Поглавар непризнатог Кијевског патријархата Филарет у Вашингтону. Фото: J. Scott Applewhite / AP / Scanpix Штета коју наносе различити црквени расколи је конкретна, нипошто није апстрактна. Безбожни ум је у свему, између осталог, и у потешкоћама црквеног живота, склон да види само границу власти и кретања новца. У ствари, штета услед црквених подела се не процењује у новцу и смањењу власти. Штета се процењује у благодати. Тачније, у њеном одсуству.
Да ли се може проверити „благодатност“ појединца или групе верника? Тешко, али може. Појединац несумњиво живи у Духу ако испуњава заповести. Ако је човек кротак и благ према људима из околине, ако води молитвени живот, ако тежи ка сваком доброчинству, али не да би се показао, ако се клони таштине и више слуша него што прича, пред нама је благодатан човек. Наравно, ова својства се не завршавају горе наведеним особинама. Њихов списак се у значајној мери може продужити.
Покушаји да се укратко наведу одлике праведника више пута су предузимане у Старом Завету. Прочитајте, на пример, четрнаести псалам. То је кратак списак животних правила за оне који желе да се „настане на гори светој Божијој“. Код пророка су ова својства још сажетија: „На кога ћу погледати?“ – пита Господ и Сам одговара: „Само на невољнога и на онога ко је скрушена духа и дрхће од Моје речи“ (Ис. 66: 2). Подједнако кратко о томе се говори и код пророка Михеја. „Показао ти је, човече, шта је добро; и шта Господ иште од тебе осим да чиниш што је право и да љубиш милост и да ходиш смерно с Богом својим“ (Мих. 6: 8). Преподобни Силуан Атонски је сматрао да се, у принципу, по једној јединој заповести Божији човек може разликовати од формалног верника. Ова заповест је молитва за непријатеље. Ако ова молитва постоји – благодатан си. Ако је нема, у најбољем случају си на путу.
Постоји сличан критеријум за оцену црквених заједница у смислу да ли с њима и у њима пребива Дух Утешитељ. Он је, као што је познато, „Дух мудрости и разума, Дух савета и силе, Дух знања и страха Господњега“ (Ис. 11: 2).
На овом списку, који је изашао испод руке пророка, много тога се односи на различите врсте знања: разум, савет, знање, премудрост... Црква живи и ходи Духом, ако учи друге и себе, тражи дубоко знање (познавање), саветује се с прошлим вековима и савременим праведницима и богати се разумом. Све то огледа у постојању мреже школских установа, у издавачком раду и научној црквеној делатности, у искуственој светости (монаштву и старчеству) итд.
И ако је у Цркви низак ниво наставе у средњим богословским школама и академијама, ако се не обавља научни рад, ако су досадне епархијске новине, ако се књиге не пишу и не издају, ако се не преводи, то је очигледан симптом умртвљености. О томе је написано: „Изгибе Мој народ, јер је без знања; кад си ти одбацио знање, и Ја ћу тебе одбацити да ми не вршиш службе свештеничке; кад си заборавио Бога својега, и Ја ћу заборавити синове твоје“ (Ос. 4: 6).
По овоме се, наравно, разликују епархија од епархије, регион од региона и парохија од парохије. Али постоји и општа слика. И што се тиче, на пример, украјинског раскола, очигледно је да у њему нема благодати.
У самопроглашеном Кијевском патријархату и у аутокефалној Цркви уопште се не пишу књиге које иоле завређују пажњу. То је права пустиња црквене мисли. И кроз ову пустињу преварени парохијани иду већ више од двадесет година и умиру од жеђи. Да ли знате колико наука има у богословљу? Само проучавање Библије захтева познавање црквене археологије, херменевтике, црквене уметности и опште црквене историје, познавање старих и нових језика. Осим тога, постоје литургика, егзегетика и реторика, историја сопствене помесне Цркве, постоји пастирска психологија и још много других обавезних и факултативних предмета.
Сасвим је природно претпоставити да ако све то постоји стварно, а не само на папиру, у образовним установама живот ври као извор минералне воде. Научничка корпорација пише, истражује и предаје. Омладина се напаја и наоружава знањима и одлучношћу да послужи Богу, развија своје таленте и укључује се у рад старије генерације. Теоретски – да. А у стварности влада потпуна тишина.
Дајте ми да прочитам нешто занимљиво из литургике, што је изашло из пера богослова-аутокефалисте. Нема ничега. Добро. Дајте из догматског богословља. Нема ни овде. А из хомилетике? А из пастирског богословља? Па ничега нема. Нигде нема.
Чиме се онда бавите?
Одговориће нам: градимо независну Украјину. А ја ћу вам рећи: имитирате црквени живот. Јерес „украјинства“ вам је одузела снагу и исцрпела вас је. Јалови сте као утроба исцрпљена абортусима, која више на може да зачне. Учите по нашим уџбеницима иако свакодневно ритуално блатите Руску Цркву. Још дуго нећете имати своје уџбенике. Па ничега нећете имати, пошто сте одбацили знање (читај цитат из Осије). Чак и ваши монаси изгледају као да су се прерушили. Тако да се чини као да играју у филму, и сад ће завршити, пресвући ће се, одлепиће браде и отићи ће кући.
У расколу ништа није право осим крвожедних букача. Све сама јаловост и оскудица. А после тога (губитка знања) Бог одбацује свештенодејства и народ гине, то треба да знате. И то нису речи човека.
Замирање богословске мисли у хришћанском народу је сигуран почетак његове погибије. Ни више, ни мање.
Где је раскол нема богословља. И где нема богословља, постоји раскол. Тамо је одвајање од целог Тела, духовно труљење и смрт.
У украјинском расколу нема богословља. То је чињеница! Црквени расколници у Украјини директно су криви за труљење земље у очигледној неплодности њеног тренутног стања и у томе што она нема перспективу. Криви су и за крв. Прво су криви унијати. То је уопште горак корен целе украјинске историје. А затим – аутокефалци и филаретовци. плус „наши“ који су се маскирали и притајили.
То су политичари, а не молитвеници; интриганти, а не богослови, они и да пишу могу само на фејсбуку, и само о себи, а не о Истини. Лукавци и користољупци. Куда можете некога да доведете, завидљивци и вечите издајице?
Укратко, ова благодатност и безблагодатност није нарочито скривена ствар. Човек само треба да се загледа и да размисли и помало ће се све испољити и неће се сакрити. Као што човек пре или касније међу људима препознаје лопова и лажљивца, тако и међу „црквама“ препознаје и познаје лопове и лажљивце, „телесне, који Духа немају“.
P.S.
Што се тиче руске црквене стварности присутан је други проблем. То је проблем преношења безбројних блага, која пастири добијају у школским установама, огромним масама простог народа, парохијана. Ако наши парохијани, које пастири буду учили, буду знали бар трећину онога што се будућим свештеницима предаје у богословским школама и на факултету, Русија ће бити религиозно најученија школа на свету.
Али о томе треба говорити посебно.
