Srpska

÷ивилизациЉски пад

††††

“о што прославЪамо хиЪаду година наше државности, требало би да значи да за собом имамо милениЉум континуитета уреРених односа.

ƒа смо власници десет вЉекова искуства у успоставЪаЬу поретка меРу Ъудима. ƒа баштинимо циЉелу Љедну епоху са препознатим институциЉама коЉе гарантуЉу какву-такву земаЪску правду на простору коЉи обухватаЉу границе ÷рне √оре. Ќемамо, нити можемо имати континуитет државног имена (коЉи се миЉеЬао из ƒукЪе у «ету, из «ете у ÷рну √ору); нити имамо Љедно те исто друштвено уреРеЬе од ¬оЉиславЪевиЮа, преко ѕетровиЮа, до боЪшевика.

ћеРутим, непрекидно присуство цивилизациЉе на нашоЉ родноЉ груди Љесте, до данас, нешто неоспорно. ÷ивилизациЉа то Ље она надградЬа природног, стихиЉног. “о Ље оно што просвеЮене Ъуде разликуЉе од припадника Ъудског рода у некоЉ Яунгли. ƒржава као друштвени уговор (договор); подЉела и разликоваЬе власти (могуЮност да се позовеш на правду, на чиЬенице против лажи и подметаЬа, чак и онда када оне долазе и од оних коЉи владаЉу); поштоваЬе права на своЉину, на имовинуЕ ≈ то су све темеЪи цивилизациЉе, препознати у човЉечанству, милениЉумима приЉе нашег поменутог милениЉума!

» ми их имамо! ѕриликом осниваЬа ÷етиЬа, и у Ьему ÷етиЬског манастира, цивилизовани и далековиди зетски господар »ван ÷рноЉевиЮ, тада Ље, иако деспот и феудалац, разликовао државну од црквене имовине. Ќагласио Ље: „ќнога кога одреди Ѕог да послиЉе мене заповЉеда овом земЪом, или син моЉ, или унук или, по ЅожиЉем допуштеЬу, ко год од другог племена, или навРиа, наЉсрдачниЉе молим и заWмЉем, да ово што приложих, узаконих и потврдих, остане на виЉеке нетакнуто овом светом храму ѕреславне ћаЉке Ѕога нашега, као што ни Ља ништа не узех светим црквама, но колико могах, приложих и потврдих“. ѕогледаЉте колико само бриге за државу и у будуЮим временима, послиЉе Ьеговог живота! колико осЉеЮаЉа за постоЉаЬе више силе од Ьегове, иако Ље он апсолутни самодржац у своЉоЉ земЪи!  аква потреба да се одрекне власништва над неком имовином, и да то преда у посЉед ÷ркви ради будуЮег имаЬа на Ќебу!

ј у даЪем тексту оснивачке повеЪе, оваЉ просвеЮени и писмени владар, оваЉ оснивач наше престонице,оваЉ родитеЪ доносиоца прве штампариЉе, ова риЉетко побожна душа наше историЉе куне, проклиЬе!!!  ога? ѕа онога коме би пало на памет да оспори црквено власништво на црквеном посЉеду! “ада Љош, приЉе више од 500 година, имали смо цивилизациЉу коЉа разликуЉе што Ље чиЉе. ј Ьени темеЪи су били толико Љаки и непоколебЪиви, да Ље кЬаз Ќикола (у више Ьегових указа документовано) Љасно и недвосмислено разликовао државну од црквене имовине. ≈во Љедног таквог Ќиколиног документа, у ком се, управо позива на »ванову заоставштину:

„Ќикола први, по милости ЅожЉоЉ кЬаз и господар ÷рне √оре, наш славне успомене претходник, зетски господар »ван ÷рноЉевиЮ, основавши на ÷етиЬу манастир као столицу
зетских митрополита, обдарио га Ље разним добрима, меРу коЉима се налази и велики дио цетиЬског поЪа.  роз зла времена, што су прелеЮела изнад српског народа, уништивши му и траг државног живота, ова задужбина »вана ÷рноЉевиЮа, посЪедЬег независног српског владаоца, тако обилато обдарена, била Ље у стаЬу да сачува у непрекидности државну мисао, коЉу Ље у оноЉ олуЉини таЉ мудри српски ¬ладаоц склонио под ќрлов крш; и сем тога, да сачува до наших дана Љедину епископску столицу од оних, што Ље —в. —ава подигао у српскоЉ држави. ѕошто се у новиЉе доба на цетиЬском поЪу, и то на своЉини манастирскоЉ, засновала варош, коЉа се све више развиЉа; да сачувамо ову задужбину побожног ¬ладаоца и тим да обезбиЉедимо овоме манастиру опстанак одлучили смо и нареРуЉемо:

1. ƒа се сва лактарина, што су дужне плаЮати куЮе вароши ÷етиЬа, сакупЪа у засебну манастирску касу са свим осталим приходима са манастирских земаЪа у ÷етиЬском поЪу;

2. ƒа манастир оваЉ своЉ годишЬи приход сваке године улаже у куповаЬе непокретних добара у ЌашоЉ држави, како би тим своЉу данашЬу имовину умножио, те и даЪе у будуЮности могао благотворно дЉеловати у области —вете ѕравославне ÷ркве и српског народа. ќвиЉем наЉсвечаниЉе потврРуЉемо манастиру право своЉине земЪишта, на ком се цетиЬска варош, Ќаша ѕрестоница, подиже, те даЉемо свакоме на знаЬе, да ово земЪиште остаЉе за сва идуЮа времена у искЪучивоЉ своЉини ÷етиЬског манастира свето и неприкосновено. —вета ÷етиЬска ћитрополиЉа бдиЮе над овим манастирским правом, √осподаром »ваном ÷рноЉевиЮем дарованим и овим нашим указом потврРеним.

” нашоЉ престоници ÷етиЬу на двадесет пети дан роРеЬа нашега насЪедника  Ьаза ƒанила, 1895.

ЌиколаЉ“.

ќбЉавЪено у ’’√ласу ÷рногорца“, у суботу, 24. Љуна 1895. године.

»з наведених разлога, недавно обЉавЪени ѕредлог закона о слободи вЉероисповЉести, коЉи Ље усвоЉила и обЉавила ¬лада ÷рне √оре доживЪавам као цивилизациЉски пад у односу на претходне вЉекове црногорске државности!

Ќаиме, наши преци су знали и разумЉели да културно и духовно благо неког простора не ствара нека држава (како погрешно стоЉи у недавном страначком саопштеЬу ƒѕ—-а) него умЉетници и духовне/културне институциЉе. ј онда, самим тим, држава не може и не треба да буде власник онога што ниЉе Ьено, поред живих и постоЉеЮих власника и креатора поменутог блага. ƒржава мора бити гарант неотуРивости нечиЉе своЉине, и заштитник културног блага коЉе се налази на ЬеноЉ териториЉи. јли га не може штитити тако што Юе га присвоЉити! Ќапротив отимаЬем из руку власника, културно благо допада опасности да се наРе у амбиЉенту коЉи га не разумиЉе; коЉи не умиЉе да га користи; и коЉи, коначно, и не зна што би са Ьим. «амислите неког службеника државне администрациЉе са „асословом и кадионицом у рукама!

ƒа ли Ље ћикеланРело сликаЉуЮи —икстинску капелу то радио за потребе –епублике »талиЉе (коЉа тада ниЉе ни постоЉала) или државе ¬атикан (тада такоРе непостоЉеЮе), или пак за потребе свештенства у –иму? £е ли Љеромонах ћакариЉе штампао ќктоих за богослужбене потребе монаха ÷етиЬског манастира, или због туристичке знатижеЪе некога ко не мари за чиЬеницу ЅожиЉег постоЉаЬа? ќвдЉе цивилизовани Ъуди кристално Љасно умиЉу да разликуЉу власништво над неким предметом, од питаЬа Ьегове доступности на увид Љавности!!!

Ќеко Юе реЮи да су ово сложена питаЬа, скоро па философска али баш се о томе и ради. ” давна и прадавна времена, много приЉе овдашЬе ¬ладе, Ъуди су се сусретали са овим темама, и рЉешавали их тако што су хируршки прецизно препознавали што Ље чиЉе.  онкретно, у хиЪадугодишЬем траЉаЬу наше аутентичне државности, никоме, очигледно, ниЉе падало на памет да имовину ÷ркве припише држави. “ачниЉе никоме, приЉе “итових сарадника. (ј они су веЮ нешто друго. ќни су законом заштиЮену православну капелу на ЋовЮену, рецимо-срушили!).

ƒруги Юе реЮи како су »ван ÷рноЉевиЮ и кЬаз Ќикола били просто затуцани вЉерници, не толико напредни у спознаЉи свиЉета и природе као поменути рушитеЪи капеле па да Ље, самим тим, Ьихово поштоваЬе црквене имовине било више ствар духа времена и Ьихових личних убЉедеЬа, коЉа нас „модерне Ъуде не обавезуЉу. ≈ па, господо, не мора премиЉер »рске бити музичар и умЉети да свира харфу да би знао да циЉени значаЉ тог инструмента, насликаног на грбу те земЪе! Ќити Ље обавезно да предсЉедник ЎпаниЉе буде матадор коЉи кроти бикове у кориди, да би схватио и поштовао вриЉедност такве вЉештине у традициЉи своЉе земЪе. Ќико не тражи од министара у ¬лади јрапске –епублике ≈гипат да вЉеруЉу у она божанства коЉима се клаЬао древни фараон, па ипак споменичке остатке тог идолопоклонства они мораЉу да штите као сопствену светиЬу.

—амо што мумиЉе из пирамида одавно немаЉу своЉе идолопоклонике, па држава нема коме да припише власништво над кеопсовом гробницом до самоЉ себи! јли у ÷рноЉ √ори данас, врло су живи и веома броЉни »ван-бегови истомишЪеници, коЉи библиЉску ћариЉу из Ќазарета доживЪаваЉу као „ћаЉку Ѕога нашега“. “акви се окупЪаЉу у институциЉи коЉоЉ се више вЉеруЉе него самоЉ држави! “о што наш предсЉедник себе доживЪава као атеисту Љесте Ьегово лично и интимно право, али он не смиЉе да заборави да сЉеди на столици (да не помиЬем броЉне митрополите коЉи су му претходили баш на тоЉ столици) оних световних владара коЉи су вЉеровали и знали да Ље државу ÷рну √ору, створио, очувао и унаприЉедио √оспод Ѕог.  оЉи су знали да Ље ÷рква светиЬа, а не државни неприЉатеЪ.

“и наши побожни владари су пророчки предосЉетили шта би све некоме од Ьихових насЪедника могло пасти на памет, па су знали и да заприЉете. ј шта може значити клетва »вана ÷рноЉевиЮа атеистима? ѕа могла би да буде подсЉетник на чиЬеницу да су наши преци били радиЉи гладовати, него убрати Љабуку из црквеног воЮЬака. «нали су да такав залогаЉ, или у грло запада, или на нос искачеЕ

ћитрополиЉе ÷рногорско-приморска

07 / 06 / 2019

јутор Ље ректор ÷етиЬске богословиЉе
    ¬аш коментар

    ќвде можете оставити ваше коментаре. —ви коментари биЮе прочитани од стране уредништва ѕравославие.Ru.

    ¬аш коментар:
    ¬аше име:
    ¬аш e-mail:
    ”несите броjеве
    коjе видите на слици:


    RSS 2.0