Светосавске академије у Епархији будимљанско-никшићкој /други део/

Светосавске академије на Жабљаку, у Никшићу, Мојковцу и Плужинама

Жабљак - У четвртак 30. јануара 2014.године, у Центру за културу у Жабљаку одржана је Светосавска духовна академија у организацији Црквене општине Жабљак и Епархије будимљанско-никшићке.

    

Академији је присуствовао Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије, који је честитао празник Светог Саве првог Архиепископа српског и поздравио организаторе свечаности, присутно свештенство, монаштво и вјерни народ дурмиторског краја, сабран око лика и дјела Светитеља Саве.

"Ове светосавске свечаности потврђују да је Свети Сава међу нама и да је вриједност његовог дјела неисцрпна. Треба само да се подсјетимо да је на подручју данашње Црне Горе утемељио три епископије Зетску, из које је настала Митрополија црногорско-приморска, Будимљанску и Хумску. У давнини је хХумска Епископија захватала и овај дурмиторски крај са мноштвом светиња, а Дурмитор је као висока духовна планина био центар у сазвежђу многих знаменитих светиња, које су свијетлиле нашем народу кроз мучну и тегобну историју турског ропства и које су вјечито подгријавале дух слободе“.

"Хвала Црквеној општини што на овако величанствен начин организује ветосавске свечаности и Центру за културу који, увијек, широког срца подржава ове наше свечаности које, мислим, да су и најпосјећеније и најрадосније у току године на Жабљаку. Са Божјиом благословом и благословом Светог Саве. Амин Боже дај. На многаја љета“, рекао је Преосвећени владика Јоаникије.

    

Надахнуту Светосавску бесједу одржао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије.Он је казао да је прослављање Светог Саве једна од најтемељитијих истина са којом се народ Црне Горедотакаоодкада Црна Гора постоји, а и прије тога, од када је православље прихваћено на овим просторима.

"Познато је да је у вријеме књаза и краља Николе, господара Црне Горе, на Цетињу и околини, постојао обичај да се сваке године на дан Светога Саве, на Цетињу и у Подгорици, касније и у Никшићу, Даниловгрду и другим мјестима одржавају Светосавске академије. Познато је и то да је велики обновитељ цркава у старој Црној Гори, а и шире, књаз и краљ Никола, дао да сеу готово свакој обновљеној или подигнутој цркви, иконостас или фрескопис, што је било рјеђе, украси ликом Светог Саве и Светог Симеона Мироточивог. Познато је и то да је у Катунској нахији имају двије цркве из времена књаза и краља Николе у старој Црној Гори, једна у Ћеклићима, а друга у Његушима, у Ераковићима, које су, управо, посвећене Светом Сави“.

"Зна се и то да је књаз и краљ Никола међу бројним пјесмама које је написао, једну подужу поему посветио Светом Сави Немањићу. Недавно смо, прослављајући 150 година Цетињске богословије у архиви наше школе нашли податак како су се 70.-их година 19. вијека, према биљешкама љетописца славиле славе у Богословији, па наводи да је ушколској трпезарији на централном мјесту била окачена икона, наручена посебно од сликара који је дошао из Војводине, а коју именују "Свети Сава благосиља Српчад“. Неки на Цетињу додају што је симпатично, да је то слика која се зове "Свети Сава благосиља Црногорце“, нагласио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, описујући детаље поменуте иконе на којој Свети Сава у архијерејским одеждама стоји, окружен градоначелником Цетиња, министром просвјете, књазом Никола и књегињом Милена и дјецом обученом у црногорску народну ношњу, а поред њих школска помагала, глобуси, шестари, троуглови, земљописне карте и тако даље. Те слике данас, на жалост,у Цетињској богословији нема, али је сачуван опис из тог времена који јасно говори да је Свети Сава био централна личност на којој се заснивала просвјета у Цетињској богословији и другим школама књажевинеи краљевине Црне Горе.

Он се, потом, осврнуо на изјаве појединца да је прослављање Светог Саве уведено у Црну Гору тек средином 19.вијека. Изражавајући наду да су такве изјаве, којих су препуни медији у Црној Гори, плод необавјештености, а не злих намјера, протојереј-ставрофор Гојко Перовић је подсјетио како се Свети Сава прослављао у Црној Гори кроз историју.

"Неких стотину година прије тога, Митрополит Василије Петровић пише оду и похвалу Стефану Немањи и светородном дому Немањића. Стотину година прије Митрополита Василија, дакле, двјеста година прије 19. вијека, Свети Василије Острошки, Слава му и милост, као млади калуђер одлази на Свету Гору гдје проводи неко вријеме и подиже пирг у манастиру Хиландару. Након повратка он у острошкој цркви Ваведења Пресвете Богородице и у црквици Часног Крста, даје да се ослика лик Светог Саве, који нас први среће када приступамо да цјеливамо ћивот Светог Василија. То је било право светосавље и то је истинити знак на кога се Свети Василије Острошки ослањао када је утемељивао своју службу Богу“.

"Крајем 16. и почетком 17. вијека историчари биљеже да је на простору од Баната до Мораче и Цетиња подигнут један општенародни устанак против Турака. Завршен у Црној Гори у вријеме Митрополита Рувима Бољевића, а и прије њега у вријеме Патријарха Јована Кантула, чувени никшићки војвода Грдан у Морачи држи састанак са Патријархом, планирајући општенародни устанак против Турака. На барјацима тих устаника био је лик Светог Саве. И управо зато што је личност Светог Саве била инспиратор једног таквога устанка Синан паша је на Врачару спалио мошти Светог Саве. Више од сто година прије тога, Црнојевићи штампају своје прве књиге на Цетињу, а у својим црквеним календарима, нарочито исписаним словима, истичу празник Светог Саве, Светог Симеона и Светог краља мученика Стефана Дечанскога, Светих Немањића“.

Свети Сава, просветитељ, учитељ и Архиепископ, по свом светитељском лику највише је налик Светом Николи, Архиепископу мирликијском и чудотворцу. Њих двојица дајући људима љубав Божју, сматра протојереј-ставрофор Гојко Перовић, свуда стижу и брину о свима.

"Читајући њихова житија, могло би се рећи, како да су они истовремено на више мјеста, као што је према предању у бици на Крусима када су се Црногорци разрачунавали са Махмут пашом Бушатлијом, прича се да су Црногорци Светог Петра видјели на коњу на неколико мјеста, што значи, а знамо сви добро, зато смо их назвали светима, да су они у овај живот унијели више од онога што може прост човјек. Они су кроз своје животе унијели оно што је изнад људи. Питамо се, ако је Свети Сава стизао свуда гдје га народна пјесма и предање помињу, баш као и Свети Никола, питамо се, дакле, како се не уморише, како нијесу посустали и како се не изпразнише вреће дарова, које су и један и други уносили готово у сваку кућу. Објашњење које нам преноси наша вјера и наша Црква јесте да им се вреће нијесу изпразниле, аноге умориле зато што нијесу давали од свога, нијесу трошили оно што је људско, јер кад се троши оно што је људско брзо се потроши, а кад се троши оно што је Божије, онда томе нема краја“.

"Наше људске могућности, наша снага, наша љепота, наша памет, наше паре, наш утицај, ако ћемо право, нијесу виши од оне двије рибе и пет хљебова из Светог Писма. Зато треба да знамо, поучени примјером Светог Саве, Светог Николе и свих светих, и апостола, који су хранили онај народ са двије рибе и пет хљебова и Израиљаца, који су од тога што су имали направили храм какав су могли, знамо да ће Бог помоћи ако радиш сада, одмах и овдје“.

"Душу човјек може спасити не чекајући бољу економску ситуацију, не чекајући да дође неко боље вријеме, него сад одмах и овдје. Свети Сава није чекао, зато га народ и види како у некој кући измишља прозор, а надругој кући врата, а у трећој учи људе да читају и пишу. Народ је запамтио да је овај наш Светитељ стизао и гдје није било могуће. Отуда су остале те приче, понекад поетски или митски пренешене, али засноване на истини да је тај Божји човјек био подршка сваком ко му се обратио. Зато волимо светитеље, зато су нам мили и зато их славимо као што данас на овај лијепи скуп славимо Светог Саву“, поручио је на крају бесједе протојереј-ставрофор Гојко Перовић.

У програму свечане академије учествовали су: хор жабљачке Гимназије и омладина Жабљака, хор Богословије Светог Петра Цетињског, дјеца вјеронауке при Саборном храму Преображења Господњег у Жабљаку и народни гуслари Бошко Вујачић и Алекса Дакић.

У Светосавском и Косовском насљеђу су путокази нашег опстанка

Никшић - У Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу у уторак, 29. јануара 2014.године уприличена је духовна академија у славу и част Светог Саве првог Архиепископа српског.

Светосавско сабрање, које традиционално организују Епархија будимљанско-никшићка, Црквена општина Никшић и Голијски сабор културе, благословио је, поздравиљајући уважене госте и учеснике светковине, Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.

    

"Настављамо са светосавским свечаностима, које полако приводимо крају, драга браћо и сестре. Почели смо неколико дана прије Светог Саве и нарочито свечано је било на сам Савиндан у цијелој нашој Епископији, као и у читавој нашој помијесној Цркви и та радост нас држи. Светосавске свечаности су из душе из срца, из главе, како то Његош каже, цијелог народа, јер ми нијесмо заборавили наше духовне коријене. Свети Сава је основао три светосавске епископије на терену данашње Црне Горе: данашњу Митрополију црногорско-приморску, Епископију будимљанску и хумску Епископију, којој је некада припадао и Никшић“.

"Именом Светог Саве ознамењена је сва Црна Гора од манастира Савине до Савиног бора на сјеверу Црне Горе, Савиних стопа и Савиних суза. Зато су ове наше свечаности тако дивне и величанствене, јер је тако јако завештање Светог Саве Првог српског Архиепископа у Црној Гори, зато су оне тако посјећене и тако радосне“.

    

"Драго нам је да вас све поздравимо на овој дивној свечаности у граду Никшићу, а нарочито наше драге и угледне госте: амбасадора Србије у Црној Гори г.дина Зорана Бингулца, проф. Милоша Ковића, који ће нам вечерас одржати Светосавску бесједу, г.дина Миодрага Даку Давидовића, ктитора манастира Светог Саве у Голији, представнике Културног и просвјетног друштва „Просвјета“ из Републике Српске, предсједника Матице српске у Црној Гори г.дина Драга Перовића и г.дина Слободана Бабића, предсједника Голијског сабора културе, суорганизатора наше свечаности. Добро нам дошли!“, казао је Преосвећени Епископ Г. Јоаникије.

Светосавску бесједу је одржао историчар доц. др Милош Ковић са београдског Универзитета. Ковић је указао на ријечи Светог Саве које је упутио о. Спиридону, игуману Студенице око 1234.године „Чувај се чедо моје слатко да не изиђеш из неког мог завета да, ако човек и цео свет добије, а душу своју изгуби која је корист“. Ове ријечи, преузете из Јеванђеља по Матеју, одјекују српском историјом до дана данашњег, сматра Ковић. Јер, шта је Косовски завет Светог великомученика Кнеза Лазара и његових витезова, њихово одбијање земаљског царства и опредјељење за Царство небеско ако не остварење Јеванђеља и овог завета Светог Саве.

"Када наводим ове две реченице из писма Светог Саве игуману Спиридону и када говоримо о косовском опредељењу ми се, по мом мишљењу, налазимо у самом средишту српске суштинске хришћанске националне идеје. Одатле нас пут, без сувишних лутања и странпутица, води право ка, свима нама познатом, одговору Мајке Јевросиме на питање на коме је царство. Одатле нам долазе и Карађорђе и Његош. Ту, у завету Светог Саве и Косовском завету, јесу исходишта увек истих одговора, које је, са необичном доследношћу, у највећим историјским искушењима давао српски народ. Одатле нам долази Гаврило Принцип, ту је објашњење одлуке да се цела једна земља, Србија 1915., уместо да се преда, упути преко црногорских и албанских планина, ка мору, Солунском фронту ка победи и бесмртној слави“.

"Ту је право објашњење 27.марта 1941.године. Одатле нам долазе речи Светог Вукашина јасеновачког "Само ти дијете ради свој посао“. Одатле, од Светог Саве и са Косова, из Бјелопљавлића нам 1916. долазе 14 учитеља и 3 правника, који по цену стрељања и утамничења, одбијају да се одрекну ћирилице и српског имена. Одатле нам долазите и ви, браћо и сестре, поштоване колеге, ако сам ја достојан да вас тако зовем, 27 никшићких и херцегновских професора. Отпуштени сте из земаљског царства, али, одбијањем да се одрекнете својих предака и потомака и плаћањем цене за то, ви сте припали главном току српске историје. Ви сте доказ да је жив наш Косовски завет и да историја српског народа није завршена“, истакао је Ковић.

Ове године обиљежавамо стогодишњицу од почетка Првог свјетског рата. Уз Светог Саву и Светог Симеона, уз Немањиће, Светог кнеза Лазара, Карађорђа и Његоша, Балкански ратови и Први свјетски рат, спадају у најзначајније догађаје српске историје. Сјећање на Први свјетски рат, према мишљењу доц. др Милоша Ковића, улази у саме темеље модерног српског националног идентитета.

"Скоро да нема српске породице која у Првом светском рату није некога изгубила. Зато данас, са толико туге, читамо вести о преливању медијске антисрпске хистерије у академску историографију, о оптуживању Срба да су изазвали то огромно страдање светских размера, у поређењима Сарајевског атентата са нападима на свјетски трговински центар 2001. И данашњи силници, Сједињење америчке државе и њихови сателити, пре свих, обновљена, ојачана Немачка, али и Турска, хоће да имају своју историју. Ништа ново под капом небеском. Из те отровне кухиње потичу и оптужбе које само привидно потичу одавде, према којима је Србија 1918. извршила аншлус Црне горе, знамо шта је био аншлус 1938“.

"Лако је друге оптуживати за сопствене слабости и огрешења. Шта смо ми учинили да, после слома југословенства и комунизма, вратимо Првом светском рату место које му припада у сећању српског народа. Када смо последњи пут упалили свеће својим јуначким прецима са Цера, Колубре, Мојковца, Солунског фронта. Њих се понекад и сетимо, али шта је са десетинама хиљада безимених жртава, страдалих у масовним злочинима окупатора који су, рецимо, у мојој Мачви 1914. имали све одлике планираног систематског геноцида? Колико се сећамо жртава аустроугарских концентрационих логора, патентираних управо у Првом светском рату? У Матхаузену у Првом светком рату страдале су хиљаде срба. Стотине хиљада жртава болести и глади овде у Црној Гори и Србији. Да ли памтимо имена злочинаца? Југославије више нема, ми не морамо више због братства и јединства да прећуткујемо тужне истине о Првом светском рату“, казао је Ковић.

Ковић је нагласио да и сами сносимо одговорност у процесима слабљења и нестајања српског идентитета.

"Скрнављење Његошеве капеле, укидање ћирилице, прелазак на латиницу, укидање српске историје и књижевности, избацивање српских наставника и професора са посла, промена свести, не чинимо ли то све данас сами, својевољно? Не гласа ли за то, данас, већина становника Црне Горе и Србије. У Црној Гори је ово самопорицање, како је то изразио Мило Ломпар, најцрње и најбестијалније. Овдје су, међутим, и најсветлији примери честитости и храбрости. Та болест, која је готово савладала Црну Гору, увелико се проширила и на Србију“.

"У Београду се на јавним местима отишло даље од пуког преласка на латиницу, па продавнице, ресторани и предузећа немају више српске називе, него нека смешна хибридна имена, настала спајањем енглеског и српског језика. Исти процес је на делу и у Бањалуци. Не само да новине и телевизија у Србији спремно преносе наређења страних изасланика да је потребно да Срби промене свест, него то понављају наши властодршци у паузама потписивања споразума у којима сопствене грађане на Косову и Метохији предају на милост будуће велике Албаније. У исто време на делу је свеобухватна ревизија српске историје која нас уверава да је Косово извор свих наших невоља, а не исходишта и потврда наше вере и слободе“, рекао је доц. др Милош Ковић.

Српска историја даје одговоре на питања о томе који су извори нашег свеопштег посрнућа и гдје се налази путеви оздрављења српског друштва, оцијенио је он.

"Било је оваквих, а и још горих времена. Сматра се да је у другој половини XV и у првој половини XVI века у доба ратова, страдања, покоља сваки четврти Србин примио ислам. Обнова Пећке патријаршије 1557. донела је, међутим, духовни и културни узлет. Светосавска Црква и чување предања омогућили су опстанак у потоњим вековима, а онда смо са великим Доситејем и великим Вуком у духу тадашњих европских идеологија, веру, Цркву и сећање, као суштинске састојке српства, заменили за језик. Вера у то да људи који говоре истим језиком, припадају истој духовној заједници, одвела нас је у Југославију“.

"Ипак, све што смо, у међувремену, преживели до данас била је добра и корисна школа. По мом мишљењу, потребан нам је повратак једноставним и опробаним историјским искуствима. Наша Светосавска Црква, наш Косовски завет, наше богато историјско и културно наслеђе, то су темељи и извори данашњег националног опстанка и наших будућих победа. Потребно нам је очување традиционалних вредности, вере, породице, отаџбине, али на нов, модеран, савремен начин. Српска православна Црква је једини духовни и политички континуитет наше историје од Светог Саве до данас“.

"Мора се променити однос према држави. Уместо гледања у држави главног моралног арбитра, господара живота и смрти, главног извора запослења и прихода, како се то овде, па и у Србији чинило последња два века, морамо да научимо да се организујемо ван државе, мимо ње, па и тамо где је она антисрпска, упркос њој. Црква и ту, опет, има вековна искуства. Наука, нове технологије и медији представљају и обећање и претњу. Мудро искоришћени они могу да буду важна средства одбране и победе. Кроз све то, уосталом, већ су прошли наши преци у 19.веку кад су од турских поданика другог реда, сопственим тргањима и напорима, постали слободни грађани националних српских држава Србије и Црне Горе. Потребно је, у најкраћем, само да наше старо вино сипамо у нове мешине. Само тако нећемо обрукати наше претке и постидети наше потомке“, закључио је на крају бесједе Ковић.

У богатом културно-умјетничком програму наступили су: хорови Светог новомученика Станка и Преподобне мати Ангелине, са диригентима проф. Ленком Дурутовић и проф. Аном Бојић, рецитатори Сара Шарић и Павле Кнежевић, проф. музике Бојана Марковић, солиста на виолини Магдалина Кнежевић, појац Лука Цицмил, Спасоје Томић, гуслар Драган Даковић, а водитељи су били Жана Шаровић и Жељко Вуксановић.

Свети Сава нам је оставио у аманет путоказ за сналажење у мраку историје

Мојковац - Празник Светог Саве свечано је и ове године прослављен у Мојковцу, духовном академијом, која је, у славу Првог Архиепископа и просвјетитеља српског, одржана у сриједу 28. јануара 2014. у мојковачком Центру за културу.

Светосавској свечаности присуствовало је бројно свештенство, свештеномонаштво наше Епархије, као и велики број грађана, са којима и г. Славенко Блажевић, предсједник Скупштине општине Мојковац. Светковину је, на радост сабраног народа, својим присуством увеличао Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.

Бесједу о Светом Сави, "најчувенијем принцу српског народа“, казивао је г. Светислав Смоловић.

"Култ Светог Саве изграђен је нарочито послије његове смрти. У средњовјековној Србији његов гроб је постао мјесто ходочашћа, о чему свједоче бројни топоними, легенде и предања. Када се у позном средњем вијеку из Хума и издвајањем из Босне развила посебна државна јединица Савин култ је у њој толико ојачао да је Стефан Вукчић Косача узео титулу херцега од Светог Саве. Над Савиним гробом у Милешеви крунисаће се и Твртко Котроманић за краља Срба, Босне и Приморја, истичући с поносом своје Немањићко поријекло по женској линији“.

    

"Сматра се да су легенде и предања о Светом Сави почели да се шире са простора Херцеговине и Црне Горе, гдје је његов култ био изразито јак. Иако име Светог Саве носе многи топоними на овим просторима гдје живе Срби, они су нарочито присутни у близини Милешеве и у Црној Гори. Познато је да спомен на првог српског Архиепископа у Црној Гори чувају топоними: Савина, Савиница, Савина вода, Савина греда, Савина стопа, Савин извор, Савин поток, Савина страна, Савин кук, Савино почивало. Ово није коначан списак свих топонима који носе име нашег првог просвјетитеља, али посебно желим да истакнем његову учесталост на сјеверу Црне Горе, као и чињеницу да би се границе српских држава могле лако установити пратећи топониме са именом Светог Саве“, нагласио је Смоловић.

    

Спаљивање Савиних моштију у знак одмазде против побуњених банатских Срба није смањило поштовање које је српски народ гајио према Светитељу Сави. Култ Светог Саве, казао је Светислав Смоловић, снажно се шири након што га је Карловачки синод уврстио међу српске светитеље, а највише према Војводини, Србији, Далмацији, Црној Гори, Босни и Херцеговини, старој Србији.

"Савин култ у доба турске власти далеко је превазилазио границе некадашње српске државе и ширио се по православним словенским земљама. Јачао је у Русији, нарочито за вријеме владавине Ивана Грозног, односно Ивана Силног, који се поносио својим српским поријеклом. Он је дао да се, поред свехришћанских и руских светаца и своје владарске лозе, у Архангелском саборном храму у Кремљу, живопишу и четири "странца“: Михаил Палеолог, Свети Симеон, Свети Сава и Косовски великомученик Лазар. Израстајући у државног и духовног горостаса Свети Сава почиње да, у вјековима који слиједе, значајно утиче на Русе и Руску Цркву. Његово законоправило утицало је значајно на руске црквене законе, његов утицај ширио се на Украјину и Бјелорусију, а Теодосијево житије Светог Саве је било узор за писање многих биографија руских светаца“, навео је Светислав Смоловић.

Свети Сава је духовни препородитељ нашег народа, оснивач народне Цркве и њен први архиепископ, најумнији просветитељ и највећи државотворац у нашем народу, први уређивач монашког живота код нас, најотменији изграђивач наше културе, први српски књижевник, а изнад свега, највећи молитвеник за српски народ пред престолом Творца, истакао је бесједничар, позивајући се на ријечи Светог владике Николаја Жичког.

"Свети Сава нам је у аманет оставио путоказ за сналажење у мраку историје, али на жалост, ми се често одричемо православља и лутамо странпутицама, слаби и немоћни док други одређују нашу судбину. Синан паша, арнаутин и муслиман, спалио је мошти Светог Саве на Врачару. Између овог догађаја и рушења Његошеве завјетне капеле на Ловћену постоји јасна и препознатљива паралела. Али, преварили су се Божји противници. На мјесту спаљивања моштију Светог Саве данас се налази највећи православни храм на Балкану, а свједоци смо и настанка на овим просторима великог броја цркава по узору на Лоћенску капелу. Надамо се да ће Његошев завјет бити обновљен, а његова капела на Ловћену поново постати мјесто ходочашћа, окупљања и духовно врело српског народа“.

"Свако покољење мора се изнова доказивати пред собом, пред другима и пред својим славним прецима. Ми то можемо учинити само као следбеници ова два врха наше духовности и мудрости, али и борбености и отпора. Ако је Свети Сава лучоноша српског бића, Његош је његов најбољи чувар и највећи пјесник. Отуда је поштовање њихових аманета залога будућности српског народа и стожер окупљања не само о њима посвећеним празницима и годишњицама, већ свакодневно“, закључио је на крају бесједе Светислав Смоловић.

У програму Светосавске духовне академије наступили су: етно-група "Траг“ из Бањалуке, која је гост Епархије будимљанско-никшићке, црквени хор "Светих Јоакима и Ане“ при Саборном храму Христовог Рождества из Мојковца, КУД "Весна“, народни гуслар Милета Пантовић, а пригодне стихове посвећене Светитељу Сави казивала су дјеца полазници вјеронауке.

Име Савино је као небески биљег било заштита нашем народу

Плужине - У препуној сали Центра за културу у Плужинама, на празник Светог Саве првог Архиепископа и просветитеља српског, у понедјељак 27. јануара 2014.године, одржана је Светосавска академија, коју традиционално организују Епархија будимљанско-никшићка и плужински Центар за културу.

    

Светосавску бесједу изговорио је јереј Остоја Кнежевић, свештеник архијерејског намјесништва никшићког, поздрављајући свештенство, монаштво и сабрани народ, међу којима и г. Мијушка Бајагића, предсједника општине Плужине.

Свештеник Кнежевић је казао да је Свети Сава дошао у овај свијет у вријеме када се наш народ налазио на великој раскрсници свјетова и вјера. Управо у таквом судбоносном моменту Господ је остарјелим родитељима Стефану и Ани послао возљубљено чедо Растка, којем је Бог предвидио један нарочити пут - да буде просветитељ и учитељ народа.

    

"Када се његовог срца коснула љубав Божија он оставља и кнежевство и двор и одлази у светогорску пустињу да буде најмањи међу браћом својом. Овај млади принц, послушник и монах није ни сањао да ће га Бог удостојити равноапостолске службе да буде просветитељ и учитељ народа својега. Као што се историја рода људског дијели на ону прије Господа Исуса Христа и ону послије Његовог оваплоћења, тако се и историја српског народа дијели на вријеме прије Светог Саве и после њега“, рекао је о. Остоја.

Друштвена стварност у којој је живио Свети Сава и савремени живот код нас и у свијету, према ријечима јереја Кнежевића, умногоме се разликују. Разликује се нарочито духовни, а затим и сваки други живот код Срба у односу на завјештања оца нашег народа.

"Хришћанска начела и светосавски приступ политичкој дјелатности устукнули су пред идеолошким програмима разних оријентација. Све већа опредијељеност да се живот појединаца и група у друштву артикулише кроз материјалне и друге интересе довела је до губитка смисла за интерес цјелине нације, али и друштва и државе. Све оно за шта идемо да нас школују други народи и друге цивилизације, што нам наводно недостаје као народу имала је Немањићка држава. Који се то народ може похвалити једном таквом личношћу као што је био Свети Сава? Он је стварао не само самосталан народ, него је створио и самосталну Цркву“.

"Какав је духовни и дипломатски капацитет имао Свети Сава када је за тако кратко вријеме од Васељенског патријарха и византијског цара добио томос о аутокефалији за своју тек формирану Цркву. Колико се од њега можемо учити свему за чим данас потребујемо, било да је то дипломатија или политика? Свети Сава јесте био дипломата, али дипломата у правом смислу те ријечи, човјек који је поштујући друге народе градио будућност свога народа – не са лицемјерјем, преварама и лажном демократијом, како нас уче мајстори данашње свјетске дипломатије и политике“, нагласио је свештеник Остоја Кнежевић.

Он је додао да управо оваква наша сабирања имају за циљ да пробуде светосавље у нашим срцима. У савременој Црној Гори, чак и у крајевима који су Савино кнежевство, светосавље се затире као да је „најотровнија губа“, а не пут који води у живот вјечни, запажа о. Остоја и напомиње:

"Али, без обзира на све, ова прича из дана у дан, поготово у Црној Гори, дотиче све више људских срца, јер по ријечи Господњој "не може се град сакрити кад на гори стоји“, нити се може "свјетиљка ставити под суд“. Јер Свети Сава је, управо, свијећа која свјетли, а огањ који он носи је живи и вјечни Бог“.

У светосавској бесједи свештеник Кнежевић је подсјетио и на личност Митрополита карловачког и Патријарха српског Г. Лукијана Богдановића, који није хтио да одступи од светосавског пута ни по цијену живота. Своју вјеру у Бога и љубав према Светом Сави Патријарх Лукијан је посвједочио у предвечерје Првог свјетског рата својом мученичком смрћу, која је требало да буде повод за устанак и почетак Првог свјетског рата.

"Међутим, та намјера Беча је пропала и није дала жељене посљедице, па су Аустроугари одлучили да пређу на други план који је требао да проузрокује почетак рата против светосавског народа, а самим тим и против Светог Саве и његове, тада још распарчане Цркве. Сви добро знамо какав је разлог нађен и како је почео тај крвожедни рат. А ове године ће, сигурни смо, бјелосвјетски моћници покушати да нас још и прогласе за узрочника тог првог свјетског крвопролића и несрећног рата, рата, у којем је наша војска бранила своја огњишта као птица што чува гнијездо своје. Поклањамо се ове године свим жртвама те славне и свијетле борбе“.

"Поклањамо се и нашим херојима са Мојковца, који су на челу са Јанком Вукотићем бранили и гинули да би обезбиједили пут српској војсци и тиме посвједочили ријеч јеванђелску: „Од љубави ове нема веће да ко живот свој положи за ближњега свога“. Видите, драга браћо и сестре, како је у њима снажно куцало светосавско срце, када су могли тако храбро да стану на бранику отаџбине и бране крвљу својом браћу своју“, бесједио је свештеник Кнежевић.

Наша Црква, истакао је у свом светосавском слову јереј Остоја, трпи ударе са разних страна. И овдје, код нас има оних који су свјесни да Српска Црква захваљујући, управо светосавском духу обједињавања, игра историјску улогу у очувању свијести о идентитету и изградњи националне државе.

"Национални и светосавски карактер Српске православне Цркве увијек су били на мети оних који су хтјели да промијене свијест и биће овог народа. Они проглашавају растурање за дјеловање, изопачено за нормално, лаж за своју истину, ружно намећу као лијепо и све то проглашавају за слободу – слободу од Бога. Јавни простор личи на велику сцену у којој се демократија не заснива на темељним вриједностима друштва, већ на исцрпљивању могућности комбиновања идеолошких боја у коју ће се огрнути. Све то у трци за власт, под окриљем и сасвим привременог удруживања које надилази све јавне, политичке разлике. Овај сценарио је већ виђен кроз историју рода нашег, додуше другачије упакован и на посебан начин пласиран свакој генерацији“.

"Светосавље као начин живота, дубоко је запретано у темељима српске националне свијести и моралних законитости, на којима почива етика нашег народа. Без обзира на сва искушења и историјска и савремена, свјесни смо да је Светосавље немогуће истиснути из бића нашега народа. Све је у нашем народу под знаком имена Сава. То је име као неки небески биљег било заштита нашем народу краз сва времена и биће до скончанија свијета и вијека“, поручио је јереј Остоја Кнежевић.

У културно-умјетничком дијелу духовне академија, организованој у славу нашег духовног Оца Светитеља Саве, наступили су: пјесник Ранко Мићановић, гуслар Горан Вуковић, хор при Саборној цркви Светог Јована Крститеља у Плужинама и вокално инструментални дует Лука Цицмил и Стефан Тољић.