Црква Светог Ђорђа на Опленцу (Фото Т. Јањић) Обележавање 200 година од смрти вође Првог српског устанка Карађорђа Петровића одржано је данас на Опленцу.
Свечаној церемонији која је почела полагањем венаца, а настављена пригодним уметничким програмом присуствовао је министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Зоран Ђорђевић.
Он је у обраћању присутнима рекао да вођа устаника Карађорђе није дочекао да види слободну Србију, али је уградио себе у темеље српске државе.
Вожд Карађорђе убијен је на данашњи дан 1817. године код Велике плане у Радовањском лугу.
***
Била је то наизглед само још једна од многих побуна Срба против турског окупатора. А онда, Први српски устанак је под вођством Ђорђа Петровића прерастао у рат за национално ослобођење и утабао стазу за стицање независности Србије. Због тога је, према речима историчара Дејана Ристића, Карађорђе утемељивач нововековне српске државе.
Двестогодишњица његовог погубљења у ноћи између 25. и 26. јула 1817. прилика је да се да савремени вредносни суд о њему и надогради све оно на чему смо му захвални, истиче Ристић у разговору за „Политику”.
Још пре 1804. године, Ђорђе Петровић се супротстављао османској власти, најпре као хајдук, а затим и у аустро-турском рату и борбама у Кочиној крајини. Потом се вратио у Београдски пашалук, којим је крајем 18. и почетком 19. века владао Кара Мустафа-паша, благ и наклоњен Србима који су га назвали „српска мајка”. Али, у пашалук почетком 19. века долазе дахије – одметнути јаничари. Они се најпре стављају у службу паше, а онда га убијају и заводе страховладу у пашалуку која кулминира „сечом кнезова”, подсећа Ристић.
Погубљење десетина највиђенијих Срба определило је преживеле народне прваке да се 15. фебруара 1804. окупе у Орашцу, где доносе одлуку о подизању устанка. Карађорђа бирају за вођу, на предлог Станоја Главаша који је одбио да стане на чело побуне. Карађорђе је тај избор невољно прихватио, напомиње Ристић.
– После ослобађања Орашца, Аранђеловца, Тополе, затим добијених битака током 1805. и 1806. (Иванковац, Мишар, Делиград), године 1807. ослобођен је Београд. Тада побуна прераста у ослободилачки рат и Карађорђе успоставља комуникацију с бечком и руском царском владом, накратко чак и с Наполеоном, тражећи савезнике. То му је само делимично успело, јер је Београдски пашалук био кап у османском мору и много су се већи интереси преламали у троуглу Беч–Петроград–Истанбул – објашњава Ристић.
После српског пораза на Чегру 1808. устанак слаби и Турци 1813. враћају цео пашалук под своју контролу. Карађорђе одлази у Аустрију и потом у Русију тражећи начина да прибави нове снаге, оружје и подршку. У међувремену, Милош Обреновић 1815. подиже Други српски устанак и убрзо трансформише борбу из оружане у дипломатску.
– Таква Милошева стратегија показала се мудром и далекосежно исправном, што је и потврђено 1878, међународним признањем Србије на Берлинском конгресу. Карађорђе је пак сматрао да треба да се врати у Србију и устанку поврати оружани карактер. Он се залагао да се ствари решавају на бојном пољу, док је Милош био склон преговорима, дипломатији и подмићивању. То је био суштински разлог њиховог сукоба иако су били пријатељи и кумови – истиче Ристић.
Карађорђе је преко посредника обавестио Милоша о повратку и склонио се у околини данашње Велике Плане, у Радовањском Лугу, код свог пријатеља Вујице Вуличевића, иначе Милошевог кума.
– Сматрао је да је ту безбедан и да ће одатле успоставити везу с Милошем. Уместо тога, Милош је наредио његово убиство, које је било монструозно. Погубљен је секиром и потпуно искасапљен. Тако је трагично, неочекивано и недопустиво изгубила живот једна од најзначајнијих личности српске историје – сумира Ристић.
Карађорђе пак ни после смрти није имао мира.
„Најпре је кришом, на брзину сахрањен у Радовањском Лугу како Турци не би нашли његове посмртне остатке и иживљавали се над њима. Нешто касније, пренет је у Богородичину цркву у Карађорђевом граду у Тополи коју је сам подигао, да би почетком 20. века био по трећи пут сахрањен у Цркви Светог Ђорђа Победоносца на Опленачком брегу у Тополи коју је подигао његов унук краљ Петар Први”, закључује Ристић.
И ове године, на годишњицу Карађорђевог убиства, биће положени венци на Опленцу. Ристић каже да би ова јубиларна годишњица морала да се обележи не само кроз манифестације већ и кроз образовни систем и средства јавног информисања.
– Чини ми се да не користимо овај повод да изнова вреднујемо Карађорђев јединствени и огромни допринос и да из угла савремене генерације искажемо захвалност једном од очева нације – сматра историчар Дејан Ристић.