Владика Јоаникије служио парастос Владимиру Стијеповићу у Јаворју код Жабљака

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је са свештенством, у суботу 28. септембра 2013. године, Свету заупокојену Литургију и парастос у цркви Светих апостола Петра и Павла у селу Јаворју код Жабљака.

Саслуживали су: свештеник Миливоје Јововић, парох жабљачки, архимандрит Исаија Крговић, игуман манастира Бијела код Шавника и јерођакон Агапит Драгојевић, сабрат манастира Ђурђеви Ступови. Литургији је присуствовао вјерни народ жабљачког краја са којим и мати Катарина, игуманија манастира Подмалинско код Шавника са сестринством.

Након Свете Литургије Преосвећени Епископ Јоаникије служио је парастос Владимиру Стијеповићу, припаднику Краљевске војске у отаџбини, који је убијен на Задушнице 1943.године у Босни, а након 70 година његови посмртни остаци су пронађени, пренесени у Јаворје и сахрањени поред цркве првоврховних апостола Петра и Павла.

Овом приликом, сабраном народу и породици покојног Владимира, бесједио је Његово Преосвештенство владика Јоаникије.

"У име Оца и Сина и Светог Духа.
Прије двије године, на Петровдан, имали смо овдје лијеп велики народни окуп, поред ове нове цркве када смо извршили освећење ове новоподигнуте светиње. Тада смо видјели сви да је ова светиња Богу посвећена, Светим апостолима Петру и Павлу и да ће она имати, иако је невелика по својим димензијама спољашњим, велики значај. Тога дана је овдје било све лијепо, красно, дивно свечано, али та свечаност не би била потпуна без ове данашње тужно-радосне свечаности. Тужне зато што обављамо сахрану, сахрана је увијек тужна, али та туга је трајала од 1943. прошлог вијека до 13. године овог вијека па сад треба рачунати колико је то година и деценија. Дуго је трајала та туга, а надам се, да се на неки начин, данас завршава и закључује и претвара у радост, јер се Владимир вратио свом завичају, вратио својој супрузи Неди. Овдје га дочекује његово потомство, његов син Миле и кћери, потомци, унучад, родбина, овдје га чекају и његови шураци, чија прича је много трагичнија."

"Ето како је то било. Од тројице синова Машанових не остаде ниједан жив, сви изгибоше, сви пострадаше и не само што изгибоше, него им не дадоше, браћа, ни да се сахране у гробљу, сматрајући да они нијесу достојни овог гробља, али ће вријеме показати да они који су им забрањивали да су тиме урушили своје достојанство, а њихово подигли. Како вријеме иде то ће се све више и више откривати пред нашим очима, јер човјек је прилично кратковид, не види све одједном, мало је оних који виде све одједном и погрешно виде оно што виде. Од тројице потомака Машанових остаде само једна кћер Неда, као иза грома, али на њој би благослов и срећа те она прими све муке и све несреће које су је снашле, али их поштено и часно изнесе. Удата за Владимира Стијеповића, учитеља, једног од првих школованих људи из овог краја; родила троје дјеце, али прерано, на жалост, постала удовица, остала без свог мужа који погибе као припадник Југословенске краљевске војске у отаџбини. Погибе за своју отаџбину и за свој народ и за своју вјеру, али послије рата му то нико не призна, међутим, они који гину за своје отачаство из љубави, а Владимир је узео пушку да брани своју отаџбину, а не да је изда и погинуо је, како прочитасмо у његовој биографији од швапског зрна, на срећу није од братског, надамо се. И то је нека утјеха што није погинуо од братске руке, јер се овдје више гинуло од братске руке него од окупаторске. Треба само пребројити жртве погибије у току Другог свјетског рата и с једне и с друге стране, и партизанске и четничке, па ћемо видјети да је много мање изгинуло, неупоредиво мање изгинуло од окупаторске руке него од братске, на жалост, то је наша несрећа. А та несрећа се испртила на дому Машана Станића, лише његове кћери Неде. И ево, драга браћо и сестре, како је никла ова светиња, како је подигнута."

"Прича о овој светињи је чудесна, дирљива прича о оцу и сину. Свијетли лик Владимира Стијеповића није никако могао бити угашен иако су многи, сигурно, покушавали да га угасе и да га упрљају у душама његове супруге и његове дјеце и наравно, морало се учинити нешто важно, велико и дивно, нешто племенито да би се Владимир вратио своме завичају онако како то и њему приличи и његов син Миле, сабирајући дане свог живота донио је најпаметнију одлуку, иначе врло интелигентан човјек, Богом обдарен. Ријешио је да подигне ову цркву за покој душа својих родитеља честитих, намучених и напаћених, али, сигурно, и за покој душа својих ујака, чији спомен је брисан и у камен затуцан, али и поред тога остаће вјечан, јер су били родољуби, јер су били честити, школовани људи, храбри људи, али велики страдалници, но да не идемо даље. Ово је уједно и један свечани чин."

"Дошао је Владимир из Коњица, из мјеста Бијеле, гдје је био своје кости оставио привремено, своме Јаворју, своме Дурмитору, својим прецима, својој Неди. Једино је овдје могао наћи мира и покоја, а његов син Миле се потрудио да на најбољи начин њему обезбиједи мир и покој. Видио је Владимир ову дивну црквицу овдје на гробљу и њој се веома обрадовао, а она је само слика Небеских дворова у којој се њихове душе усељују. Нека честитом Владимиру, једном господину свог времена, храбром човјеку и родољубу, јунаку, Бог дарује мира и покоја у Царству небеском и његовој супрузи, намученој и напаћеној, која нема мању заслугу од њега, него је преузела и његову и своју заслугу оног дана кад је остала удовица и честито, чесно и једну и другу испунила и може послужити за примјер многима."

"А и Милев примјер може послужити многима, јер иако је човјек био слободан у свом времену, ишао је животним путем како је ишао, како се и могло у том времену, наравно, пролазећи кроз многа искушења, јер су га многи, како су то говорили, као четничког сина сигурно хтјели скрајнути и понизити, али њега је Бог чувао, а и налазио је људи пријатеља, па добро, али је важно ово што је на крају учинио, мислим г. Миле, можда, најважније од свег Вашег бављења друштвеним дјелатностима, јавним службама, осим породичних обавеза, ово ће остати Ваше најтрајније и најспомињаније дјело што си подигао ову цркву и, нарочито, што свог оца нијеси заборавио и види се да га никад нијеси заборавио, него си само гледао да га на достојан начин пренесеш и вратиш свом завичају и да тако испуниш своју дужност према оцу."

"Нека те за то Господ благослови и награди, од нас и од свих за то ти припада благодарност и захвалност, а твом честитом оцу Владимиру и твојој мајци Неди и твојим ујацима нека Бог дарује мира и покоја у Царству небеском поред ове светиње, нека Господ дарује утјеху свима онима који су ожалошћени, који су туговали дуги низ деценија, нека њихову тугу обрати у радост. Амин Боже дај.“

Потом се, у име породице, обратио Миленко Стијеповић, који је описао животни и мученички пут свог оца Владимира, чије су кости нашле свој мир и покој послије седамдесет година.

"Преосвештени Владико Јоаникије, Високопреподобна игуманијо мати Катарина, часни монаси и поштовани свештеници, драги пријатељи, драга родбино.
Не постоје ријечи којима бих у потпуности изразио захвалност што сте данас, овдје да са мном подијелите моју духовну радост због тога што након 70 година, ево данас, остатке сјена мог оца Владимира Мидова предајем дурмиторској земљи у гробљу Јаворју, у селу гдје је рођен да ту у миру почива, гдје су његови најближи отац Мидо, мајка Обренија, супруга Неда и многи пријатељи. Да, то је за мене истинска духовна радост, јер ми се данас испунила жеља која ме је притискала у темељу моје душе, јер сам данас, уз вашу помоћ, урадио оно што сам желио од оног тренутка када је у нашу кућу `43. године дошао глас да је мој отац Владимир погинуо. Радостан сам и због тога што сам успио да испуним, сигуран сам, и његову жељу, те његове мајке, моје бабе Обреније и моје мајке Неде."

"Наиме, у селу Јаворју 1906. рођен је мој отац, као јединац својих родитеља, али као ријетко које дијете тог времена школовао се из сиромаштва и постао један од ријетких школаца интелектуалаца у племену. Завршио је Учитељску школу, па ванредно даје испите на Педагошкој, а уједно и Подофицирској, добија чин капетана. Прије Другог свјетског рата службовао је од 1928. у Босни као стипендиста Врбаске бановине. У служби је оставио лијепе успомене међу грађанима Добоја, Дервенте, Тешња, Теслића, Кладара, Прњавора, Приједора и других мјеста. Првих дана рата 1941. био је на граници према Мађарској да брани отаџбину од агресора, од Њемаца. Послије капитулације није прихватио предају Њемцима, избегава интернацију и ропство и са породицом, мојом мајком и троје дјеце враћа се у Јаворје."

"Драги тата, првих дана устанка 1941. био си на оку сумњивих грађана од организатора гериле само зато што си био интелектуалац официр и мало имућнија породица. Маја 1942. одлазиш у јединице Војске Краљевине Југославије у отаџбини као старјешина одређене јединице. Марта 1943. на Задушнице гинеш у селу Бијела, Коњиц, Јабланица у Босни гдје си и сахрањен уз скромне почасти. У прилици сам био тек 70-их година прошлог вијека да се интензивније интересујем и тражим твоје укопно мјесто. Сви наши напори и потраге, заиста, више потајно него јавно остали су без резултата, како код твојих сабораца, тако и код житеља села у Босни. Наиме, како су твоја дјеца, захваљујући напорима и жртвама мајке Неде, дједа Машана и бабе Митре успјешно завршавали средње и високе школе, постајали успјешни грађани у друштву, тако што смо били успјешнији ти си све више и више постајао четник, непријатељ, издајник, заиста, највише у околини, овдје. То ме можда и опредијелило да у Жабљаку останем све до данас, јасно да сам томе и донекле кривац."

"Заиста, никад нијесам могао добити конкретан примјер твог лошег односа ма према коме, а посебно према породицама друге стране, ако не и хвале, али највише послије мог пензионисања. Куда си се ти кретао, долазио као командант, нико се није пожалио на лош примјер или бахатост, али зато ти јеси имао презир од твојих надређених старјешина ради отворене заштите сиромашних партизанских породица. Примјер породице Крстајића, Мирковића, Војиновића, Грбовића, Радуловића и др. Ово су ми они сами саопштили, испричали, има и данас живих свједока. Наиме, на призвук четништва гледало се као на нешто најопасније по друштво и поредак. Борци Краљевске војске у отаџбини нису имали своја гробна мјеста иако су имали Мађари, Њемци, Талијани и сл, нема гробног мјеста у гробљу него су бацани у јаму, замислите то безумље. Почетком прве деценије 2000. када достиже истина о вашој борби, идеји, као и о правди пружају се могућности озбиљне претраге и сазнања за гробно мјесто. Тог времена добијам и податке, изјаве живих свједока о твом достојанственом понашању кад си био у прилици, као и други, да палиш и жариш, али ти нијеси био такав већ те патриотизам, морал официра југословенске војске, васпитање у породици упутило на понашање људи у духу православља. Као управник школе обављао си и послове предсједника црквених одбора, успјешно предавао вјеронауку и водио соколашко друштво. Да је све ово тако бошњачко-муслиманска власт у Коњици ових дана издала ми је дозволу за претрагу укопног мјеста мог оца, те пренос истих преко границе. Ово, уз детаљну провјеру података о њему, као команданту јединице у том рату, да над недужним народом није вршио никакав терор."

"Ваше Преосвештенство, браћо и сестре, иако сам понекад размишљао да ли је мој отац могао изабрати други пут, другу идеју, ово нарочито гледајући патњу наше, моје мајке Неде у подизању дјеце и школовању, као и тортуре злостављања и хапшења по неколико пута, сад тек видим, оче, да си био у праву. Мислилац каже: „Идеали су попут звезда. Не можеш их докучити, али се помоћу њих можеш оријентисати“. Ради безумља неких људи према нашој кући и породици написао сам и издао штиво, књигу „Ко очеву душу не поштује и своју губи“. Са овим сам, мислим, доста рекао, а дјелимично и покушао одужити се својим родитељима и породици. Цицерон каже: „Боље је неправду трпјети него је чинити“."

"Драги родитељи, ексхумиране сјене мог оца Владимира доносим у Јаворје да предам здању храма Светих Петра и Павла, посвећеног упокојењу њихове душе, а уз велику захвалност Преосвештеном Владици Јоаникију, који је дао благослов за градњу, да ту мирно почивате и да ехо звона призива вашу чисту хришћанску, православну душу и да је сјетује: „Ко добро чини у животу добро му се враћа“, па макар и загробно. Мислилац каже: „Можеш како хоћеш, али не можеш докле хоћеш“. Са овим бих завршио своју бесједу, која је дјелимично и исповијест.
Драги тата, поносан сам на твој живот, идеју и дјело. На крају вам још једном свима захваљујем што сте са мном подијелили овај дан, кога сам скоро цијелог живота чекао, а ево, уз помоћ Божју и свих милостивих светаца, дочекао. Хвала вам. У овоме ме је највише помогао мој ујак Сима.“

Посмртни остаци Владимира Стијеповића похрањени су у породичној гробници поред супруге Наде.

Касније, током дана, Владика будимљанско-никшићки Г. Јоаникије обишао је радове на изградњи цркве Светог великомученика Георгија у Зминици. Овај храм Божји припрема се за освећење. Фрескопис је почео да ради чувени фрескописац свештеник Стаматис Склирис из Атине.