Протојереј-ставрофор професор др Борис Б. Брајовић: „Прогоне ме због мантије“

Рейтинг@Mail.ru Rambler's Top100 Православие.Ru, 19 мая 2015 г.
https://pravoslavie.ru/srpska/79399.htm

Прогоне ме због мантије!

Овом поруком протојереј ставрофор професор др Борис Б. Брајовић одговара на питање „Новости“ због чега се нашао на списку за отпуштање Сената државног универзитета, да ли због двоструког ангажмана или нечег другог: На Богословском факултету у Фочи био сам предавач, а једно време и декан по благослову своје СПЦ, која је оснивач факултета. Тај сам ангажман из личних разлога прекинуо 2013. године и више пута обавестио Ректорат Универзитета. На тај рад сам поносан.

Међутим, овде је у питању нешто друго континуитет двадесет година прогона због мантије. Не смета њима Борис Б. Брајовић већ то што сам свештеник Српске цркве. Подсећам да сам од самог почетка од асистентског до статуса редовног професора, као свештеник био мета стигматизације, па су избори за моја наставничка звања трајали двоструко дуже од других, уз притиске од ректора.

Управа Универзитета и Филозофског факултета обавестила ме је својевремено да не могу више долазити у свештеничкој мантији на предавања и да ће ми улаз на факултет бити онемогућен. После упозорења да морам скинути мантију или ћу остати без посла, што сам наравно одбио, позван сам на разговор код тадашњег ректора Станковића, уз присуство декана и продекана Филозофског факултета, где ми је у „цивилизованом“ тону поновљено то исто, уз образложење да у Француској не можете носити на јавним местима бурке па тако ни у Црној Гори мантије.

Професор Брајовић каже да је све то и медијски пропраћено у државним медијима са оптужбама фантомских невладиних организација да је на делу клерикализација Филозофског факултета јер на њему ради један, словом и бројем, свештеник.

Од средине 2006. до краја 2007. сам скоро свакодневно доживљавао разне врсте претњи, провокација, физичких насртаја на верској и националној основи.

Врх Универзитета се не осврће на ове ваше тврдње

Ново руководство је у једној неакадемској атмосфери, ултиматума, претњи и административног насиља према запосленима који имају наставнички ангажман и на другим високообразовним институцијама ван Црне Горе, започело свој мандат на најгори начин. Отказ је добило двоје колега са Филозофског факултета и једна колегиница са Института за стране језике.

Закон о раду нисте прекршили, а трпите последице

Ангажовање наставника на другим установама је њихово право на допунски рад, које се као темељно право на рад не може ограничавати нижим правним прописима, који у овом случају и не постоје. Према томе, давање сагласности је потврда овог права, а не акт милости. За сваки универзитет треба да је признање и част ако су његови професори тражени на другим универзитетима. Управа Универзитета увела је један правни институт, у нови статут тзв. забрана конкуренције којом се конкурентским институцијама проглашавају сви универзитети у окружењу. Међутим, уколико добијете сагласност, они нису више конкурентски, чиме комично правне чињенице постају волунтаристички чинови, јер зависе од воље неке власти.

Колико вам је све ово тешко пало и као духовнику?

Као духовник можда све ово могу и да разумем али као човек не могу да прихватим. Али има једна стара изрека и порука, а која ми је ових дана на уму, а она гласи: „Држи свој ум у паклу и не очајавај“. Ако је тако, онда сам и томе наредан.

Најавили сте да ћете затражити споразумни раскид уговора са УЦГ

Да, услед немогућности да радим у колегијалној, академској, људској заједници. О томе озбиљно ових дана разговарам са мојим колегама са Катедре за филозофију, која, све су прилике неће више постојати, па ће Филозофски факултет остати без свог имена, а и без филозофије. Поводом тога, а и најаве да ће проф. др Богољуб Шијаковић добити отказ, покренули смо акцију разговора са колегама из скоро свих академских центара у окружењу и Европи, као и са колегама и студентима са нашег универзитета. Наравно, као свештеник сам о свему обавестио и митрополита Амфилохија, који ми за такав мој лични чин није дао благослов, али видећемо.

Велиша Кадић