Информациона паучина није прекрила Свету гору

    

21. септембра у Москви почињу јубиларне свечане манифестације посвећене хиљадугодишњем руском присуству на Светој гори и 150 година од рођења Преподобног Силуана Атонског (1866-1938). О духовном значају преноса моштију овог прослављеног свеца у Русију за време ове две свечаности и о личности старца Силуана, о духовном подвигу монаха Свете горе и о томе ко данас долази у атонске манастире, а такође о могућој канонизацији тројице убијених оптинских монаха на Васкрс 1993. године испричао је репортеру РИА Новости Сергеју Стефанову настојатељ Оптинског подворја у Москви и секретар за штампу Синодалног одељења за манастире и монаштво архимандрит Мелхиседек (Артјухин).

- Оче Мелхиседече, у недавно објављеном саопштењу за штампу говори се о томе да у Москву са Атоса први пут стижу мошти грчког свеца Силуана Атонског. Ипак, да ли је старац Силуан руски или грчки светац?

—Занимљиво је да је Преподобног Силуана Атонског посветила Константинопољска црква 1988. године, а ми смо ову канонизацију признали на природан начин, јер је Православна Црква јединствена. Једноставно су Грци, тојест Цариградска патријаршија, били иницијатори канонизације. А светац је, наравно, Рус. Али се поштовање светих не дели по националности на грчко или руско – поштовање Преподобног Силуана је једнако како код Грка, тако и код нас. Он је по пореклу Рус, али је као светац васељенски.

- Шта Вас највише привлачи код личности старца Силуана, шта бисте могли да издвојите из његовог духовног наслеђа као оно што представља највећи значај за савременике?

— Откровења о свом животу и личном духовном искуству које је он оставио представљају за нас истакнути пример, образац духовног живота. Када сам, на пример, прочитао његову књигу, много пре него што је проглашен за свеца, она је умногоме променила мој поглед на свет, показавши ми са једне стране дубину покајања, а са друге – реални живот у Богу.

Ето, ми тражимо елексир против једне или друге болести, можданог удара, инфаркта, али постоје много озбиљније болести. Неко је рекао да је гојазност доброћудни тумор, док је рак малигни тумор. Али постоји и „тумор“ душе, болест саме душе. Старац Силуан је за нас отворио пут исцељења душе, што је најбитније у нашем животу.

А његово наслеђе је кратко по форми, али је дубоко по свом садржају. И свако, чак и световни човек, може да се упозна са њим зато што ту има веома много момената који подстичу човек да измени свој живот. Ова књига, коју је Преподобни Силуан написано по узору на своје духовно искуство, сва је прожета светлошћу.

Углавном, када слушамо о покајању то нас баца у неку потиштеност, безнадежност. А овде се дешава обрнуто. Да, стварно треба да пређемо пут промене, али је најбитније да је на крају тог пута радосни сусрет са Богом. То је оно најбитније што надахњује код преподобног Силуана, тај његов дубински оптимизам кроз покајање и стремљење ка промени своје душе и животу у Богу.

- У чему је, по Вашем мишљењу, значај за нашу земљу доношења моштију свеца, у овом случају моштију Светог Силуана Атонског? Зашто тако много људи долази да се поклони донетим светим моштима?

— Када се прича о томе како да уопште схватимо значај моштију, добро је сетити се речи Светитеља Филарета митриполита Московског, који је некада започео подизање храма Христа Спаса, где се сада налазе његови мошти: „Нама је Владика Христос оставио мошти светаца као неко духовно благо зато што се помоћу њиховог освећеног ума (то јест посвећеног Богу) и у тело њихово уселила благодат Божија, благодат Светога Духа“. А како то можемо да разумемо?

Мошти су као акумулатор Божије благодати, Божије силе, енергије, и ми се „прикључујемо“ на тај акумулатор. Ако нам се испразни мобилни телефон шта нам је потребно? Треба нам прикључак за струју. Наше духовне компоненте исто се тако празне и нама је потребан извор, потребна нам је Божија енергија. Ето, тако је поклоњење чудотворним иконама или моштима управо тренутак нашег „прикључења“, нашег духовног опоравка.

Таквом позитивном духовном енергијом је у потпуности овладао старац Силуан. Због тога многи људи данас долазе на Атос да му се поклоне и постоје многа сведочанства о његовој благодатној помоћи, о исцељењима после молитве упућене њему, након поклоњења његовим моштима, а што је најбитније – о преображењу душе. Зато што је главно исцељење промена душе човека, њено очишћење од грешности.

Човек изненадно добија додатну снагу, која му омогућава да превазиђе неке своје недостатке, јер ми нисмо барон Минхаузен и сами себе не можемо повући за уши и извадити из греха. На пример, некога привлачи дуван, алкохол или постоји несклад у његовој породици, он разуме свој проблем, али потребна му је енергија која ће га разбудити, помоћи му и опскрбити га снагом да крене напред, заправо снага за избављење од грешне навике. Светиње таман и могу да послуже као тренутак нашег пробуђења који нас мотивише да почнемо да се крећемо напред.

- 21. септембра, на празник Рођења Пресвете Богородице, у Москви ће бити одржане јубиларне свечане манифестације у част хиљадугодишњице руског монаштва на Атосу. Ваш реферат, који сте пријавили на међународној конференцији, зове се "Континуитет светогорских традиција у развоју манастира и монаштва у Русији". Укратко, како Ви схватате тај континуитет?

— Главни континуитет се огледа у следећој изреци једног нашег свеца: "Када је Бог на првом месту, тада је све остало на свом месту". Видите, на Светој гори Бог је на првом месту. Светитељ Василије Велики је једном рекао: "Хајде да се сместа прихватимо тога што ће нас пратити у вечност". Пуно пута сам био на Атосу и под утиском сам да је за светогорске монахе Бог на првом месту, а све остало на свом. Наше руско монаштво треба то да научи.

На Светој гори постоји једна традиција: богослужење у 20 атонских манастира почиње, углавном, у 3 сата ујутру, а понегде и у 4 сата ујутру, тојест у време када мирјани почивају слатким сном.

Управо пожртвованост и духовна узвишеност светогорских калуђера, та традиција подвига и испосништва, представља оријентир и пример за руско монаштво и постаје све ближа.

Због тога што таква традиција служења Богу никада није прекидана, почевши од самог оснивања монаштва на Светој Гори Атонској. Наша монашка традиција је била прекинута извесним револуционарним догађањима и живота у комунизму који је из њих проистекао.

- Ми сада говоримо о томе како се оцртава утицај Атоса на нашу монашку традицију. А обрнуто – колики је руски утицај на атонску традицију, да ли је значајан?

— Радови старца Силуана су преведени на многе језике, не само на енглески, француски, немачки, већ на све језике православних земаља. Они су оријентир и духовна ризница васељенског монаштва.

Или још један пример: духовник недавно посвећеног и знаменитог грчког старца Пајсија Светогорца био је руски монах, старац Тихон (Голенков). А са протоком времена старац Пајсије Атонски постаје духовни отац грчких монаха, али и многих мирјана. Тако да је то узајамно обогаћивање: грчког монаштва руским, а руског монаштва грчким, то је узајамно испреплетање традиција.

- Ви сте се недавно вратили са Свете горе. Шта Вам се највише урезало у сећање за време посете тог места?

— Највише сам упамтио, наравно, духовни подвиг светогорских калуђера. Главни монашки позив је самопожртвована молитва. Као, на пример, војнички позив: данас примећујемо непрестане војне вежбе, видимо нову војну технику, видимо да она функционише, све то лети, брзо се креће, све је под заштитом. И када стижеш на Атос такође јасно видиш како све функционише, све се духовно покреће, духовно устројава, све је под духовном заштитом. То је реални пример отеловљеног истинског монашког живота и он, наравно, наставља да плени духом и подучава.

Тамо такође постоји и одређена материјална активност, градња, обнова храмова, гостопримство, пољопривредне делатности, издаваштво, као и у нашим руским манастирима, али важнија од свега тога је молитва, а у преосталом времену и у односу на преосталу снагу може се вршити материјална активност. Све у своје време.

На Атосу постоји то усредсређење на оно што је најважније. А то је молитвено предстојање пред Богом.

- Недавно се навршило 40 дана од упокојења стогодишњег игумана светогорског манастира светог Пантелејмона Јеремије (Алехина), који је веома поштовао старца Силуана и урадио много за његову канонизацију. Да ли сте имали прилике да лично са њим поразговарате?

— Када сам био на Светој гори разговарао сам са њим, али не пуно. Гануло ме је то што се он са својих пуних 100 година упокојио приликом светог послушања. Он се поред својих обавеза као игумана још бавио и снабдевањем манастира намирницима. И упокојио се у Солуну вршећи своје послушање из љубави према својој братији. Имао је 100 година, али није престао да обавља послове за које је још увек имао снаге. Тојест он се истицао пожртвованим служењем братији.

А у разоговру са њим велики утисак је остављала његова простодушност, радост. Обично су старији људи помало намргођени, али онај ко је просвећен Светим Духом има духовну радост у себи. И тако схиархимандрит Јеремија, који је био у дубокој старости, испуњен телесне немоћи, док у обичном свету не без разлога после 60 година живота човеку дају пензију, а пазите старца од 100 лета, видите његов радосни дух, као плод, али и као јасан знак светог живота. Та духовна радост је стварно била видљива. Јер код нас не можете тако често сусрести сијајућег старца.

- Из књиге схиархимандрита Софронија (Сахарова), која је посвећена Преподобном Силуану, сазнајемо да он није волео да чита новине и прати вести, говорећи да то "смета чистој молитви". У којој мери данас до Атоса стижу нове технологије, на пример: интернет, телевизор, мобилни телефони? Какав је однос светогораца према свему томе?

— Све тамо постоји. Сигнал за мобилни телефон, интернет. Подигнути су торњеви - предајници. Али у чему је особеност Атоса? Све те погодности се користе у крајње ограниченој мери. Тиме се баве људи чији је то задатак.

Тојест, на пример, издаваштвом се бави узак круг људи, исто је и са канцеларијом за везе са спољним светом, тиме се баве људи који су одређени да буду на тој позицији. Обични монаси не сурфују интернетом, они од својих духовника добијају вести о неким важним догађајима у спољном свету. Та информациона паучина није се проширила свуда.

Узгред, то је још једна атонска традиција – минималан контакт са спољним светом, са вестима, са оним што се догађа у свету. Мада, наравно, неке вести од светског значаја старији монаси преносе другим.

Код наших руских монаха ствари су сада мало другачије, сваки од њих има мобилни, приступ интернету...

- Оче Мелхиседече Ви сте секретар за штампу Синодалног одељења за манастире и монаштво. Кажите нам ко данас долази у манастире? Ако направимо поређење са ранијим годинама, на пример са 1990-им, да ли се мења квалитет монаха?

— Ја могу да Вам испричам о свом манастиру, о Оптиној пустињи, у коме сам ја калуђер и брат. Наш манастир тренутно броји око 185 монаха, од њих половина има више образовање, а 80% њих има црквено образовање, тојест они су дипломирали на семинарији или на богословији.

И оно што је занимљиво је да постоји нека врста цензуса код оца намесника Венедикта. Пошто је много оних који желе да се придруже нашој братији, ми бирамо оне који имају више образовање и одређено реално радно искуство, оне који су у стању да нешто направе својим рукама или да мисле. У нашем манастиру има младих, али и старијих људи, на пример бивши руководилац колхоза или бивши руководилац рудника у Курској области, који су већ сада пензионери. Такви људи који изазивају поштовање, са много успеха у мирском животу, својим искуством и саветом обогаћују нашу обитељ. Позната је руска изрека: Стари коњ бразду не квари.

Тојест манастир се састоји из разних људи. Притом, има пуно кандидата и не можемо омогућити сваком од њих да нам се прикључи. Појавила се и шала у Оптиној пустињи – да постоје ходочасници који дуго живе у манастиру и који кроз годину, две постају кандидати да се прикључе нашој братији, али постоје и схиходочасници (по угледу на схимонахе) који бораве у манастиру 3 до 5 година, понекад и дуже, а да нису постали монаси, остарили су као ходочаснци, мада не губе наду. И када видите те људе који дуго година живе са братијом, у улози обичних ходочасника, њихово стрпљење и устремљеност ка циљу вас просто дирну...

Вероватно ће управо такви стрпљиви и доследни људи, на крају крајева, и постати прави монаси. А има и таквих који су се "залетели" у неки манастир, за годину постали монаси, потом се осврнули и схватили да то и није баш за њих... Што се дуже чува, вино постаје све силније.

Тако је и овде случај – време проведено у манастиру свакоме, свеједно служи на корист, без обзира на то да ли ће он на крају изабрати монашки пут или не.

У Румунији, на пример, је част да момак који се вратио са одслужења војног рока, проведе годину дана у манастиру – за девојку то исто важи. Због тога што се година послушања у манастиру сматра благословом за целу породицу и улогом у будући духовни живот. И није обавезно да момак или девојка остану у манастиру, јер ће им та једна година послужити као темељ будућег срећног, обичног, породичног и мирског живота.

- Колико је велико поштовање, међу верујућим људима, тројице монаха Оптинске пустиње убијених на Васкрс 1993. године: јеромонаха Василија (Росљакова) и двојице монаха Ферапонта (Пушкарева) и Трофима (Татарникова)? Можемо ли претпоставити да ће и они у будућности бити посвећени?

— Код Господа у Јеванђељу је написано: "по роду се дрво познаје". Већ су забележени многи случајеви реалне помоћи коју су верујући примили молећи се тој оптинској братији, у припреми је читав летопис њихових чуда, тако да ће све показати време. Али сама чињеница ниховог мученичког страдања на Васкрс 1993. године, је већ неко сведочанство о њиховом праведном и светом животу.

Интересантна је и књига о њима "Црвени Васкрс", која, уз лично мишљење аутора, говори о њиховом путу ка Христу, о путу у Оптину пустињу, о њиховом животу у манастиру. Чак и та мала сведочанства, тешко сакупљена, већ пуно тога говоре.

Притом је сваки од њих тројице – јеромонах Василије, монах Трофим и монах Ферапонт, дошао до Бога из неверујуће породице. Нама из 21. века је занимљиво како су они из 20. века проналазили Христа. Сваки својим путем, али је то корисно знати зарад нашег људског, духовног искуства. А што се канонизације тиче – ту је све у рукама промисла Божијег.

Али они су заиста поштовани и слављени. Како се то изражава? Људи који долазе у Оптину пустињу, обавезно посећују капелу где су они сахрањени. И ја, сваки пут када долазим у манастир, такође посећујем ту капелу. У њој, надгробни, дрвени крстови скроз су прекривени цедуљама са разним молитвама.

То исто сам својевремено примећивао у капели Ксеније Петроградске на Смоленском гробљу у Петербургу. Капелу, у којој је била сахрањена ова светица, је безбожничка власт оградила и није пуштала вернике у њу. Али ограда је била прекривена папирићима са молитвама, што је сведочило о великом молитвеном поштовању те светице. На крају крајева, после одређеног времена, Блажена Ксенија је постала светица Руске православне цркве, али она није само руска светица, већ и васељенска. Тако да је све ствар времена и Божијег промисла.