«Имате браћу која вас воле. Немојте нас заборавити!»

Од 28. до 30. новембра у посети Одеси налазио се викарни епископ Његовог Блаженства патријарха Антиохијског, епископ Ерзерумски Кајс (Садик). У току последњег дана боравка његовог преосвештенства у граду успели смо да поразговарамо с овим истакнутим антиохијским јерархом о земаљском рату, вишњем миру и о судбини арапског хришћанства.

    

– Ваше преосвештенство, ви сте непосредни сведок онога што се данас дешава на светој земљи Блиског истока – колевке Христа и хришћанства. Али да ли бисте пре него што почнемо да разговарамо на ту тему могли да кажете нешто о себи нашим читаоцима?

– Пре свега бих желео да заблагодарим Богу за то што ми је дозволио да будем свама у овој светој, благословеној земљи – земљи која нам је подарила толико много светих учитеља и наставника. Сам народ и Руска Православна Црква су нам увек пружали подршку, како молитвену, тако и материјалну – и верници Сирије, Ирака, Палестине и Јордана памте руску помоћ која им је пружена у данима османске окупације. Али и данас хришћани – Руси и Украјинци – не заборављају да се моле за нас, дарујући нам своју братску љубав, борећи се за наше, арапско присуство у арапским земљама.

Постао сам епископ пре око годину дана и добио сам титулу «епископ Ерзерумски». Ерзерум је топоним који се данас може наћи на политичкој карти Турске. Као и многе друге историјске епархије у Антиохији, ова митрополија је била сведок масовног истребљења верујућих хришћана – Арапа и Јермена. Просудите сами: по различитим рачуницама у Ерзеруму је 1917. године живело око 25-30 хиљада православних хришћана, док је 1925. године број локалних хришћана сведен на нулу. Сви они су жртве окрутне турске сече; и нажалост, као и османске амбиције, тако су и османске политичке методе и дан-данас остале подједнако зверски окрутне.

Осим послушања викарног епископа – помоћника Блажењејшег патријарха Јована Х, по милости Божијој, вршим дужност директора православног Центра за екуменистичка истраживања, који смо основали у Аману пре 20 година. Гесло центра, које гласи: «Служење и сведочанство» - одражава у суштини мисионарске циљеве: трудимо се да подигнемо ниво верског образовања наших парохијана – Арапа, који се налазе у тешким околностима у Јерусалимској Цркви. Авај, многи верници се исправно жале на то да се Јерусалим у потпуности налази у рукама Грка, који са своје стране, у односу на мисију и служење арапском народу предност дају својим циљевима, које ми не разумемо. Такође, служим нашој румунској пастви која се веома повећала у току последњих година: данас само у Букурешту живи око 150 арапских православних породица, а на територији земље је расејано још преко 50 породица.

Раније, за живота покојног патријарха Игњатија IV ја сам као професор канонског права и литургијског богословља на Баламандском универзитету, вршио дужност саветника Врховног црквеног суда Антиохијске Цркве и шефа антиохијског Одељења за спољашње црквене односе. Ово искуство ми је било од велике користи касније, кад сам почео да представљам Јордан у Комитетима за етику при ИСЕСКО и УНИЦЕФ, а Антиохијску Цркву у преко 92 земље света, где стално бораве синови и кћери арапског Истока.

    

– Ваша јучерашња недеља је била богата догађајима: срели сте се с надлежним архијерем Одесе митрополитом Агатангелом, први пут сте се помолили с члановима локалне арапске православне заједнице. Какви су ваши први утисци? И како видите будућност православних Арапа у овом граду?

– Владика Агатангел нас је врло топло примио. Веома дуго смо разговарали о темама које нас брину – између осталог, дотакли смо се питања прошлих и будућих односа наших сестринских Цркава и његове речи су ме просто везале за ову благословену земљу! Ујутру, док смо били на Светој литургији у храму Свете Тројице нисам могао да се нагледам безбројне деце и омладинаца који су прилазили Чаши – тако нешто се данас тешко може видети у европским храмовима... У томе видим главни доказ да је ватрена вера и данас жива у овом добром, благочестивом народу, чија је нада пронета кроз године притисака и прогона и сачувана у његовој деци – будућим члановима живе Цркве.

Што се тиче наше пастве, дошао сам овамо само како бих чуо њихове жеље и њихове гласове (на чему се посебно захваљујем митрополиту Нифону (Сајкали) – представнику Антиохијског патријарха при Московском патријарху, који ме је подржао и који је подстакао моју жељу да допутујем овамо). Авај, многи од њих не разумеју литургијски црквенословенски језик Руске Цркве и драго ми је што овде имају могућност да се моле на свом матерњем језику; то их држи на окупу, пружа им осећај сигурности који је потребан за поверљив разговор с Творцем. Нажалост, имао сам врло мало времена да попричам с њима – али ћу сутра или прекосутра Блажењејшем Онуфрију пренети информације о томе које су њихове потребе и бриге, а то ће, надам се, послужити као први корак у организовању њиховог црквеног живота овде, у Кијеву и Одеси.

– Као што је познато, сва пуноћа Православне Цркве је одлучно осудила прве плодове «арапског пролећа» и прошло је више од пет година од почетка такозване «сиријске револуције». Како антиохијски хришћани виде резултат ове «револуције»? Каква је уопште суштина њиховог свакодневног подвига?

– «Арапско пролеће», по мом мишљењу, није револуција, већ је пре «арапска јесен», која је уништила нашу цивилизацију. И очигледно је да иза кулиса ове «јесени» владају туђе, нипошто не арапске руке. Надао сам се да ће се у арапским земљама одвијати микрореволуције и да ће их усмерити на одређене позитивне промене; али оно што видимо, на пример, у Сирији – није микрореволуција, већ је права крвава игра којом неко управља на даљину.

Председник Башар ел Асад је прилично образован човек, који одлично схвата проблеме своје државе. Он је од самог почетка своје владавине покушавао да отвори Сирију за свет, под његовим руководством је почео културни и економски развој земље, трудио се, што се каже «да промени систем». И потпуно је природно да процес «промене система» не траје 24 часа, па чак не ни две или три године. Али је његов труд покопан плодовима лондонске Колонијалне конференције из 1907. године која је поделила и ослабила арапски свет пре много година. Све што се данас дешава на Блиском истоку јесте закаснели поклон Запада својим сателитима у региону.

    

А овај «поклон» је уништио наше хришћанско наслеђе – наши музеји су опљачкани, наше светиње су уништене. Монголи који су освојили земље Калифата радили су шта су хтели, али нису дирали камен и његов дух, а сад терористи ИДИЛ, које подржавају вехабије из Саудовске Арабије и Катара, турски радикали и амерички геополитичари, темељно бришу хришћанску културу Истока с лица земље – наравно, заједно са њеним живим и неживим носиоцима. Није чудо што је Русија следећи циљ ове силе. Наручиоци терора то не крију: и Кисинџер најављује «пад европског зида мира» као делатно средство за супротстављање руском присуству... У Европу долазе мигранти из Турске док истински сиријски хришћани чине мање од 10 одсто укупног броја избеглица. Испоставља се да на нашој крви, на крви истинских жртава св профитирају, а ми највише страдамо!

– Поменули сте принудну миграцију – праву трагедију арапске културе. Али православна Русија је прошла кроз нешто слично почетком ХХ века. «Философски бродови» су поново упознали Запад с Православљем. Шта мислите, да ли данашња трагедија арапског Православља има шансу да постане почетак нове етапе у његовом животу? Можда треба да се припремимо за појаву арапског Saint-Serge у Европи?

– Наравно, и наша историја памти својеврсне «философске бродове». Друга половина XIX века је, као што је познато, била обележена серијом геноцида у Либану и Дамаску, који су многе арапске мислиоце и уметнике подстакли на миграцију у Египат, а затим у Северну и Латинску Америку. Тако је настао читав правац у арапској књижевности – такозвана «књижевност дијаспоре», која је између осталог, створена у арапској периодици у Америци, у «арапским клубовима» у Бразилу и Аргентини. И ова књижевност је претежно хришћанска.

Двадесети век је Истоку донео нове ратове, све више и више одвајајући нове философе и песнике, богослове и музичаре од њихове историјске домовине. Многи истакнути лекари, научници и професори на данашњем западу су арапски интелектуалци-хришћани, који су приморани да беже из сопствених домова. Надамо се да и она наша браћа, која су пала као жртве слепе силе исламиста, неће истерати Христа из земље својих срца и да ће остати Његови верни сведоци; наравно, то је и наш задатак: ко ће, ако не Црква-мајка, покушати да окупи своје синове у земљама расејања? Треба да остајемо апостоли љубави и истине и да без стида признајемо своје хришћанство, своје Правослаље. Не можемо бити «мањина» - сви ми представљамо онај прстохват соли који обилну храну чини пригодном за трпезу.

    

– Пре неколико дана ИД је назвала Украјину, као и Русију, својим непријатељем. А Русија се, као што је познато, умешала у политичку ситуацију у региону – и по мишљењу неких критичара међу политиколозима, публицистима, па чак и свештенослужитељима Руске Православне Цркве, тако је учинила веома велику грешку. С друге стране, митрополит Лука (ел Хури) је после своје недавне молитве у Марјамитској саборној цркви у Дамаску подржао руску војну помоћ у борби против исламизма. Каква је ваша оцена настале ситуације? Каква је улога руске помоћи у борби сиријских хришћана?

– Наравно, треба разликовати политичке и црквене односе. Што се тиче ових других, Руска Православна Црква нас никад није напустила: многобројне молитве руског и украјинског народа и њихови обилни дарови су подједнако погађали свој циљ. Захваљујући овој помоћи осећамо да нисмо сами – и прошле године је и Румунска Православна Црква такође одлучила да нам помогне поклонивши Антиохији 500.000 евра за потребе сиромашних. Ипак, нема већег дара од светих молитава за мир на Истоку које се узносе у вашим домовима и храмовима.

С политичке тачке гледишта је све много једноставније: свака држава има своје интересе. Црква не може да подржава ратове или да их предводи – али је дужна да благослови бранитеље своје домовине. За нас, хришћане, домовина је простор нашег сведочења о Христу. Познато је да је блажени Августин благосиљао војнике који су бранили свој град говорећи: «Као што свако од нас има мајку коју смо позвани да чувамо, тако треба да бранимо и нашу заједничку мајку – домовину.» Наша је благословена обавеза да устанемо у одбрану своје државе. Сирија има интересе повезане с Русијом, Русија има интересе повезане са Сиријом, али на крају крајева помоћ добија сиријска војска, а то је војска истине која се бори против убица наше историје и наше мисли. И она ће однети победу.

– Већ неколико година светски медији описују страдања хришћана на Истоку – и то је, наравно, тачно, јер је Антиохијска Црква ван сваке сумње, Црква-страдалница. Али неко одједном може неоправдано да почне да је сматра мртвом и немоћном Црквом. Да ли бисте, да нико не би могао да посумња у истинитост живота православног хришћанства у Сирији и Ираку, могли да нам испричате нешто о главним догађајима из летописа Антиохијске Цркве, који су се дешавали у последње две-три године?

– Безусловно, наша Црква није мртва – то је Црква сведока, Црква мучеништва. Исповедајући Распетог и Васкрслог Христа она данас иде Његовим крсним путем од Голготе ка васкрсењу из мртвих. Поносимо се тиме што Антиохија и данас рађа мученике, који су вечно живи пред Престолом Свевишњег; управо они представљају истински живот Цркве. И нико то не схвата и не разуме боље од верне деце Руске Цркве, која с трепетом чувају свете мошти стотина и стотина својих мученика.

    

Али, како је рекао Спаситељ, ко не верује нека «дође и види». Без обзира на све, и поред тога што нема најосновнијег финансирања, Антиохијска Црква наставља да служи хришћанима и муслиманима из Сирије, Јордана, Либана и Ирака својим школама, болницама и добротворним организацијама. Многе од ових пројеката поново је покренуо лично Блажењејсши Јован Х, који иако се налази у крајње незавидној ситуацији (довољно је сетити се невоља пастве која му је поверена и отмице његовог млађег брата Павла, митрополита Алепа), с надом, вером и молитвом наставља своје служење. Ускоро ће, захваљујући њему, бити отворена врата новог православног универзитета у арапском свету у ел Хумајри – други после Баламндског универзитета, на којем се данас школује преко 70 студената, који су већ стекли по једно високо образовање. Захваљујући труду многих верника завршава се и изградња патријарашке војне болнице Дјеве Марије у Баламанду. За нас је подједнако важно да православним младићима у Антиохији пружимо још једну прилику да се учврсте на својој земљи, зато младим хришћанским породицама из Либана дајемо на отплату земљиште у близини Бејрута са изграђеним кућама по производној цени. Надам се да ће наша Црква и даље наставити да служи својој пастви јачајући њену везу са својом светом домовином.

– Вест о престанку канонског општења између Дамаска и Јерусалима шокирала је многе православне вернике у целом свету. Који су истински корени овог сукоба? Шта су обе стране предузеле за његово превладавање?

– То је врло болна тема. У ствари, кораци Јерусалимске Цркве којима се газе основе канонског права за нас су представљале право изненађење. То је знак, као прво, дубоког одбацивања права сестринске Цркве на присуство у земљама Персијског залива, а као друго, недостатка љубави у срцима наше браће-архијереја.

Све је, као по обичају, почело од политике. Пожелевши да «сведе на нулу» своје «рачуне» према свету руководство Катара је одлучило да покаже своју отвореност за дијалог уопште, а посебно за верски дијалог. Давши конфесијама земљиште за изградњу храмова, катарске власти ипак нису заборавиле на своју антипатију према свештенослужитељима-Арапима, којима је био забрањен стални боравак на територији земље (између осталог, то знам на основу сопственог искуства). И ево, 90-их година прошлог века питање православног присуства у Катару решио је директор регионалног одељења америчке обавештајне службе, некадашњи амбасадор САД у Аману, на основу свог личног порекла: грчки идентитет његове мајке послужио је као повод да се чиновник обрати Јерусалимском патријарху. Управо је садашњи патријарх Светог града, некадашњи архимандрит, био упућен на службу при америчкој амбасади, и управо је под његовим руководством подигнут баш онај православни храм, чији је камен-темељац тадашњи патријарх Теодор положио кршећи све важеће црквено-правне норме. За разлику од Јерусалимске Цркве апсолутно све Цркве – укључујући и Руску – обавезно су тражиле дозволу патријарха Игњатија за изградњу храмова, рецимо у УАЕ. «Ваш боравак на овој земљи је драгоцен за наше присуство у њима,» - одговорио је Његово Блаженство на молбу представника Руске Цркве да одобри изградњу храма у Шарџи.

    

Међутим, јерусалимски јерарси то нису учинили. И године 1999. у мом присуству, у Аману, Блажењејши Игњатије је упитао патријарха Теодора. «Владико, кад одлазите у посету свом брату, ви прво куцате н његова врата и тражите позив. Зашто онда нисте покуцали на наша врата?» Наравно, јасан одговор није уследио. Ипак, помирили смо се с том чињеницом – иако православни Арапи у Катару, благо речено, нису били одушевљени свештеником који говори грчки и који је водио духовну бригу о њима. Али је, очигледно, све то Јерусалиму било мало. Смрт Игњатија IV и тешка ситуација у Сирији и Ираку подстакле су јерусалимско црквено руководство (безусловно, по наговору Катара, који се меша у политику у региону) да изабере епископа за ову територију; и без обзира на наш апел да не допусти овакво варварство, Јерусалим је ипак рукоположио епископа с одговарајућом титулом.

Овде се логично поставља питање: како можемо да говоримо о јединству ако наша браћа чине све како би то јединство било погажено? Руска и Антиохијска Црква, авај, имају слично искуство: још увек нико од нас није заборавио мешање Васељенског патријархата у украјински раскол. У таквим случајевима треба да имамо на уму, ако не своју љубав, барем канонско право, које јасно прописује све сличне процедуре. Надам се да ће Јерусалим уочи Свеправославног сабора заборавити на своју грчку политику, да ће Васељенски престо испунити своје обавезе како би овај сукоб био превазиђен, а да ће Руска и Румунска Православна Црква рећи своју реч – реч истине – о насталој ситуацији.

– Које речи бисте желели да упутите нашим читаоцима као пастир добри, као верни брат и син Светог Истока?

– Ваша земља је света земља, коју сте ви сами освештали. Сами сте се изборили за њу. Ваши безбројни мученици су ваше велико благо. Ваша Црква је била распета, а сад сведочите о њеном васкрсењу. Чувајте своје људе, немојте чувати камење; управо људи су «храмови Светог Духа», који својим метанијама удахњују живот у камене храмове. Ви ћете, као живи удови Цркве, моћи да сачувате своју веру и да је пренесете у будућност, у историју која још није рођена. И наравно, не заборавите да у далеким крајевима имате браћу која вас воле, и која нису престала да вас воле ни онда кад су комунисти прогањали ваше свеце. Данас уз помоћ ваших молитава и уз помоћ ваше љубави, треба да превладавамо иста искушења. Немојте нас заборавити.