Под знаменом Мајке Божје

„Национална ревиjа” у Русиjи:

Толгски манастир, jедна од наjвећих светиња наjвеће земље на свету

Го­ди­не 1314, то ме­сто на ле­вој оба­ли Вол­ге ог­ње­ним сту­бом и ико­ном Бо­го­ро­ди­це озна­че­но је епи­ско­пу ро­стов­ском Три­фо­ну. Чу­дом обе­ле­же­но, у чу­ду ство­ре­но, сто­ле­ћи­ма је све­до­чи­ло о чу­ду и чу­до­тво­ри­ло. Бо­го­слу­же­ње у хра­мо­ви­ма овог ма­на­сти­ра за­мр­ло је у епо­хи та­ме, го­ди­не 1928. Зво­на пре­ли­ве­на, кр­сто­ви ски­ну­ти, цр­кве оскр­на­вље­не. И та­ко тач­но ше­зде­сет го­ди­на, ка­да је др­жа­ва (1987) ма­на­стир вра­ти­ла цр­кви. Го­ди­не 1990. за­зво­ни­ло је пр­во зво­но у об­но­вље­ном ма­на­сти­ру, а 2000. ико­на Мај­ке Бож­је Толг­ске по­но­во је про­ми­ро­то­чи­ла

    

У вре­ме ка­да је у Ја­ро­сла­вљу вла­дао кнез Да­вид Те­о­до­ро­вич, 1314. го­ди­не, Епи­скоп Ро­стов­ски Три­фон, оби­ла­зе­ћи сво­ју па­ству, об­рео се у Белозерском кра­ју. Вра­ћа­ју­ћи се Вол­гом ка Ја­ро­сла­вљу, ма­ло је при­доц­нео и, на не­ких шест вр­ста (ма­ло ви­ше од шест ки­ло­ме­та­ра) до на­се­ља, за­јед­но са прат­њом, за­у­ста­вио се да но­ћи. Ту, на де­сној оба­ли Вол­ге, ра­ши­ри­ли су сво­је ша­то­ре.

Око по­но­ћи, Вла­ди­ка се про­бу­дио и угле­дао јар­ку свје­тлост ко­ја оба­сја­ва око­ли­ну. Иза­шао је из ша­то­ра и на су­прот­ној оба­ли, где је ра­сла ве­ли­ка шу­ма, угле­дао је ог­ње­ни стуб и до ње­га, пре­ко ре­ке, мост. Сва ње­го­ва прат­ња, и стра­жа, спа­ва­ли су твр­дим сном.

Упла­шен и, исто­вре­ме­но, за­ди­вљен, Вла­ди­ка је не­мо по­сма­трао чу­де­сни при­зор. А он­да се пре­кр­стио, узео свој ар­хи­па­стир­ски штап и, ни­ко­га не про­бу­див­ши, упу­тио се ка чу­де­сном мо­сту. Ву­чен зна­ти­же­љом што би мо­гао би­ти узрок нео­бич­ној по­ја­ви, пре­ко мо­ста је пре­шао на дру­гу стра­ну ре­ке и – имао је шта да ви­ди. Ме­ђу др­ве­ћем, у ва­зду­ху, ста­ја­ла је ико­на Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це ко­ја у на­руч­ју др­жи Пред­веч­ног Мла­ден­ца. Из ико­не је увис, па­ра­ју­ћи мр­кло не­бо, по­пут геј­зи­ра, ши­кљао пла­ме­ни стуб.

ЈУТРО МАНАСТИРА

Вла­ди­ка је при­пао пред ико­ном на мо­ли­тву. По­том се вра­тио пре­ко чу­де­сног мо­ста, на­зад у свој ша­тор. Чвр­сто је од­лу­чио да ни­ко­ме не го­во­ри о чу­ду ко­је је ви­део те но­ћи.

Ме­ђу­тим, Бо­жи­ја во­ља је би­ла дру­га­чи­ја. Ка­да се ују­тро прат­ња про­бу­ди­ла, ужур­ба­но су се при­пре­ма­ли за на­ста­вак пу­та. По­тра­жи­ли су вла­ди­чан­ски штап, али ни­су мо­гли да га на­ђу. Сви су при­ско­чи­ли да тра­же, али ње­га ниг­де ни­је би­ло, као да је у зе­мљу про­пао. Та­да је Вла­ди­ка раз­у­мео да му Бог не да да са­кри­је сво­је ви­ђе­ње и по­ка­зао је ру­ком пре­ко Вол­ге. Гр­цао је у су­за­ма и ни­шта ни­је мо­гао да ка­же. Сви су га не­мо по­сма­тра­ли и чу­ди­ли се.

Ка­да се ма­ло при­брао, Вла­ди­ка је ис­при­чао што му се до­го­ди­ло то­ком но­ћи. Љу­ди из прат­ње су уско­чи­ли у сво­је чам­це, јер мо­ста ви­ше ни­је би­ло, пре­пло­ви­ли на дру­гу стра­ну ре­ке и – за­и­ста: на­шли су ико­ну Пре­све­те Мај­ке Бо­жи­је ка­ко ле­жи на зе­мљи и по­ред ње Вла­ди­чин штап.

Од­мах су се вра­ти­ли и ка­за­ли свом епи­ско­пу да су на­шли ико­ну о ко­јој им је го­во­рио. Вла­ди­ка Три­фон је та­ко­ђе чам­цем пре­пло­вио на дру­гу оба­лу и, на­кон усрд­не мо­ли­тве, ру­ка­ма по­чео је да кр­чи шу­му око ико­не. Љу­ди из прат­ње су му се при­дру­жи­ли и – Вла­ди­ка је од­у­стао од по­врат­ка у Ја­ро­слављ.

Вест у чу­де­сној ико­ни ве­о­ма бр­зо се ра­ши­ри­ла ја­ро­слав­ском зе­мљом. Љу­ди су по­че­ли да хр­ле ка ме­сту гдје је про­на­ђе­на. Убр­зо је на том ме­сту по­диг­ну­та ма­ла др­ве­на цр­ква, ко­ју је Вла­ди­ка Три­фон исте ве­че­ри усве­тио, по­све­тив­ши је Ва­ве­де­њу Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це, и у њу унео чу­де­сну ико­ну. Од­мах је за­по­ве­дио да ту бу­де ма­на­стир и по­ста­вио игу­ма­на.

Ма­ле­но брат­ство бр­зо је ра­сло.

ПОВРАТАК У ИЗГУБЉЕНО СРЕДИШТЕ

Др­жа­ва је Толг­ски ма­на­стир вра­ти­ла Ру­ској пра­во­слав­ној цр­кви 7. де­цем­бра 1987. го­ди­не. Ре­ше­њем Све­тог Си­но­да, уста­но­вљен је као жен­ски ма­на­стир. Био је то пр­ви жен­ски ма­на­стир у Ру­си­ји на­кон ко­му­ни­стич­ког го­ње­ња Цр­кве. На­ред­не го­ди­не, за игу­ма­ни­ју је по­ста­вље­на мо­на­хи­ња Вар­ва­ра.

    

Да­нас по­се­ти­о­ци овог пре­див­ног ма­на­сти­ра мо­гу са­мо на фо­то­гра­фи­ја­ма да ви­де тра­го­ве ужа­са кроз ко­ји је про­шао у ко­му­ни­стич­ко вре­ме. Све се од­ви­ја­ло му­ње­ви­то, ка­ко то са­мо Ру­си мо­гу да ура­де: 1990. го­ди­не за­зво­ни­ло је пр­во зво­но у ма­на­сти­ру. Да­нас их је 14, рет­ке ле­по­те зву­ка, од ко­јих је нај­те­же од 5 то­на. Две го­ди­не ка­сни­је, осве­шта­на је Ва­ве­дењ­ска ма­на­стир­ска цр­ква, Кр­сто­во­здви­жен­ска 1999... Спа­ски храм, у ко­јем је са­хра­њен хе­рој Отаџ­бин­ског ра­та 1812. го­ди­не ге­не­рал Туч­ков, ре­ста­у­ри­сан је и ку­по­ле су му по­зла­ће­не. Ни­кољ­ски над­врат­ни храм об­но­вљен је до­брим де­лом...

Мо­шти Све­тог Иг­ња­ти­ја Бр­јан­ча­ни­но­ва, ве­ли­ког под­ви­жни­ка и пра­во­слав­ног ми­сли­о­ца из XIX ве­ка, чи­ја су мно­га де­ла пре­ве­де­на и на срп­ски је­зик, обре­те­не (про­на­ђе­не) су и пре­не­те у Толг­ски ма­на­стир 1988. го­ди­не. У глав­ној ма­на­стир­ској цр­кви, Ва­ве­дењ­ској, где су мо­шти Све­тог Иг­ња­ти­ја, и у јед­но­столп­ној дво­ра­ни Кр­сто­во­здви­жењ­ског хра­ма (где је и чу­до­твор­на Толг­ска ико­на Мај­ке Бо­жи­је), из ко­је се ула­зи у Ва­ве­дењ­ску цр­кву, че­сти­це су пре­ко две сто­ти­не све­ти­те­ља, од че­га око по­ла оних са древ­ног Ис­то­ка. Пред Толг­ском ико­ном Мај­ке Бо­жи­је је и ве­ли­ка че­сти­ца мо­шти­ју Све­тог Сте­фа­на Де­чан­ског, на­шег Све­тог Мра­те, „Све­тог Сте­фа­на Срп­ског”, ка­ко пи­ше на злат­ном ки­во­ту у ко­јем су за­јед­но са де­ло­ви­ма мо­шти­ју Све­тих Ко­зме и Да­мја­на.

НЕПРЕКИДНИ ПСАЛТИР

У толг­ској оби­те­љи да­нас је 130 мо­на­хи­ња и ис­ку­ше­ни­ца. У 5.30 оне иду у цр­кву, на мо­ле­бан Све­том Иг­ња­ти­ју и Мај­ки Бо­жи­јој, по­том це­ли­ва­ју мо­шти и чу­до­твор­ну ико­ну, мо­ле­ћи бла­го­слов за пред­сто­је­ћи ра­ди дан, на­кон че­га сле­де по­лу­ноћ­ни­ца, ча­со­ви и Ли­тур­ги­ја. На­кон Ли­тур­ги­је, све се­стре иду на по­слу­ша­ње, ко­је та­ко­ђе по­чи­њу мо­ли­твом. Ма­на­стир има сво­ју еко­но­ми­ју: фар­му, жи­ви­нар­ник, по­врт­њак... На се­но­кос, са­ку­пља­ње по­вр­ћа, пе­чур­ки, ја­го­да иду све се­стре. Оне су у ма­на­стир­ској го­сто­прим­ни­ци, би­бли­о­те­ци, во­де екс­кур­зи­је, де­жу­ра­ју у ко­тлар­ни­ци, по­ју на слу­жба­ма, пе­ку хлеб. Зи­ми ре­зба­ре, сли­ка­ју ико­не и фре­ске, ши­ју, оп­ши­ва­ју зла­том, у књи­го­ве­зач­кој ра­ди­о­ни­ци сре­ђу­ју ста­ре књи­ге и ру­ко­пи­се ко­је до­би­ја­ју на по­клон...

    

У два по­под­не, нај­ве­ће ма­на­стир­ско зво­но по­зи­ва на ру­чак. На­кон руч­ка, по­но­во на по­слу­ша­ње, до пет са­ти. По­том су на ве­чер­њем бо­го­слу­же­њу, ужи­ни и ве­чер­њем мо­ли­тве­ном пра­ви­лу. У 11 са­ти од­ла­зе у ке­ли­је.

У овом ма­на­сти­ру ни­ка­да се не пре­ки­да чи­та­ње Псал­ти­ра.

Из Толг­ског ма­на­сти­ра је до са­да иза­шло 11 на­сто­ја­те­љи­ца жен­ских ма­на­сти­ра ши­ром Ру­си­је.

    

Чу­да и ис­це­ље­ња

У вре­ме игу­ма­на Гер­ма­на, на ју­тар­њем бо­го­слу­же­њу 16/29. сеп­тем­бра 1392. го­ди­не, док је све­ште­ник про­из­но­сио во­зглас „Бо­го­ро­ди­цу и Ма­тер Све­тло­сти у пе­сма­ма ве­ли­чај­мо”, од­јед­ном је из де­сне Ру­ке Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це Толг­ске по­че­ло да цу­ри ми­ро ко­је је чи­тав храм ис­пу­ни­ло бла­го­у­ха­о­ним ми­ри­сом. По за­вр­шет­ку ју­тре­ња, бра­ти­ја је по­че­ла да пе­ва мо­ле­бан Пре­све­тој Бо­го­ро­ди­ци. Ка­да су, усрд­но, за­пе­ва­ли „Вла­ди­чи­це при­ми мо­ли­тву слу­гу Тво­јих”, ми­ро је по­че­ло да цу­ри и из ле­ве но­ге Бо­го­мла­ден­ца.

Ово ми­ро се по­ка­за­ло це­леб­ним. Све­ти Ди­ми­три­је Ро­стов­ски све­до­чи да они ко­ји су се тим ми­ром по­ма­зи­ва­ли, ма ка­ква их бо­лест спо­па­ла, оздра­вљи­ва­ли су. У ма­на­стир­ском Ле­то­пи­су су за­бе­ле­же­ни мно­ги слу­ча­је­ви ис­це­ље­ња ми­ром из Толг­ске ико­не Мај­ке Бо­жи­је. Та­ко је за­бе­ле­же­но да је ис­це­ље­ње ту, 1553. го­ди­не, на­шао и цар Иван Гро­зни. Он је био обо­лио од но­гу, и ни­је мо­гао ни да сто­ји ни да хо­да. У знак за­хвал­но­сти, у ви­ше на­вра­та, бо­га­то је да­ри­вао ма­на­стир, а са­му ико­ну Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це, ко­ја га је ис­це­ли­ла, цар­ски је укра­сио.

(Из Ле­то­пи­са Толг­ског ма­на­сти­ра)

***

По­жар и об­но­ва

По­чет­ком XV ве­ка, Толг­ску оби­тељ за­де­си­ла је ве­ли­ка не­сре­ћа. „До­пу­сти Бог по­жар у оби­те­љи Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це, цр­кве све­те, и све цр­кве­не ства­ри, ико­не, књи­ге, са­су­де, цр­кве­ни укра­си и оста­ле ства­ри ко­је су у њој чу­ва­не, све по­је­де огањ и ни­шта не оста­де”, за­бе­ле­же­но је у ма­на­стир­ском Ле­то­пи­су. Мо­на­хе је спо­пао очај, јер је у пла­ме­ну оста­ла и чу­до­твор­на ико­на Мај­ке Бо­жи­је.

Ка­кво је са­мо њи­хо­во из­не­на­ђе­ње би­ло и ка­ква их је ра­дост об­у­зе­ла ка­да су у ма­на­стир­ском шу­мар­ку, ме­ђу гра­на­ма др­ве­ћа, угле­да­ли ико­ну ко­ју су чу­ва­ли! На том ме­сту, да­нас окру­же­ном ке­дро­вим шу­мар­ком, по­диг­ну­та је ка­пе­ла.

Ве­о­ма бр­зо, Толг­ска оби­тељ је об­но­вље­на. Бла­го­че­сти­ви хри­шћа­нин Ва­си­ли­је из Нов­го­ро­да, ко­ји је бо­ло­вао од „су­ше­ња но­гу”, дао је но­вац да се по­диг­не не­ве­ли­ки но­ви храм, ово­га пу­та од ка­ме­на. При ње­го­вом осве­шта­ва­њу, то­ком ли­ти­је, на очи­глед свих, Ва­си­ли­је је оздра­вио.

(Из Ле­то­пи­са Толг­ског ма­на­сти­ра)

***

Смут­но­је вре­мја

Го­ди­не 1609, у Смут­но вре­ме, По­ља­ци су у Толг­ском ма­на­сти­ру уби­ли 46 не­на­о­ру­жа­них мо­на­ха, ко­ји су се скло­ни­ли у цр­кву. Над њи­хо­вим мо­шти­ма 1893. го­ди­не по­диг­ну­та је ка­пе­ла. Два пу­та, 1612. и 1654. го­ди­не, чу­до­твор­ну ико­ну Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це Толг­ске но­си­ли су, у ли­ти­ји, до Ја­ро­сла­вља. И оба пу­та Чу­до­твор­ка је пре­ки­ну­ла стра­шну по­шаст ку­ге.

Толг­ску оби­тељ по­се­ти­ли су, без­ма­ло, сви ру­ски ца­ре­ви, за­кључ­но са Ни­ко­ла­јем II Ро­ма­но­вим, ко­ји је до­пу­то­вао па­ро­бро­дом 21. ма­ја 1913. го­ди­не.

Овај див­ни ма­на­стир, је­дан од нај­зна­чај­ни­јих у огром­ној Ру­си­ји, уки­нут је кр­ва­ве 1917. го­ди­не. Ипак, све до 1928. у Ва­ве­дењ­ској цр­кви вр­ше­на је слу­жба Бо­жи­ја. Те го­ди­не је Толг­ски ма­на­стир за­тво­рен. Зво­на су пре­ли­ве­на, кр­сто­ви са ку­по­ла ски­ну­ти, а све че­ти­ри цр­кве оскр­на­вље­не. У Ни­кољ­ском хра­му и да­ље су тра­го­ви бе­сти­јал­но­сти ко­му­ни­стич­ких без­бо­жни­ка ко­ји су све фре­ске из­гре­ба­ли.

(Из Ле­то­пи­са Толг­ског ма­на­сти­ра)

    

По­вра­так

Го­ди­не 1987. др­жа­ва је ма­на­стир вра­ти­ла Цр­кви.

Са­да су ма­на­стир­ске ку­по­ле пре­сву­че­не зла­том, уну­тра­шњо­сти цр­ка­ва, ко­је су све по ру­ски ве­ли­ке, та­ко­ђе бље­ште овим пле­ме­ни­тим ме­та­лом. Ико­на пре­све­те Мај­ке Бо­жи­је Толг­ске го­ди­не 2000. по­но­во је про­ми­ро­то­чи­ла...

(Из Ле­то­пи­са Толг­ског ма­на­сти­ра)