Srpska

 ако човек понекад обмаЬуЉе себе, мислеЮи да има Ъубав према ближЬем?

††††

” наше време Ъуди се врло често вараЉу, мислеЮи да Ље потребна само жеЪа и мало напора да би почели да воле своЉе ближЬе хришЮанском ЪубавЪу. ћного се и красноречиво у наше дане у целом свету говори о Ъубави, сви позиваЉу Љедни друге да се уЉедине под заЉедничком заставом Ъубави, читав свет Ље опиЉен идеЉом апстрактне човечанске Ъубави и нада се да Юе, на таЉ начин, разрешити све своЉе ужасне противречности. ” хришЮанском учеЬу се, такоРе, много говори о Ъубави према ближЬима: —ам √оспод Ље заповест о Ъубави према ближЬем ставио одмах поред прве заповести о Ъубави према Ѕогу, а сви ќци ÷ркве Љеднодушно тврде да без Ъубави према ближЬем нема Ъубави према Ѕогу. ћеРутим, да ли Ље Ъубав на коЉу позива свет и коЉоЉ учи ÷рква Љедна иста?

Ќе! ќне не само да нису сличне, веЮ су потпуно различите. «анимЪиво Ље то да што више свет узноси своЉу Ъубав, Ъубав Ъуди Љедних према другима, тим више мрзи Ъубав коЉу проповеда ѕравославЪе. », будуЮи да у свету влада краЉЬе изопачено схватаЬе Ъубави према ближЬем, човек данас лако може да се превари и да осеЮаЬа коЉа су веома туРа истинском ’ришЮанству прихвати као нешто светло, узвишено и богоугодно.

ќткуда то? ќтуда што Ъуди, чувши за узвишеност Ъубави, за Ьену светост, за то да Ље она изнад свих врлина и да Ље без Ье све мртво, почиЬу да траже Ъубав у себи самима, покушаваЉуЮи да Ље на силу исцеде из себе у „готовом облику“ а не схватаЉуЮи да су наш пад, наше удаЪаваЬе од Ѕога, све болести, страсти и навике душе коЉе смо стекли, тЉ. зло у нама, наЉвише погодили управо ову нашу способност Ц да волимо. Ќикакве узвишене речи и идеЉи о Ъубави сами по себи нису довоЪне да би се у нама оваЉ недостатак сам од себе отклонио.

„ ада би се ’ришЮанство ограничавало само на пуко учеЬе о Ъубави, оно би било бескорисно зато што Ље све што постоЉи у ЪудскоЉ природи унакажено грехом, и човек нема снаге да у таквом стаЬу ово учеЬе спроведе у живот. 0 Ъубави Ље говорио и —тари «авет, чак и пагани, али све Ље то било мало. –азум признаЉе да Ље заповест о Ъубави добра, али човек Юе стално у себи самом сретати са оним о чему ап. ѕавле сведочи овако: „јли видим други закон у удима своЉима, коЉи се бори против закона ума моЉега, и поробЪава ме законом гриЉеха коЉи Ље у удима моЉима“ (–имЪ. 7, 2223). ќнаЉ ко будно прати кретаЬа у своЉоЉ души, добро зна како се грех и страсти боре против разума и како га често побеРуЉу. –азум се погиЬе под тежином страсти: грех као нека магла скрива од нас сунце истине, спутава све добре силе наше душе. ћоже ли нам у тако жалосном стаЬу помоЮи пуко учеЬе о Ъубави? Ќо, сила и значаЉ ’ристовог дела и Љесте у томе што се оно не ограничава само на обЉаву учеЬа. –оду Ъудском су у ’ристу дате нове снаге. ’ристово дело Ље ствараЬе „нове твари“, тЉ. ÷ркве. ƒух ЅожиЉи  оЉи живи у ÷ркви даЉе снагу за оствариваЬе хришЮанског учеЬа у живот. Ѕез ÷ркве нема ’ришЮанства, остаЉе само пуко учеЬе, коЉе само по себи не може да обнови палог јдама“ (17).

ƒакле, тражеЬе Ъубави ван ѕравославне ÷ркве, меРу Ъудима коЉи уопште не веруЉу у Ѕога или Љеретика коЉи погрешно веруЉу Љесте дубока заблуда. ћеРутим, ни ми сами, православни ’ришЮани не смемо да мислимо да наше срце пристаЉе на испуЬаваЬе ове заповести. Ќе, треба пролити многи зноЉ и сузе, много се потрудити и пострадати пре него што се поЉаве макар и слаби знаци да Ље наше срце постало мекше и милостивиЉе према ближЬем. јко почнемо пажЪиво да се загледамо у своЉу душу, ако стварно ради заповести ЅожиЉе пожелимо да волимо свог ближЬег, откриЮемо у срцу жестоко противЪеЬе: оно Юе се час испоЪавати као камена безосеЮаЉност, час Юе се Љедити и рикати као грабЪива звер, час Юе проЉавЪивати мржЬу, час клевету, час осветоЪубивост и завист, час подсмех, час осуду, час Юе се подсмевати греху и спотицаЬу ближЬег, час Юе бити огорчено Ьеговим успесима. “акво Ље наше срце док се не очисти дугим трудом самопрекореваЬа, молитвама и многим унутрашЬим и споЪашЬим подвизима, трпЪеЬем туге, увреда, неправде итд. Ќе смешта узалуд преп. £ован Ћествичник Ъубав на наЉвишу степеницу своЉе лествице врлина.  ако се ми уопште усуРуЉемо да маштамо о томе да Юемо Ље достиЮи, прескочивши свих двадесет и девет коЉе ЉоЉ претходе?

 акве само страсти, какве све извитоперене душевне особине могу да се заодену у одежду Ъубави према ближЬем. ћноге наЉодвратниЉе страсти делуЉу у нама, скриваЉуЮи се под маском хришЮанске Ъубави. ќд ’риста нас наЉвише и удаЪаваЉу управо разне склоности и страсне везаности за Ъуде, Љер Ъуди се везуЉу Љедни за друге, руководеЮи се свим могуЮим страстима и лошим наклоностима. «апочиЬуЮи побожни, хришЮански живот наЉвеЮи напор морамо да уложимо да бисмо ослободили срце од мноштва таквих болесних душевних наклоности према Ъудима. » овде се лукави демони труде да нас прелесте сентименталном причом о Ъубави према свим Ъудима, о милосрРу, о самопожртвоваЬуЕ Ќа оваЉ начин човек наставЪа да одржава нечисте односе са Ъудима, коЉи скрнаве Ьегово срце, мислеЮи да Ље почео да живи потпуно другачиЉим животом, као и да то што Ьега вуче ка општеЬу са другим Ъудима Љесте знак Ъубави према ближЬима, коЉа се наводно у Ьему родила. «бог неразумеваЬа природе страсти, човекоугодништво, лажно смиреЬе коЉе Ље засновано на уживаЬу у себи, лажна скромност, блуд у своЉим наЉистанчаниЉим и скривеним облицима и томе сличне страсти, могу да човеку изгледаЉу као светли извор из коЉег наводно произлази милосрРе. «а спасеЬе душе Ље веома важно да човек уклони из Ье све што Ље вештачко, лажно и страсно. ћи не треба да глумимо хришЮанску Ъубав него да чинимо све да бисмо стварно стекли истинску Ъубав према ближЬима. ћорамо да разликуЉемо оно што Ље душевно и телесно од онога што Ље духовно. —ве оно што Ље истински ЉеванРеЪско, испуЬаваЬе сваке ’ристове заповести Ѕога и вечности ради, а не по страсноЉ склоности, увек Ље скопчано са великом борбом, са напором, са самопринудом. ќсеЮаЬе мира и лакоЮе Юе наступити после победе, после извршеЬа самог подвига. ј страст, напротив, одушевЪава човека на дела лажне Ъубави и ако се човек кога покреЮе таква „Ъубав“, у свом одушевЪеЬу, сусретне са препрекама у виду црквених правила или одредаба —ветих ќтаца, он их раздражено одбацуЉе као наводно застарела или „неправилно схваЮена“, и жури да испуни дело своЉе „Ъубави“.

††††

»стинска хришЮанска Ъубав се не труди да се покаже споЪа, она Ље уздржана и тражи да стварно помогне ближЬем, не само у телесноЉ невоЪи, него се увек брине и о души, а телесна Ъубав не размишЪа о вечности, за Ьу се све што Ље битно налази у овом животу, потребни су ЉоЉ снажна осеЮаЬа, ефекти, утисци, реклама. ƒушевна Ъубав Ље егоистична, она не воли ближЬег него саму себе, утврРуЉуЮи се у себи самоЉ преко ближЬег. » опет се у души подиже идол Ц „£а милосрдни и братоЪубиви“, коЉи присваЉа себи славу за споЪашЬа милостива дела коЉа човек чини.

ЌесреЮа Ље када се човек везуЉе за ближЬег похотном, телесном страшЮу, неком тамном и неЉасном везаношЮу, мислеЮи да Ље то духовна веза. ј на суду Юе се показати да Ље много од онога што смо ми сматрали светлошЮу Ц тама.

”право о овоме, —в. »гнатиЉе пише: „ЌемоЉ, воЪени брате, мислити да Ље заповест о Ъубави према ближЬем тако блиска нашем палом срцу: заповест Ље духовна, а нашим срцем су завладали тело и крв, заповест Ље нова, а наше срце Ље старо.

Ќаша природна Ъубав Ље раЬена падом. » Ьу, по заповести ’ристовоЉ, треба умртвЪавати, да бисмо могли да из £еванРеЪа захватимо ону праву, свету Ъубав према ближЬем, Ъубав у ’ристу. ј пред £еванРеЪем Ъубав коЉа настаЉе од крви и телесних осеЮаЬа Ље ништа.

£еванРеЪе одбацуЉе Ъубав коЉа зависи од унутарЬе узбурканости, од осеЮаЬа телесног срца. £еванРеЪе нас учи: „Ќе мислите да сам дошао да донесем мир на земЪу; нисам дошао да донесем мир него мач. £ер сам дошао да раставим човЉека од оца Ьеговог и кЮер од матере Ьезине и снаху од свекрве Ьезине. » неприЉатеЪи човЉеку постаЮе домаЮи Ьегови“ (ћт. 10, 3436).

—вети ƒух нас учи како да свето волимо ближЬе.

«а онога ко Ље по природи обдарен да ватрено воли ближЬег, потребна Ље нарочита самопринуда да би ближЬега волео онако како £еванРеЪе заповеда да се воли.

—рце коЉим Ље завладала пристрасност способно Ље за сваку неправду, за свако безакоЬе само да би задовоЪило своЉу болесну Ъубав“ (9, т. 1, стр. 123124).

„”мримо за природну Ъубав према ближЬем и оживимо новом ЪубавЪу према Ьему, ЪубавЪу у Ѕогу.“

„—миреЬе умртвЪава природну Ъубав. ќна умире од смиреЬа, Љер Ьен живот прожет гордошЮуЕ ѕриродном ЪубавЪу влада идол онога „Ља“, устоличен на престо охолости, коЉа се попут лопова ушуЬала у душу, заклаЬаЉуЮи се иза завесе тобожЬе врлине“ (10, писмо 86).

„¬оли ближЬег онако како заповедаЉу ЉеванРеЪске заповести, а никако не по склоности свога срца. Кубав коЉу Ље Ѕог усадио у нашу природу раЬена Ље падом и не може да делуЉе правилно. Ќикако се немоЉ предавати деЉствима греховне Ъубави! Мена деЉства су пуна порочности, одвратна су пред Ѕогом, и као оскрнавЪена жртва, плодови Ьеног деЉства су погубни по душу и убиствени. «аволи ближЬег на следеЮи начин: немоЉ се гневити на Ьега и немоЉ бити злопамтило, немоЉ му се светити ни директно ни индиректно, у свему у чему му можеш попустити Ц попусти му, одучи се од расправа и сваРе, одбаци их као плод гордости и самоЪубЪа, говори добро о онима коЉи о теби лоше говоре, узвраЮаЉ добром на зло, моли се за оне коЉи ти смишЪаЉу различите срамоте, увреде, искушеЬа и прогоне.

√оспод нас учи: „„ули сте како Ље казано старима: Ќе убиЉ; Љер ко убиЉе, биЮе крив суду. ј £а вам кажем да Юе сваки коЉи се гЬеви на брата свога ни за што, бити крив суду; а ако ли ко рече брату своме: „–ака!“ биЮе крив синедриону; а ко рече: „Ѕудало!“ биЮе крив паклу огЬеноме. јко, дакле, принесеш дар своЉ жртвенику, и ондЉе се сЉетиш да брат твоЉ има нешто против тебе, остави ондЉе дар своЉ пред жртвеником, и иди те се наЉприЉе помири са братом своЉим, па онда доРи и принеси дар своЉ. ћири се са супарником своЉим брзо, док си на путу са Ьим, да те супарник не преда судиЉи, а судиЉа да те не преда слуги и у тамницу да те не вргну. «аиста ти кажем: ЌеЮеш изиЮи оданде док не даш до посЪедЬега новчиЮаЕ „ули сте како Ље казано старима: Ќе чини преЪубу. ј £а вам кажем да сваки коЉи погледа на жену са жеЪом за Ьом, веЮ Ље учинио преЪубу са Ьом у срцу своме“ (ћт. 5, 2128).

Ќикако и ни под каквим изговором немоЉ ни о коме да судиш, чак, немоЉ ни о коме да судиш да ли Ље добар или лош, имаЉуЮи свагда пред очима само Љедног лошег човека за коЉег треба да даш одговор пред Ѕогом Ц себе самога. ѕоступаЉ према ближЬима онако како би желео да се према теби поступа „ƒе судите, да вам се не суди; £ер каквим судом судите, онаквим Юе вам се судити; и каквом мЉером мЉерите, онаквом Юе вам се мЉерити. ј зашто видиш трун у оку брата свога, а брвно у оку своме не осЉеЮаш? »ли, како Юеш реЮи брату своме: стани да ти извадим трун из ока твога; а ето брвно у оку твоме ? ЋицемЉере, извади наЉприЉе брвно из ока свога, па Юеш онда видЉети извадити трун из ока брата свога. Ќе даЉте светиЬе псима; нити бацаЉте бисера своЉих пред свиЬе, да их не погазе ногама своЉим, и окренувши се, не растргну вас. »штите, и даЮе вам се; тражите, и наЮи Юете; куцаЉте, и отвориЮе вам се. £ер сваки коЉи иште, прима; и коЉи тражи, налази; и коЉи куца, отвориЮе му се. »ли коЉи Ље меРу вама човЉек од кога ако син Ьегов заиште хЪеба, камен Юе да муда?»ли ако рибе заиште, да му да змиЉу?  ада, дакле, ви, зли будуЮи, умиЉете даре добре давати дЉеци своЉоЉ, колико Юе више ќтац ваш небески дати добра онима коЉи ћу ишту? —ве, дакле, што хоЮете да чине вама Ъуди, тако чините и ви Ьима: Љер то Ље «акон и ѕророци.

ќтпуштаЉ и праштаЉ, из дубине срца, Ъудима Ьихове грехе према теби да би и ќтац Ќебески теби опростио твоЉе безброЉне грехеЕ Ќа краЉу, немоЉ своме брату наносити штету многословЪем, празнословЪем, превеликом блискошЮу и слободним опхоРеЬем према Ьему. ѕонашаЉуЮи се тако према ближЬем, показаЮеш и стеЮи Юеш Ъубав коЉу Ље Ѕог заповедио и коЉа Ље Ѕогу угодна; Ьоме Юеш отворити себи улаз у Ъубав ЅожиЉуЕ“ (9, т. 5, стр. 66).

„ѕоштуЉ ближЬег као образ ЅожиЉиЕ Ц поштоваЬем у своЉоЉ души, невидЪивим за друге и видЪивим само твоЉоЉ савести. ѕоштуЉ ближЬег без обзира на узраст, пол, сталеж и постепено Юе у твом срцу почети да се раРа света Ъубав. –азлог за ову свету Ъубав нису тело и крв, и ниЉе осеЮаЬе наклоности, него ЅогЕ“ (9, 7.1, стр. 127).

ѕоредеЮи ово учеЬе ÷ркве о Ъубави према ближЬем са ружном и извитопереном маском Ъубави коЉу свет данас прокламуЉе, човек се ужасава пред наказношЮу световне Ъубави. £асно Ље да се истинска Ъубав у срцу може одгаЉити само у крилу ѕравославне ÷ркве, под условом наЉдоследниЉег испуЬаваЬа Ьеног учеЬа и устава, уз стално очишЮеЬе, освеЮеЬе и примаЬе благодати ЅожиЉе кроз —вете “аЉне, и никако другачиЉе. «бог тога што Ъуди све више одбацуЉу смиреномудрено отачко учеЬе о покаЉаЬу, препуштаЉуЮи се самооправдаЬу и самоузношеЬу, они све више губе, чак, и сам поЉам о истинскоЉ Ъубави, замеЬуЉуЮи Ље извештаченом и лажном ЪубавЪу.

ѕоменимо овде Љош неколико заповести √осподЬих о милосрРу. ЌавешЮемо Љош Љедну поуку —в. »гнатиЉа из Ьегових писама: „–азматрам милосрРе коЉе нам Ље заповедио √оспод: видим бездан неизмерни, видим висину коЉа измиче погледу. ќн нам заповеда „Ѕудите, дакле, милостиви као и ќтац ваш што Ље милостив“ (Ћк. 6, 36). ƒа би се испунила ова заповест човек мора да постане милостив колико Ље милостив бесконачно милостиви √оспод (ѕс. 119).  о ово у стварности може, заиста, да испуни?

јли, Ља, грешник, мрачни грешник, кад год погледам у себе увек видим у себи мешаЬе добра са злом, коЉе су Ъуди наследили од праоца јдама, коЉи Ље дрско и грешно окусио са дрвета познаЬа добра и зла. Ъудима изгледам милостив, меРутим проверивши себе темеЪно и испитавши себе, налазим у себи само подлу маску милосрРа. ћилосрдна дела у мени чини моЉа таштина. ћилосрдна дела чини у мени пристрасност. ћилосрдна дела чини у мени моЉа страст, а не налазим у себи да ме на милосрРе покреЮе заповест ’ристова, чиста и света.

 ада се Ља, мрачни грешник, дозовем к себи на кратки трен и пожелим да будем милосрдан по заповести ’ристовоЉ, видим да над своЉим срцем треба да учиним ужасно насиЪе. —вета заповест разобличава болест мог срца! ѕошто ме она убеди у то, Ља видим себе, коЉи сам по природи Ъудски милосрдан, као немилосрдног човекомрсца у спрам £еванРеЪа. ћоЉе срце пристаЉе да буде милосрдно по моЉоЉ страсти, али за Ьега представЪа разапиЬаЬе да буде милосрдно по заповести ’ристовоЉ.

ћорам да приморавам себе на милосрРе у складу са заповестима £еванРеЪа без обзира на то што Ље то повезано са насиЪем над срцем, коЉе у себи носи заразу греха, заЉедничку свим Ъудима. ѕриродно милосрРе, као производ тела и крви, не може бити Ѕогоугодна врлина. » то ниЉе све! ќно Ље супротно са ЉеванРеЪским заповестима! ƒа би оно стекло благодат ЅожиЉу и било умртвЪено, ’ристос Ље на земЪу донео ЉеванРеЪски мач. ќни, пак, коЉе води природно милосрРе остаЉу у мраку под влашЮу Ъутог свезлобног владара света Равола.

√оспод —паситеЪ света Ље за време —вог боравка на земЪи обЉавио —воЉим ученицима да мора да иде у £ерусалим, да Юе тамо много да пострада, да Юе да буде убиЉен и да Юе у треЮи дан да васкрсне. “ада Ље први по части меРу апостолима, свети ѕетар, покренут природним милосрРем, почео да противречи √осподу. „Ѕоже сачуваЉ!“ говорио Ље, „то неЮе бити од “ебе.“ Ќа оваЉ излив природне самилости и милосрРа √оспод Ље светом ап. ѕетру одговорио: „»ди од мене сатано; ти си ми саблазан, Љер не мислиш што Ље ЅожиЉе него што Ље Ъудско“ (ћт. 16, 23). «ар Ље у устима Ѕогочовека реч „сатана“ била само реч прекора? —ачуваЉ Ѕоже од таквог богохулства! ќвом речЉу √оспод показуЉе да су мисли и осеЮаЬа палог човека у власти сатане, иако су наизглед добра. ќно што човек чини по жеЪи свог огреховЪеног срца слива се у Љедно са деЉствима сатане. “ако Ље жалосни грехопад унаказио нашу природу!

“реба да умртвимо милосрРе коЉе Ље проузроковано палошЮу и треба да наРемо оно милосрРе чиЉи Ље узрок, и извор светла и света заповест ’ристова. ќна Ље ƒух, она Ље живот вечни. “ада Юе се пред нама открити непрегледно поприште духовног подвига. ћа колико да успете у природном милосрРу, оно Юе вам изгледати као ништа у пореРеЬу са милосрРем чиЉа Ље слика дата у £еванРеЪу. ќнаЉ ко се не одрекне себе, ко не изгуби живот своЉ (Ћк. 17, 33), живи по греховним жеЪама срца и по кретаЬу крви, и остваруЉе искЪучиво своЉе „Ља“, видеЮи добро у свим своЉим активностима, постепено стичуЮи високо мишЪеЬе о себи. “акав човек, мислеЮи да духовно напредуЉе, напредуЉе само у свом Ъутом падуЕ“

ќве речи —ветог ќца су за нас посебно драгоцене, Љер се могу применити и на испуЬаваЬе свих других заповести, и оствареЬе свих хришЮанских врлина. ќвде Ље Љасно указано на главни предуслов за Ьихово правилно испуЬаваЬе и узрок настанка прелести. ќвде Ље кратко и тачно исказано све оно о чему смо веЮ говорили.

—ветосавЪе

12 / 04 / 2018

    ¬аш коментар

    ќвде можете оставити ваше коментаре. —ви коментари биЮе прочитани од стране уредништва ѕравославие.Ru.

    ¬аш коментар:
    ¬аше име:
    ¬аш e-mail:
    ”несите броjеве
    коjе видите на слици:


    RSS 2.0