Довољно је рећи да је потребно да се трудимо да очувамо наше традиционално писмо и да га буде што више у употреби па да вас етикетирају као ксенофоба и националисту
Сви смо пратили испаде у кампањи против ћирилице у Хрватској када су хрватски екстремисти разбијали табле исписане овим писмом у Вуковару. Но свашта се дешавало и мимо камера у кампањи против ћирилице која је схваћена као „српско писмо“ и као обележје постојања српског народа. Заборавили смо и спаљивање ћириличних књига у Хрватској или, још даље у прошлост, забрану ћирилице у НДХ 1941. и у Србији 1915. у време окупације.
Исто тако, и мимо очију домаће јавности, пролази дискриминација ћирилице у БиХ и Црној Гори. Против гушења ћирилице у Подгорици недавно је био организован и протест јер су тамошње власти онемогућиле или отежале добијање сведочанстава и других школских докумената на ћирилици. Организатори протеста тврде да црногорска власт „све ради да се избегне законска и уставна једнакост ћирилице и латинице”.
Обраћајући се окупљенима, посланик Милун Зоговић рекао је да је протеривање ћирилице наставак борбе против традиционалне Црне Горе и да „док се други поносе својим писмом, овде се ћирилица настоји представити као застарела ствар која служи за пропагирање српства”. Овим смо дошли и до суштине мотива антићириличне кампање – ћирилица је симболично обележје српског народа а не само једно од два писма у употреби.
Тако постаје и разумљивија ирационалан анимозитет према ћирилици у другосрбијанским круговима који су прихватили усташоидни антићирилични наратив – о ћирилици која представља идентитетску одредницу српског народа. Свака акција ма колико била аматерска или непродуктивна а која има за циљ заштиту заиста угрожене ћирилице изазива отворен подсмех и једва прикривено шкргутање зубима међу онима који себе виде као «бољи» и «либерални» део Србије. Та и таква квази елита ниподаштава па чак и презире традиционалну Србију и њене вредности и симболе од којих је једна и ћирилично писмо.
Многи не схватају о чему је овде реч – јер једноставно питање употребе писма виде само као практично питање «које је писмо згодније» но оно је пре свега идентитетско. Стога битка око ћирилице није секташка борба око употребе писма већ је то део фронта у културном рату оних који себе називају другосрбијанцима против кључних одредница и атрибута националног идентитета. На жалост тренд опадања употребе ћирилице у друштву а нарочито у новим медијима је такав да се за неколико деценија може очекивати и нестанак ћирилице из употребе.
Кад се министар култура Владан Вукосављевић огласио тим поводом и упозорио на могући нестанак ћирилице, као и на потребу да се јасије регулише ова област у сврху очувања српског традиционалног писма доживео је напад од стране дежурних «либералних комесара». Довољно је рећи да је потребно да се трудимо да очувамо наше традиционално писмо и да га буде што више у употреби па да вас етикетирају као ксенофоба и националисту. А то су и код некадашњих титоистичких и садашњих сорошевских комесара врло тешке квалификације. Иза тога следе и оне још теже – да сте фашиста или клерофашиста што је било популарна етикета касног титоизма осамдесетих година прошлог века.
Нарочито је документ под називом «Стратегија развоја културе Републике Србије» изазвао нервозну реакцију дежурних другосрбијанских комесара на Пешчанику којима ништа не промакне. Кад се у овом нацрту говори о димензијама српске културе побројани су «слојеви»: словенски, византијски (и светосавски), старобалкански, херојски (или димензија Косовског завета), али и просвећено-европски, демократски и контактни са димензијом отворености. Исто тако их иритира што се преузима и задатак „ширења научно утемељених сазнања о геноциду над српским народом у 20. веку“.
Дефинисати простор и деловање министарства културе које превазилази авнојевске границе или залази у векове који су нас формирали као европски народ је својеврсна «јерес» која мора бити кажњена. Оно што боде очи «комесарима» је што је овај нацрт стратегије писан са позиција «српског становишта» то јест са позиција заштите националне баштине и националног идентитета. Њима је ближе «хрватско становиште» јер већину негативних стереотипа о нашем примитивном «крезубом народу» који је ксенофобичан и склон злочинима деле са хрватским србофобима.