„Били смо на истој страни, убијали су нас исти људи, наше кости леже у истим гробницама“.
|
У Москву сам дошао на позив московског Центра и фонда Холокауст, који је желео да се моја књига „Историјографија холокауста у Југославији“ представи овде у Москви. То је превасходно један академско- научни догађај, обзиром на то да сам ја магистрирао у на Јеврејском универзитету у Јерусалиму и радио у Јад Вашему са професором Давидом Банкиром на ову тему. Наравно, већи део овог догађаја се односи на академску тему- како је писана историја холокауста и то оног дела који се десио на подручју бивше Југославије. Са друге стране, ја јесам православни епископ и морам и себи и другима да одговорим зашто је један православни епископ писао о томе. Зато се морамо вратити на ону реченицу Адолфа Хитлера из његове књиге „Разговори за столом“, где он каже „мрзим Јевреје. Јер су они измислили Бога“. У Хитлеровом поимању света и његовом поретку, то је значило да он мрзи живога, личнога Бога, који је непредвидив. Хитлер је желео свет у којем би природни закони владали светом. Закони како их је он видео, они који су обоготворавали немачку расу. А Бог живих код кога нема ни Грка ни Јевреја, то је оно што је он видео у старозаветној цркви. То се односи и на нас православне, јер смо, као прво- потомак старозаветне цркве. Ми смо проистекли из старозаветне цркве. Јервејски народ је још увек изабрани народ итоме говори и апостол Павле.
Са друге стране, Хитлер је, биолошки уништавајући Јеврејски народ из којег је проистекао Исус Христос, уништавао саму могућност оваплоћења Исуса Христа и због тога је он заправо наследник свих старих јереси које су нападале цркву и против којих су сазивани Васељенски сабори. У томе се види демонска страна Хитлеровог режима, да он није само непријатељ, већ је он био демонски непријатељ- како Јевреја, исто тако и православних хришћана и зато је он морао да нападне Русију, јер је у њој видео живог Бога, оваплоћеног, који је ту на земљи и којег је он мрзео.
Над Србима је такође почињен геноцид, међутим о томе се мање прича. И не само током Другог светског рата.
Да, али овде сада говоримо о Другом светском рату. Требало би разумети да је Југославија била једна вишенационална земља која је мир на својој територији одржавал тиме што је ћутала о Другом светском рату. Наиме, она је говорила много, али искључиво о партизанима и једној идеологизованој слици. Наравно да је партизански покрет, који је већински био српски био главни носилац борбе против нациста. Нешто мање, то су били ројалисти, четници Драже Михајловића. Но, и једни и други су били Срби. Ни једни ни други у суштини нису били комунисти. Чак ни партизани нису заправо били комунисти- више је зависило од тога у који ћете део шуме ући, па ћете том покрету припадати. Тек након 1944.-45.године, дошло је до победе идеологије и освајања власти од стране комуниста којима је борба против нациста служила као покриће за кредибилитет за преузимање власти. Они ту власт нису заслужили зато што се против Хитлера није борила партија, него се борио обичан српски народ и они који су му се придружили. Дакле, прво у Југославији није било говора о геноциду над Србима, а онда та Југославија није ништа радила на међународном плану да се о томе проговори.
Овде би требало подсетити да три речи које је рекао Свети Владика Николај Велимировић, када је говорио о Јасеновцу после Другог светског рата, он је Србима оставио три завета. Дакле, први је завет Србима да се не свете, јер како каже Владика Велимировић, ко се освети, тај се не посвети. Други је завет да се поносе својим мученицима и да их прослављају. И трећи је да целом свету говоре о свом страдању, да се никад никоме то не би поновило.
Можда са закашњењем, донекле су онај први завет испунули хришћани, али не заборавите да смо ми живели у комунизму, да су многи људи обезбожени и они који су се светили припадају тој врсти људи. Њих је тек требало поново евангелизовати, поново примити у цркву, да би они могли да разумеју то да се не свете. Друго, све више радимо на томе да се прославља 13.септембар, Дан новомученика јасеновачких. То би требало да постичемо и овде у руској цркви и да указујемо руској цркви на тај празник као велики празник Цркве божије као такве. Коначно, одбор за Јасеновац српске цркве, управо оваквим догађајим говори свету о томе ђто се десило Србима. Колико год овде причали о Јеврејима и њиховом страдању, исто толико смо говорили и о Србима и српском страдању, које је било Христа и имена словенског ради. Јер Хрвати и злочинци Усташе, они су себе видели као нове крсташе, као борце за римо-католицизам и брану од „источне јереси“. То све оне који су пострадали од њихове руке заправо чини новомученицима.
Оно што се десило на Косову и Метохији крајем 90-х година… Да ли је то такође био геноцид над Србима
То је сигурно наставак истог прогона. Да ли је ово конкретно геноцид или етничко чишћење или ратни злочин… Сигурно има и једнога и другога и трећега. И не заборавите да је то не само 99, то је и 2004, и на крају крајева, све ово до дана данашњег. Ја сам пре две седмице сахранио још једног Србина убијеног на Косову само зато што је био Србин.
Управо бих хтео да вас питам о тренутном стању на Косову и Метохији.
Знате како, шта год да се десило на Косову и Метохији, ми морамо опстати. Народ мора да се врати. Светиње морају да се обнављају. Али сигурно има народа који се у овом тренутку осећа можда и издано од своје државе.
Зато га треба обилазити, посећивати, треба му враћати наду. У том смислу сваки долазак Руса на Косово и Метохију је драгоцен. Имали смо руске падобранце који су 1999. године из Босне прешли на Косово и Метохију и то је догађај који српски народ никада неће заборавити. Резултат је био такав да би Срби са севера Косова можда били исто тако очишћени да није било Руса који су се појавили у Приштини. Нажалост, руска војска се повукла са Косова и Метохије. Ја мислим да данас и Русија и Србија жале због тога.
Како тумачите понашање Срба са севера Косова?
Они не желе да изгубе оно што имају.
Срби са севера су против, рецимо, косовских пасоша, док су Срби који живе јужније од Ибра у одређеној мери пристали на нови систем...
Они живе у две различите реалности.
Говорили сте о руском присуству. Пре неколико година Русија је издвојила новац за реновирање српских светиња на Косову.
Прошле године сам лично надзирао обнову цркве Пресвете Богородице, уређивање фресака, иконе Чудотворне Мајке Божје Пећке и њеног трона. Улога Русије је драгоцена, јер на тај начин са једне стране се чувају светиње, а са друге стране очигледно је руско директно присуство на Косову и Метохији, што је више него драгоцено. Знате, каже Његош, “да пожали, ка да би помога”, а камоли још и да помогне. То што је Русија урадила, то је велики благослов за нас, а исто тако и благослов Божји за Русију, која је показала братску љубав.
Како оцењујете тренутно безбедносно стање, ако говоримо о светињама?
Нажалост, управо је у току уклањање стража од Пећке Патријаршије. Ми покушавамо да објаснимо људима из НАТО-а да то не може да се добро заврши, да је Пећка Патријаршија као престоница Српске Цркве увек на мети. Неки то разумеју, неки не. Али сви имају огроман политички притисак из врха НАТО-а да војници заврше своју мисију и иду.
Зашто?
Нико то не разуме. То је једна велика неодговорност.
Значи, ову улогу преузима КПС?
КПС под неким надзором КФОР-а.
А ви немате поверења у КПС?
Немамо, зато што он до сада није показао професионалност.
Значи, треба ипак сачувати присутство НАТО?
Између два зла присутство НАТО-а је мање зло.
Понекад се чини да је Црква ипак умешана у неке политичке процесе око Косова. Молим Вас, објасните став СПЦ.
Постоје питања која су далеко од свакодневне политике. То су питања националног опстанка, постојања. И ту политика нема право да присваја искључиво себи право да се бави Косовом и Метохијом. Косово и Метохија је питање чак изван СПЦ и српског народа, то је свеправославна светиња,Политика нема искључиво право да се бави Косовом и Метохијом и сви имају право на глас. И коначно, у Пећкој Патријаршији сам ја, а не српски политичари.