Гдје је наш Мишењка?
На јесен, када је пожутјело лишће засипало обитељ, у манастир су дошли гости: мама, отац и син од четрнаест година. Родитељи су се спремали на дуги службени пут, и бојали су се да оставе дјечака са баком. Ствар је у томе што је дјечак све вријеме проводио за компјутером, не спавајући и не једући. Са тешкоћом су га родитељи слали у школу, а он је и одатле увјештио да бјежи јединој својој радости – компјутеру. У баку није било никакве наде: она је гледала серије и углавном живјела у авантурама њихових јунака.
Фото: Андрей Федосеев
Ето, тако се у обитељи обрео Миша – мршав и висок, тупог погледа и болесног бледила. Он је са ужасом гледао у манастир удаљен од цивилизације, и у његовим очима крила се дјечија брига: овдје није било омиљеног компјутера.
Игуман Саватије пажљиво је саслушао родитеље, погледао на тужног Мишу и одлучио да остави дјечака у манастиру за вријеме њиховог путовања. Школа је била на десетак километара и тамо су већ возили двоје дјеце – дјецу јереја који је живио поред манастира.
Прва два дана Миша је био у шоку. На питања је одговарао кратко, мрзовољно и очигледно је размишљао о бјекству. Постепено је почео да оживљава. А онда се спријатељио са послушником Петром. Петја је био у манастиру најмлађи, прије неколике године је завршио школу. И сада му је улога ментора младих гријала душу. Он је великодушно играо улогу Мишиног покровитеља, а понекад се забављао и спуштао на ниво штићеника. А монах отац Валеријан је имао послушање да надгледа обојицу.
Послије часова у сеоској школи, Миша је имао послушање у коњушници и заволио је манастирско коњче Бобицу. Уосталом, Бобица је била прва домаћа животиња коју је Миша имао поред себе. Он је, на изненађење братије, бринуо о коњима са њежношћу. И тако су они завољели једни друге, да су за неколико недјеља Миша и Петар обилазили манастир јашући на Јагоди, истина, под брижним оком оца Валеријана.
Фото: Андрей Федосеев
Одједном је непримјетно у манастир дошла зима. А овдје је зима била права, не таква каква је зима у граду. Овдје у дивљини, на Митјиној планини није било неонских реклама и блиставих излога, није било градске вреве и прљавог истопљеног снијега који је штрцао под ногама.
Можда су зато и звијезде у плавом зимском сутону овдје сијале необично јарко, бијеле стазе су поражавеле чистотом, а тамна зора освјетљавала се само свјетлошћу прозора из братских келија. Мразеви и вјетрови, снијег и мећава ударали су у монашка врата, док је ватра у пећима пуцкетала спокојно и пажљиво, такмичећи се са невременом.
Послије послушања Миша и Петар су увели обичај да се санкају са брда. Петја се истина у почетку снебивао: одрастао – па да се санка... А ако види неко од братије... Неће бити краја исмијавању. Али нико од братије није ни помислио да му се смије и постепено се Петар почео санкати. Када се насанкају, они на санкама, позвани звуком звона, сасвим од снијега, румени, весели, гладни иду право у трпезарију.
А тамо – иако је Божићни пост, све је укусно. Манастирска храна увијек је таква, чак ако је постављен посни шчи или пирог на води. Братија припрема јела уз молитву, зато су и укусна. Румени печени кромпир или блага пита од купуса, манастирска јуха и риба право из пећнице недјељом – која дивно мирише! А затим пудинг од рибизла или бруснице, или чај од ароматичног биља, а уз то крекери са сувим грожђем...
Старија братија је мање јела; схиархимандрит Захарије је узимао по неколико кашика шчија и парченце пирога. Чак и отац Валеријан који је био висок и широк, јео је мало. Али, они су одавно у манастиру... А Петру и Миши духовник је благословио да једу док се не наједу. Они су се и трудили.
На Божић, по обичају, братија је направила вертеп. Право код храма усред снијега – пећина од леда, освијетљена фењерима, а у њој дрвене јасле и у јаслама право сијено, поред крпени коњ и магарац, и најважније – Пресвета Богородица са Младенцем Христом у пеленама.
Вертеп изо льда. Фото: М.Юрченко / Expo.Pravoslavie.Ru
Нарочито је било пријатно гледати пећину увече, када је около све тамно, а огромне звијезде јарко свјетлуцају на небу. Тада је ватра у вертепу освјетљавала посебно танано, фењери су привлачили поглед и разгонили околну таму.
Отац Валеријан је још из шуме довезао јелку – била је тако мекана. Миша је са Петром донио украсне куглице и накит из плакара, бљештаву кишу. Куглице – свијетлих тонова, као кристал. Никада раније Миша није повјеровао да може са радошћу да украшава јелку: то је посао за млађе... А сада је украшавао, и слушао како гуди и пуцкета пећ у топлој, удобној трпезарији. Од кухиње су долазили чудесни, укусни мириси, иза прозора покривених леденим сликама, стојала су бијелосњежна промрзла стабла. Тихо су ковитлале пахуље.
Увече је отац Саватије Мишу и Петју звао у своју келију. То су били најдражи минути. У баћушкиној келији мирише тако чудесно – на светогорски тамјан, свуда су иконе и књиге. А тек кад отац Саватије крене да прича о Светој Гори, о планинским стазама, о светогорским манастирима...
Када су изашли из игуманске келије, на манастир се већ спустила модра ноћ, на небу су блистале огромне звијезде. Горела је ватра у Божићној пећини, а свјетлост њених светих станара освјетљавала је путић ка келијама.
Зауставили су се на тренутак у снијежној пећини. Постојали. И Миша је одједном осјетио необичну пуноћу живота, такву, какву је немогуће исказати ријечима. Он и није могао. Када га је Петар упитао: „Миша, зашто си се ућутао?“, само је тихо казао: „Знаш, Петја... Ипак је добро живјети на свијету!“ Уплашивши се да га неће разумјети, одједном се насмијао да се извуче из тог расположења. Али, Петја је схватио и озбиљно одговорио: „Да брате, Миша добро... 'Ја видим, чујем, срећан сам – све је у мени '... То је Буњин, брате...“
Ближио се Божић. Очекујући мразеве, послије трпезе сва млађа братија је возила на саонама дрва из дрвљаника и преносила их у келије и у трпезарију, да би дочекали Божић смирено и одморили се, не бринући о дрвима. Сви су имали ваљенке, јакне, тапациране штитнике за уши, и радили су споро.
Враћајући се санкама, пуним дрва, Петар и Миша су се следили, прије него су стигли до келије. У сусрет су им журили Мишини родитељи. Изгледали су забринуто. Међутим, само су прошли мимо дјеце, климнувши им главом у знак поздрава.
Миша се зачудио: родитељи на њега нијесу обратили никакву пажњу. А они су дошли до дрвљаника, обишли све монахе који су радили и кренули журно назад. Вратили су се на мјесто гдје су се Миша и Петар на мјесту замрзли. Мама је жалосно упитала:
„Оци монаси, да ли сте видјели нашега Мишењку? Мишењку, нашега сина?“
А отац је потврдно климнуо главом. Миша и Петја су се у чуду погледали, а мајка је још жалосније почела да јадикује:
„Шта је ово, драги оци! Зар нисте видјели нашега сина, Мишу?“
А онда се коначно Миши повратио говор и он је збуњено промуцао:
„Мама, шта ти је? Ја сам... Миша...“
Петар је пажљиво погледао пријатеља: дуксерица, ваљенке и капа са клапном до обрва. Али није га одјећа учинила непрепознатљивим. Умјесто блиједог дјечака тупог погледа, који је дошао у манастир прије неколико мјесеци, поред њега је стајао румени, буцмасти Миша живог и радосног изгледа.
Ето то је божићна прича.
Са руског превела Марија Живковић