Поново обијен Катедрални храм Светог Николе у Карловцу

    

Катедрални храм Светог Николе у Карловцу, опет и опет, по некој већ устаљеној традицији, постао је мета нечије вандалске, острашћене, а можда и смислене, свести и савести. У ноћи између 25. и 26. текућег месеца, десна бочна врата храма су обијена и оштећена, при чему је направљена значајна материјална штета.Полицијска патрола извршила је увиђај и констатовала чињенично стање.

Овај немили, и свакако непотребни догађај, могао би да буде просто знак пораста криминалних активности везаних за актуелне „дане пива“ у Карловцy: незрелог и прекомерног начина прослављања и доживљаја прaзника и славља. Међутим, то не мења чињеницу да ово није први напад на православни храм Светог Николе. Такође, не мења ни чињеницу да је ово једини верски објекат, или у најбољем случају најчешћи, који је мета вандалских и криминалних аспирација појединаца или група. Разбијање прозора, каменовање, исписивање графита са символима усташке идеологије, обијања и крађе (о ближој и даљој прошлости нећемо говорити) – постају свакодневница у животу храма и Православне Цркве у граду Карловцу.

    

Храм Светог Николе у Карловцу, заједено са Епископском резиденицијом у изградњи, центар је Црквеног и административног живота Епархије горњокарловачке. Овакав инцидент, као и они предходни, носи са собом поруку да православном Епископу није место у историјском седишту у центру Карловца, или, у најмању руку, да му повратак у центар, као и храму, неће донети безбедност нити сигурност живота и пастирске делатности.

    

Када би се ово посматрало површински, изоловано, могло би се прећи преко тога уз кометар да је и то знак времена у коме живимо; да и храм носи крст последица несавршености људске природе у општем типу греха и страсти. Али, ако узмемо у обзир, жалосну и непотребну, националну и верску нетрпељивост у Хрватској, видећемо да и овај догађај, као и предходни, није хронична ескалација криминала, него симптом акутног проблема који постоји у поменутим националним и верским фракцијама.

Какве год да су те разлике, националне или верске, губе се и нестају пред силом Јевађеља и Христове науке. Јеванђеље нас уједињује! Зато био православан или католик, Србин или Хрват, Јеванђеље те учи да – ако, већ, не можеш да волиш -, онда да поштујеш пријатеља и ближњег. Скрнављење светиње, макар и у опијеном стању (а питање је у каквом је!?), ширење мржње, вређање, злопамћење и много друго, сведочи да смо далеко од Христа и Јевенђеља - ма ко били и како се крстили!