Srpska

ѕрава таЉна ужасног неуспеха “¬ сериЉе о ЌемаЬиЮима

††††

Ќ≈Ў“ќ ЌјЎ≈, ј, ќѕ≈“,  јќ ƒј £≈ “”А≈

ћного се и са разлогом прича о “¬ сериЉи –“—-а ”Ќ≈ћјМ»О», –јАјМ≈  –јК≈¬»Ќ≈”, коЉа из недеЪе у недеЪу вреРа добар укус, здрав разум и патриотска осеЮаЬа милиона српских гледалаца.

» свака епизода понаособ изазива бурне реакциЉе и силне протесте, коЉи никако да посустану, веЮ се само повеЮаваЉу и умножаваЉу.

» неуверЪивост ликова, и начин Ьиховог говора, и декламоваЬе уместо праве глуме, и неумесни диЉалози, и бизарне грешке, и недостатак ма какве емоциЉе измеРу Љунака сериЉе и српског гледалишта, и досадЬикаво препричаваЬе историЉских лекциЉа на нивоу средЬе школе, и претерана и погрешна психологизациЉа личности коЉе зато више подсеЮаЉу на наше савременике него на митске фигуре из славне прошлости, и трапаво држаЬе воЉника и воЉсковоРа, и несхватЪиво ”паЉтаЬе” чланова ЌемаЬине фамилиЉе са Ьим (у реалности Ц недодирЪивим владаром), и статисти коЉи трагикомично отаЪаваЉу своЉе задатке, и празан ход у причи, и недостатак црквене и духовне димензиЉе (и ма какве узвишености ове епохе, познатог као ”доба вере”), и блескасто понашаЬе разноразних саветника и учитеЪа жупанове породице, и несхватЪиво лоша подела улога (довоЪно Ље навести пример ЌемаЬине браЮе), и спуштаЬе важних историЉских личности (на пример, византиЉских царева) на ниво данашЬих политичара, и костимирана маскарада (где ниЉедног тренутка не заборавЪамо да су пред нашим очима глумци, а не оне историЉске личности коЉе они треба да представЪаЉу), и визуелно сиромашни кадрови, и лоша (више документарна) оптика директора фотографиЉе, и вишак кожуха и индиЉанских костима из вестерна а маЬак средЬовековне елеганциЉе и оновремене краЪевске раскоши, и максимално умаЬиваЬе црквених активности како српске властеле тако и нашег народа, и фолклорне епизоде са играчицама коЉе се врте и кезе пред камерама невешто глумеЮи некакав ”еротични плес” (и то уз веЮ хиЪаду пута одслушану музику коЉа увек представЪа средЬовековну епоху), и апсолутно погрешно изабран глумац за централну личност првих неколико епизода (никад лошиЉи и ружниЉи ћладен ЌелевиЮ у улози оснивача наЉвеЮе српске династиЉе свих времена), и сасвим савремени уличарски жаргон коЉи би био недопустив и почетком двадесетог века, а камоли пре осам вековаЕ све су то очигледне мане и недопустиве грешке поменуте сериЉе.

«бог тога се ми из недеЪе у недеЪу згражамо, а господари нашег (?) Љавног (?) сервиса (?) се Ъуте на нас и називаЉу нас свакавим именима, не желеЮи да прихвате ниЉедну Љедину грешку на своЉ рачун Ц и тиме само додатно распаЪуЉу страсти, на општу штету.

јли, питаЬе коЉе се непрестано поставЪа и остаЉе без одговора Ље Ц  ј ќ £≈ ћќ√”О≈ ƒј £≈ƒјЌ »Ќј„≈ ќƒЋ»„јЌ —÷≈Ќј–»—“ј » —ј—¬»ћ ƒќЅј– –≈ƒ»“≈К ћќ√” ƒј Ќјѕ–ј¬≈ ќ¬ј ¬” √Ћ”ѕќ—“, » “ќ —ј Ѕ”П≈“ќћ ќƒ Ќ≈ ќЋ» ќ ћ»Ћ»ќЌј ≈¬–ј?

£а сада желим да одговорим управо на ово питаЬе, Љер Ље оно кЪучно и тиче се саме суштине ове катастрофе националних размера и готово несагледивих последица.

ѕ–ј¬» –ј«Ћќ«» ќ¬ј ¬≈ ѕ–ќѕј—“» —≈–»£≈ ќ ”Ќ≈ћјМ»О»ћј”

ѕроблем Ље у томе што су сценарио за ову сериЉу бирали они Љугословенски, а не српски устроЉени и васпитани Ъуди (као што су √оран ћарковиЮ и несреЮни ћилан ¬лаЉчиЮ), и што су исти овакви Ъуди писали текст, продуцирали и снимали читаву ту карикатуру од ”ЌемаЬиЮа”. £угословени, са погрешним разумеваЬем свега оног аутентично српског.

» то Ље комплетан одговор на сва наЉважниЉа, суштинска питаЬа коЉе узалуд поставЪамо, све надаЉуЮи се некаквоЉ промени и боЪитку у следеЮим епизодама сериЉала.

£угословени духом, стилом и укусом не могу, по дефинициЉи, да разумеЉу ништа што се догаРало пре 1918-те (а део Ьих не досеже ни до оног што се дешавало пре ƒругог светског рата).

» Љедни и други су ограничени на Љугословенски, синкретистички, помодно-модерни и вештачки однос према свету, ЪудскоЉ психологиЉи, улози духовности у нашим животима, смрти, учешЮу у рату, према моралу, унутрашЬем животу и свему оном што нас чини словесним биЮима. £едноставно, не разумеЉу.

Ќе схватаЉу да може и другачиЉе од онога како они (Љугословенски, атеистички, либерално-индивидуалистички или марсистичко-колективистички) мисле, осеЮаЉу и делуЉу. Ќе могу да буду виши и боЪи, па ни српскиЉи од самих себе.

”ЌемаЬиЮи” су убедЪиви доказ да Љугословенска свест аутоматски деформише сваку граРу, да Ље то оптика коЉа скраЮуЉе и банализуЉе историЉску перспективу. ѕа Ље тако побуна против ове сериЉе, у ствари, спонтана народна побуна против те врсте свести, против деформисаног и несрпског Љугословенства коЉе Ље на власти у нашоЉ (али не и српскоЉ) култури веЮ пун век.

“ако да аутори ове сериЉе (у продукциЉи –адио “елевизиЉе £угославиЉе, лажно именоване као –адио “елевизиЉа —рбиЉе, што, нажалост, никако ниЉе), убеРен сам, нису били свесно злонамерни Ц али Ље то неизбежни и неизлечиви синдром патолошке Љугословенске свести коЉа може да схвати и разуме само оно унутар последЬих седамдесетак или наЉвише сто година. “а свест не може да обухвати ништа пре свог почетка, иначе аутори ове врсте одмах постаЉу потпуно изгубЪени, као да то више нису они из Ьихових раниЉих и другачиЉих проЉеката (што не сежу тако далеко у прошлост).

«ато су тако крупне и фрапантне грешке.

√ордан ћихиЮ свакако ниЉе дебил, нити Ље неталентован, веЮ Ље окован кобном и суженом свешЮу Љугословенства, а то Ље ЉаЉе са челичном Ъуском из кога ништа српско не може да се испили. ј некав ”–“—” (коЉи би то заиста и био) и ниЉе крив, Љер он и не постоЉи, сем именом и као жеЪа да тако нешто (кад-тад) добиЉемо. «а сада (и одувек) Ље то Љугословенска телевизиЉа, са седиштем у ЅеоградуЕ
—ценариста ”ЌемаЬиЮа”, као ни Ьегове колеге по духу ”братства и Љединства” у “иту (или у расрбЪеном краЪу јлександру) ниЉе се лечио од оваквог погледа на свет, нити се преобразио и покаЉао, те пати од препознатЪивог синдрома Љугословенске свести. ѕа зато они, овакви, могу да раде само оно што припада такозваноЉ модерноЉ епохиЕ

Ў“ј £≈ “ќ, ” —“¬ј–», ”£”√ќ—Ћќ¬≈Ќ—“¬ќ”?

£угословенство Ље посебна врста историЉске кратковидости, тако не Ьегови носиоци не могу да разумеЉу ни владику ЌиколаЉа ¬елимировиЮа, ни генерала ћилана ЌедиЮа, а камоли оно што се догаРало децениЉама или вековима пре тога. » они, овако научени, напросто Ќ≈ ћќ√” ƒј —’¬ј“≈ ƒј ѕќ—“ќ£» ƒ–”√ј„»£ј —¬≈—“ ќƒ М»’ќ¬≈. Ўто би наш народ рекао: „ƒа будала зна да Ље будала, две би памети имао”.

ќтуд све оно антицрквено и антидуховно у Ьима, у име првог (меРуратног) и другог (поратног, титоистичког, па онда и пост-комунистичког) Љугословенства.

ЋутаЉуЮи измеРу интелектуалне и популарне културе, сценариста ”ЌемаЬиЮа” уопште нема осеЮаЉ за ону нашу аутентичну Ц духовну културу. » све Ље онда само имитациЉа, поза, глуматаЬе и симулакрум.

 ако да Љугословенски одреРени уметници и интелектуалци схвате теме —вете (¬исоке) —рбиЉе и наше ÷ркве? „ак и ако су талентовани и искусни професионалци. ” питаЬу Ље дух (”»спитуЉте дух, од кога Ље?”), а не техникалиЉа или интелигенциЉаЕ

ќни српству и нашоЉ средЬовековноЉ прошлости не могу да приРу из своЉе, Ьима Љедино познате и блиске позициЉе Ц сем кроз симулакрум Ц и за Ьих су онда сви —рби наЉразличитиЉих времена увек као ”роРени у последЬих сто година”.

ѕа би зато ’аЉдук ¬еЪко у ЬиховоЉ визиЉи личио или на Кубу «емунца (и некаквог ”витеза асфалта”, како се то данас каже) или на каквог разбарушеног титоистичког ”народног хероЉа” (попут —аве  овачевиЮа или  рцуна), а ÷ар ƒушан би више подсеЮао на глумца коЉи га игра него што би поменути глумац могао да се уживи и заиста дочара додеЪени му лик наЉвеЮег српског владара. ј митрополит и владар попут Мегоша би за овакву скраЮену оптику био потпуно незамислива фигура, баш као и —вети —ава.

Ќапросто, Љугословенским редитеЪима и сценаристима се у оваквим сутуациЉама ”гаси светло” и онда тапкаЉу по магли или мраку, не досежу ни до 19. века, а камоли у епохе коЉе му претходе.

ќсакаЮена, помодна и артифициЉелна (нигде у свету не постоЉи сем у нашем случаЉу) ”Љугословенска свест” увек види само оно што собом носи, па тако, уместо аутентичности некадашЬих —рба, тражи по сваку цену Ц све оно психоаналитичко, нецрквено, неповерЪиво, критичко, банално и прозаичноЕ и сваки наш предак онда постаЉе, очас посла, човек из овог времена, коЉи, по правилу, у себи криЉе неку дубоку патологиЉу и неку озбиЪну ману невидЪиву Ьеговим необавештеним савременицима. ƒанас код нас постоЉе, маЬе-више, само два жанра: неозбиЪност и спрдаЬе или очаЉаваЬе и кукаЬе (од ауторског филма до турбо-фолка).

«ато ми на камари имамо хрпу (за приказиваЬе раниЉих српских епоха) апсолутно неупотребЪивих стваралаца, често веома вештих занатлиЉа (када Ље реч о неким другим и новиЉим темама), али трагично немоЮних када требаЉу да дочараЉу раниЉа, и од нашег сасвим другачиЉа времена. » то ниЉе тако само на филму, веЮ и у позоришту, науци, култури, друштву, политициЕ

— тим да Ље реч о невероватно прилагодЪивим и жилавим маЉсторима преживЪаваЬа у свим околностима, коЉи су, истовремено и парадоксално, ”добитници” и ”дисиденти”.

ќни су све узели, комплетан спектар животних жанрова само за себе. —ве су узурпирали: и привилегиЉе и лажну слободоумност.
Ќа руку им иде ”дух епохе” (Љош од самог почетка Ьихове свевласти, пре тачно Љедног века).

» као што се у меРувремену изгубила суштинска разлика измеРу левице и деснице (обе су данас, наЉчешЮе, у служби банкара и моЮника на власти), па су оне онда меРусобно различите исто колико и пепси и кока кола, без унутрашЬег напона и идеолошке или програмске специфичности.

—амо су им различите етикете и стил, цитати и начин на коЉи заводе клиЉенте и народ. »деолошко-маркетиншки брендови, производи коЉи се продаЉу и тргуЉу обеЮаЬима и причама.

–ј«ћј∆≈Ќј ƒ≈÷ј “»“ќ»«ћј

∆ивимо у ”спЪоштеном друштву” (како га назива «оран ћиливоЉевиЮ), у коме потпуно исти Ъуди хоЮе да буду и несхваЮени и награРени, глумеЮи жртве док истовремено добиЉаЉу све могуЮе награде, аплаузе и донациЉе Ц попут, рецимо, оног смешног »вана ћеденице, што се, у великоЉ удобности и апсолутноЉ безбрижности, Љавно печи и изиграва велику жртву у друштву ”коЉе не схвата значаЉ уметности”Е

“акви су и ЌебоЉша ЅрадиЮ, Ѕорка ѕавиЮевиЮ, √орчин —тоЉановиЮ, Ћатинка ѕеровиЮ, ћилета ѕродановиЮ, √орица ћоЉовиЮ, ƒавид јлбахари, ¬ида ќгЬеновиЮ, –аде ЎербеЯиЉа, ћирЉана  арановиЮ, АорРе ЅалашевиЮ, ќЪа ЅеЮковиЮ, √оран ћарковиЮ, “еофил ѕанчиЮ, ЅиЪана —рбЪановиЮ, ¬ладимир јрсениЉевиЮ, ‘илип ƒавид, —рбиЉанка “ураЉлиЮ, ƒраган ЅуЉошевиЮЕ све тобоже ”осуЉеЮени”, а све од реда Љугословенски фанатици и екстремисти.  ао живи зид, крути бедем и агресивна препрека обнови неке другачиЉе културе, опточене истинском духовношЮу и оним што из нашег ѕредаЬа можемо да научимо о ”српскоЉ идеЉи”.

—ви наброЉани Ц и толики други, Ьима слични (малограРански, снобовски ”анти-паланчани”, по  онстантиновиЮевоЉ ”ЅиблиЉи” Ьихове секте) Ц имаЉу ”Љугословенски вирус” и припадаЉу тоЉ (по српство кобноЉ) завереничкоЉ групи (легиону), све разбарушени ”маргиналци на власти”, а у добитничким и више него удобним, неочекивано безбрижним позициЉама. ”цвеЪени, а нимало обесправЪени, са филмографиЉама и раскошним биографиЉама, испуЬеним наградама и аплаузима власти и опозициЉе. —обом заузимаЉу цео спектар, и моЮних и бунтовника, мало им Ље да буду само Љедно од та два.

ЌесхваЮени академици, салонски Љуришници Љугословенске носталгиЉе за такозваним ”златним временима” из “итове епохе (када су они Љош лакше и неприкосновениЉе харали, маскирани у дисиденте Ц са по коЉим забраЬеним, а ипак снимЪеним филмом и исто таквом представом, кЬигом, изложбомЕ). “о Ље све Љугословенски психолошки модел, препознатЪиви хибрис Љугословенства.

» нико од Ьих, из веЮ описаних разлога, не домашуЉе ништа стариЉе од сто година, ништа српско и пре-Љугословенско. Ќико, па ни √ордан ћихиЮ.
» зато долази до неспоразума коЉи се, ван овакве анализе, не може разумети.

–ецимо, √ордан ћихиЮ се не изругуЉе свесно епохи коЉу описуЉе (и притом Ље уопште не разуме) и зато Ље толико повреРен Ц Љер Ље, ето, ”неправедно нападнут” (како он то види и тумачи), а трудио се да буде што пристоЉниЉи, у оквиру своЉих граница и могуЮности, унутар Љугословенске, хипер-секуларне идеолошке опне у коЉоЉ се налази.

“ако да он сигурно интимно мисли да Ље у ствари ”прешао на српску страну”, поставши сценариста Љедне велике српске и православне теме; Љер не грди и не исмева оно о чему пише (бар он тако сматра) и успут вероватно мисли да Ље то врхунац онога што се може постиЮи пишуЮи о српском средЬовековЪу, да нема вишег и боЪег од тога.

ќн, Љедноставно, не може да схвати какви су то Ъуди били, ти —рби из тринаестог и четрнаестог века Ц због свести коЉа га стеже, онако заробЪеног у Љугословенском матриксуЕ

— тим да постоЉе два матрикса: онаЉ ужи, титоистички, са нешто краЮим ужетом (од седам децениЉа), а ту Ље и онаЉ дужи матрикс, што обухвата читавих сто година и досеже до 1918-те (ту Ље, зато, и нешто дужи ланац).

ѕа онда постоЉе неки Љугоносталгичари што умеЉу да се вешто и уверЪиво баве темама коЉе претходе ”ери седам “итових офанзива”, а неки, за разлику од Ьих, могу да се баве само оним што се догаРало од 1945-те до данас (па не домашуЉу ни дешаваЬа измеРу 1941. и 1945. године, посебно не када Ље српски, а не ”братскоЉединствени” део ондашЬих ратника у питаЬу). јли, обе групе имаЉу идентични проблем са оним што се догаРало пре ѕрвог ƒецембра ќсамнаесте (и ритуалног самоубиства српске државе, културе и друштва)Е

«ато ми на малим екранима гледамо, уместо средЬовековних Ъуди, костимиране и нашминкане воштане фигуре коЉе празнослове и декламуЉу. ѕошто карактеристике данашЬих емоциЉа не одговараЉу онима из тринаестог века, ћихиЮ те наше претке смаЬуЉе и банализуЉе Ц да би били ”уверЪивиЉи”.

Ќе могу сентимент ”звиждука у осам”, занос ”омладинских радних акциЉа”, носталгиЉа за ”шездесетим” и тинеЉЯерска лежерност наЉновиЉих времена да домаше неупоредиво веЮу и потпуно другачиЉу духовну и душевну активност код других и од нас различитих Ъуди.

» отуд све оно што нас толико нервира, Љер у овом ‘ранкенштаЉну од ”ЌемаЬиЮа” осеЮамо сву наказност такве ”операциЉе” прилагоРаваЬа Ьих, онаквих Ц нама, оваквима (”£еси ти, царе, нормалан?”, ”кад отегне папке”, ”причврЪи”, неукусна прича о чукЪевимаЕ).

£”√ќ—Ћќ¬≈Ќ—“¬ќ  јќ ЌјЎ Ќј£¬≈О», £ќЎ ”¬≈  Ќ≈ѕќ ј£јЌ» √–≈’

„екала се прва права српска, а уместо Ье смо добили Љош Љедну Љугословенску сериЉу (иако се радЬа догаРа пре осам векова).

— тим што аутори и продуценти ове сериЉе очигледно не разумеЉу разлику измеРу очекиваног и оног нама сада понуРеног, пошто живе у замрзнутом (и уназад и унапред) времену. » мисле да су сви пре нас и да Юе сви после нас углавном бити слични нама и нашем свету (осим по костимима, одеЮи, технологиЉи, формалним обичаЉима и сценографиЉи).

«а Ьих Ље све исто као сада, пошто живе у ”ЉугословенскоЉ вечности”, изнад прошлости и будуЮности, наводно ”мудриЉи”, ”освешЮениЉи” и ”разумниЉи” од свих претходних и потоЬих поколеЬаЕ

Ќаш мученички владика ¬арнава ЌастиЮ рече Љедном да Ље основна особина смртног греха ”гордости” Ц ”губЪеЬе осеЮаЉа за реалност”.

“аЉ грех нам се, нажалост, догодио, пуном силином, 1918-те, када Ље Љедан од нас пожелео да буде ”краЪ три народа”, уз ненормално велики его, сав испуЬен нереалностима, неразумеваЬима и заблудама свих врста.

 ад Ље урадио оно што му Ље поставЪено као замка (са отровним сиром понуде коЉа се не одбиЉа у по нас смртоносноЉ мишоловци), он Ље Љедноставно склоЬен са историЉске сцене.

’тео Ље да буде наЉвеЮи наш краЪ, раван цару ƒушану, а постао Ље антисрпски владар. Ќе чак ни ”наЉгори српски” Ц пошто Ље одбио да уопште буде ”само српски владар”. Ѕило му Ље премало, па Ље узео ”веЮе”, а изгубио Ц све.
Ќа коцкарски сто своЉе мегаломаниЉе он Ље бацио —рбиЉу и српски народ, а играо Ље са махерима и преварантима наЉвишег нивоа, коЉима Ље био апсолутно недорастао. » све Ље прокоцкао.

ј цар ƒушан ЌемаЬиЮ Ље задржао и српску краЪевску круну уз ону ”царску ромеЉску”, чисто да се подсетимо наизглед сличног, а суштински сасвим различитог случаЉа у нашоЉ историЉи (да не буде неке забуне по том питаЬу)Е

—рби су тада, ќсамнаесте, непосредно после пробоЉа —олунског фронта и ослобоРеЬа свих простора на коЉима су живели наши сународници Ц изгубили све што смо одувек имали, а други (коЉима смо поклонили независност и будуЮу сувереност) су добили све оно што никада нису имали!
 ада Ље о томе реч, и овдашЬе окретаЬе према ≈вропскоЉ ”ниЉи има много сличности са Љугословенством. ” оба случаЉа Ље реч о утапаЬу —рбиЉе у нешто веЮе од Ье саме, туРе свему нашем.

» многи меРу нама, Љош неизлечени од вируса Љугословенства, опет хоЮе да се ратосиЪаЉу —рбиЉе као државе и себе као ”само —рба” (као да Ље то нешто ”примитивно”, ”премало” и ”непоштено”, некако ”шовинистичко” и ”назадно”, Љер су тако научени). ЌапоменуЮу, притом, да ниЉедан народ на свету нема ту и такву, бизарну (Љугословенску) аутошовинистичку и деструктивну свест као некадашЬи —рби, а сада £угословени.  ао некакви добровоЪни ЉаЬичари, што сами, у зрелим годинама, ускачу у корпе на коЬима осваЉача (данас: меРународне заЉеднице).

£угословенство Ље наша клетва, наш усуд и ЌјЎ √–≈’ пред Ѕогом, прецима, историЉом и будуЮим генерациЉама.

“о Ље наша издаЉа и наш велики ѕад.

ƒух Љугословенства и титоизма се овде код нас изгледа само пребацуЉе из Љедног облика у други и не одустаЉе. ѕа више (формално) немамо £угославиЉу, али зато имамо: TANJUG, Jugoslovensko dramsko pozorište, Jugoslovensku Kinoteku, фамозни BitefЕ и толико тога, споЪа и изнутра несрпског и неаутентичног, Љугословенског.

ѕросто да човек не поверуЉе колико Ље таквих нео-Љугословенских анахронизама, опасних за наш духовни развоЉ и културни живот. ѕлус латиница (коЉа Ље, по први пут, у —рбиЉу присилно уведена као окупационо писмо од стране аустроугарских трупа, па Ље онда, после ѕирове победе на краЉу ¬еликог рата, само даЪе наставЪено са Ьом у новоЉ држави). Ћатиница Ље убедЪиви доказ колико смо заробЪени, Љер се у меРувремену код нас поЉавио прави правцати нагон за латиницом (као боЪим, лакшим и прикладниЉим писмом), некакав неиздрживи порив, готово наркоманска потреба и ужасна идентификациЉа са агресором. ѕрихватили смо нешто горе од уобичаЉене ропске свести: истинску идентификациЉу са окупатором. ” нашем случаЉу латиница искЪучиво служи као ”анти-Юирилица”.

Ќаши £угословени зато цене и, чак, воле своЉе окупаторе, са жеЪом да буду што сличниЉи Ьима и да им се како-год умиле. —а све оним огавним фразама из диЉапазона Љугословенске вариЉанте мазохистичког ”стокхолмског синдрома” (”“ако нам и треба”, ”«аслужили смо да нас бомбардуЉу”, ”ћа, ми смо обична .овна”).

“акви меРу нама, на свим странама идеолошко-политичке (и културно-уметничке) сцене хоЮе да буду исто што и наши неприЉатеЪи, Ьима што сличниЉи. ј кад коначно оду меРу Ьих, с оне стране наших граница, тамо их верно слушаЉу и брзо се, практично без отпора, претопе у послушне граРане ових државаЕ

ƒа, постоЉе разне Љугословенске секте, попут вируса грипа или сиде, коЉи се преобликуЉу, мутираЉу и стално нападаЉу. ј то (у суштини) несрпско и (по последицама) антисрпско Љугословенство се ЉавЪа, често, и у парадоксалним формама, па чак и меРу квази-православним ”ванземаЪцима” (космополитски нарогушеним против своЉе ќтаЯбине и ”светосавског национализма”, а увек, на речима, против наводног ”етнофилетизма”). «а Ьих Ље племенито родоЪубЪе само самоЪубЪе, шовинизам, мржЬа према другима. » онда користе, као и наЉгори ”другосрбиЉанци”, ону (српскоЉ историЉи туРу) пропагандистичку фразу како Ље ”патриотизам Ц последЬе уточиште ниткова”.

Ќажалост, овакво Љугословенство на свим нивоима раРа и себи одговараЉуЮе противнике, коЉи српство своде на наЉпримитивниЉе облике и искЪучиво негативан однос према свему новом, непознатом и не-само-српском.

ѕа се напросто уЉедиЬуЉе и меРусобно потпомаже то (Љединствено) зло са два лица. “ераЉуЮи нас све даЪе и даЪе из сопствене мисиЉе и нашег правог места у историЉи и надисториЉиЕ

» Ќј  –ј£”, ”ћ≈—“ќ «ј К”„ ј

» не заборавимо, све док имамо Љугословенску лаж у себи, не можемо да будемо довоЪно ефикасни против усташке (шиптарске, монтенегринскеЕ и сваке друге) лажи.

Ћаж се, наиме, као што знамо Ц побеРуЉе само истином!

P. S.

» да се не каже да нисам обЉективан и да не могу да наРем ништа што завреРуЉе похвалу у овоЉ “¬ сериЉи, изузео бих из ове моЉе критике Ц уводну шпицу ”ЌемаЬиЮа”, уз мистични, чудесни глас ƒивне КубоЉевиЮ. ƒа Ље и остатак сериЉала ураРен у том духу, онда би моЉ текст био ведра и радосна апологиЉа, а не овако суморно обЉашЬеЬе разлога оваквог, незапамЮеног неуспеха.

ƒрагослав Ѕокан, ‘Ѕ налог

¬идовдан.орг

06 / 03 / 2018

     оментари:

    2018-06-29
    07:02
    дамЉан:
    ћоЉ отац, бивши задоЉени Љугословенством комуниста Ље често говорио, "£угославиЉа Ље донела комунизам, а не комунизам £угославиЉу" Ќаравно, то Ље рекао кад се Ље одрекао комунизма и Љугословенштине. ”мро Ље убеРен да Ље Љугословенство рак рана —рпства и да Юе оно нестати тек након 3-4 генерациЉе. »сто тако да су £угословени учинили више штете —рпству, него “урци и комунисти заЉедно. јли као што Ље рекао —вети јтанасиЉе ¬елики "ќблачак, проЮи Юе!"

    2018-03-07
    19:37
    Jasenka Lalovi:
    Sjajno. Nita za dodati, niti oduzeti.

    2018-03-07
    17:23
    zoran:
    Sta reci, nego, sacuvaj nas boze jugoslovena I jugoslavije!

    2018-03-07
    14:02
    £овановиЮ ƒушко:
     оментар Ље у потпуности на месту, наша права историЉа се стално баца у запеЮак, зато што Ље пишу неприЉатеЪи —рбиЉе, а сигурно да другу домовину немаЉу, а опер ову не поштуЉу.—вака част сваком народу коЉи држи до своЉе постоЉбине и »сториЉе, свога Љезика и осталих културних наслеРа.Ќе почиЬе краЪевина —рба од ЌемаЬиЮа.«ашто мало не дотераше и овако приказану »сториЉу "Ьихових" —рба? ако јмериканци и остали некакви народи, своЉе дижи у небеса, а ми као хоЮемо да будемо "поштени", па сами себи забиЉемо нож у леРа!—амо могу на краЉу да кажем Ѕ–ј¬ќ господине за овакав чланак!

    2018-03-07
    11:26
    „едомир КубинковиЮ:
    ѕроширени наслов:
    ѕостоЉе два матрикса: онаЉ ужи, титоистички, са нешто краЮим ужетом (од седам децениЉа), а ту Ље и онаЉ дужи матрикс, што обухвата читавих сто година и досеже до 1918-те (ту Ље, зато, и нешто дужи ланац).

    ¬аш коментар

    ќвде можете оставити ваше коментаре. —ви коментари биЮе прочитани од стране уредништва ѕравославие.Ru.

    ¬аш коментар:
    ¬аше име:
    ¬аш e-mail:
    ”несите броjеве
    коjе видите на слици:


    RSS 2.0