухришћанском и међурелигиозном дијалогу. Приликом разматрања еколошких питања Црква пореди богословско учење са савременим научним подацима о свету, узима у обзир приступе научних дисциплина еколошког профила и јавно мњење.

2. Литургијски живот Цркве и екологија

Црква не призива благодат Светог Духа само на човека, већ и на цео свет који га окружује. Божанска Евхаристија освећује тварни космос. Плодови земље и дела људских руку – хлеб и вино – дејством Светог Духа претварају се у Христово Тело и Крв освећујући вернике. Освећење водене стихије, које се обавља на Богојављење, отвара нове перспективе за материјално биће: освећена вода постаје света вода, „која води у живот вечни“. Црква се увек молитвом и радом одазивала на догађаје који захтевају сарадњу човека и природе и на ситуације у којима су природне стихије постајале непријатељске за човека. Црква се свакодневно моли „о благорастворенији воздухов, о изобилији плодов земних“ („за благорастворење ваздуха, за изобиље плодова земаљских“), обављају се и посебне молитве за људе који раде на земљи, за избављење од природних непогода и од штеточина.

У условима еколошких криза и катастрофа људима је крајње потребна молитвена помоћ. Сматрамо да је важно издавање постојећих, прилагођених и нових текстова молебана у којима се Божија помоћ призива за обављање пољопривредне делатности, као и за различите послове усмерене на очување човекове околине. Као допуна постојећих могу бити написани богослужбени текстови и појединачне молитве, које се узносе за време природних непогода и техногених катастрофа.

3. Еколошко васпитање

Руска Православна Црква тврди да човек мења свет око себе у складу са својим унутрашњим светом и због тога преображај природе треба да почне од превладавања духовне кризе човечанства.

Реалну алтернативу потрошњи представља хришћански живот. Православље учи да се у људима васпитава умереност и уздржаност у задовољењу животних потреба, одговорност за сопствена дела, одрицање од сувишних ствари, између осталог, и од небрижљивог коришћења намирница, затим, поштовање према потребама других људи и схватање важности духовних вредности за сваког човека.

Пример чуварног и целомудреног односа према околини често су представљали православни манастири у којима се одвијала плодна сарадња добре људске воље и освећујуће силе Божије, укључујући и област пољопривредне делатности.

Треба подстицати укључивање свештенослужитеља у изучавање основа екологије као науке и закона функционисања биосфере. Сматрамо да је за васпитавање деце и омладине у духу одговорности за стање природе неопходно сврсисходно увођење тема хришћанске еколошке етике у црквене, а по могућству и у световне образовне и васпитне програме, помоћ у увођењу еколошке тематике у круг научно-педагошке делатности високошколских установа, школа за веронауку, православних кампова, као и у додатно духовно образовање и курсеве за преквалификацију. Пожељна је и организација специјалних црквених курсева и образовних програма који објашњавају православно виђење еколошке проблематике студентској и научној јавности, а такође су пожељни редовни теоретски и практични часови екологије за децу и одрасле.

4. Учествовање Цркве у еколошкој делатности

Свештенослужитељи и мирјани се позивају на активно деловање у правцу заштите природне околине. Ова делатност пре свега треба да буде усмерена на сведочење о томе да ће само уздржаност, поштовање према другима и одговорност у сваком човеку, који се заснивају на свесном испуњењу заповести Божјих, омогућити човечанству да савлада настале еколошке проблеме.

Православни верници се позивају да помогну у развоју и увођењу технологија и начина управљања привредом, оријентисаних на што је могуће брижљивији однос према природној средини.

Еколошки проблем може бити издвојен као посебан правац у епархијском и парохијском раду. Тема екологије се може разматрати као компонента пастирског, мисионарског, социјалног и омладинског служења. Велики потенцијал за практичну реализацију православног приступа екологији поседују манастири и парохије који у живот заједнице укључују и бригу о природи. Развој еколошки безопасне аграрне производње у манастирима и у сеоским парохијама треба да послужи као пример рационалног коришћења природе пољопривредним добрима у околини.

5. Сарадња с друштвеним, државним и међународним институцијама у области екологије

У раду на очувању природе Руска Православна Црква је отворена за дијалог и сарадњу с друштвеним, државним и међународним институцијама. Притом Црква истиче да се питањима екологије не сме манипулисати уз коришћење ове теме као инструмента у политичкој борби и економској конкуренцији или као начина за задовољење користољубивих интереса појединаца и друштвених група. У случајевима такве врсте Црква задржава право да се уздржи од сарадње у еколошким и мешовитим пројектима. Црква такође задржава право да критички оцењује деловање државних власти, међународних организација и друштвених и научних структура које могу имати негативан утицај на природу, дакле – и на здравље и живот човека.

Посебну важност има дијалог Цркве са стручњацима и руководиоцима од којих зависи доношење одлука о стратегији градског, пољопривредног, индустријског и екстрактивног развоја, као и помоћ у истраживањима у области уштеде ресурса, развоја и увођења еколошки чистих технологија, проналажења алтернативних извора енергије, очувања функција природних система за формирање животне средине.

Епархије, намесништва и парохије могу потписивати споразуме о сарадњи с регионалним и локалним структурама чија је делатност усмерена на заштиту природне околине.

У оквиру сарадње с државом и друштвом у вези с питањима екологије Црква је отворена да:

• учествује на форумима, конференцијама и сусретима еколошког усмерења, да упознаје све заинтересоване стране са својим схватањем еколошких проблема и постојећим искуством у њиховом решавњу;
• даје оцену друштвено значајних економских пројеката који утичу на стање живе природе и човекове околине;
• реализује заједничке пројекте с друштвеним, државним и међународним структурама;
• активно развија црквено присуство у друштвеном и научном еколошком раду на међународном, националном и регионалном нивоу;
• учествује у изради, разматрању и спровођењу информационих, образовних и васпитних програма који имају еколошку компоненту, као и закона и других нормативних аката који се у овој или оној мери тичу питања екологије.

У дијалогу с представницима друштва, државе и међународних организација Руска Православна Црква сматра својом дужношћу да помогне у томе да се у људима који припадају различитим социјалним, етнокултурним, узрасним и професионалним заједницама развија осећање солидарне одговорности за очување Божије творевине и да подржи њихов рад у овом правцу.