Новог митрополита загребачко-љубљанског Порфирија, устоличеног тачно пре две недеље, хрватска јавност је дочекала изненађујуће срдачно и с поштовањем. Он сâм изјавио је да долази без предрасуда и отвореног срца. У манастиру Ковиљу, његовом духовном завичају, данас разговарамо управо о томе: о одласку, дочеку, изазовима и жељама новог митрополита загребачко-љубљанског Порфирија. Много Вам хвала што говорите за Седмицу.
- Вама хвала на позиву, на могућности да учествујем у Вашој емисији и да на овај начин општим са слушаоцима.
- Владико, рекли сте да у Загреб идете с радошћу и са страхом. Шта Вас радује, а шта плаши?
- Морам пре свега да укажем на Вашу примедбу, на запажање да ме je хрватска јавност, заиста, дочекала предивном добродошлицом и да ехо те добродошлице још увек траје чиме се ја, ничим заслужено на неки начин, храним и инспиришем. То ми даје снагу и увереност да мој одлазак у Загреб није уопште зависио од некаквих евентуалних мојих квалитета, него да је то израз промисла Божјег. Само љубав многих људи и у Хрватској и овде је контекст и атмосфера у којој ћу моћи да дејствујем. То ће, заправо, бити основ и снага којима ћу да допринесем животу наше Цркве тамо ако уопште будем успео нешто да допринесем.
- То је оно што Вас делимично радује, али шта је оно пред чим зебете?
- Да. С једне стране ме радује та добродошлица, такво расположење. У исто време страхујем да можда нећу увек бити на висини задатка и да, заправо, иако то никада неће бити плод моје воље, али може бити да због неких недостатака и слабости нећу моћи да испуним сва очекивања која су изражена у тој добродошлици. Наравно, страхујем и због размишљања о одлуци нашег Сабора који поставља одређене задатке пред мене и, у том смислу, нисам сигуран да ли ћу моћи свим задацима да одговорим. Оно што сигурно знам је да желим и да хоћу свим својим бићем и свим својим капацитетима, какви год да су, да учиним све да наша Црква тамо живи пуним плућима. То значи да се сваки човек који је православни хришћанин осећа потпуно слободно у Христу и да јеванђељске вредности буду свакодневница Цркве, свих људи који су православни. То је једини могући начин да сведочимо истину и да та истина буде мост у односу на све друге који такође чезну за истином.
- Умеренији део описује Вас као политички отвореног и екуменски настројеног духовника, а онај слободнији као изванредног човека широких погледа.
- То су утисци других о мени, ја сâм не могу о себи да говорим. На крају крајева и када бих говорио, питање је да ли би моја запажања била истинита. У сваком случају кад говоримо о отворености, мислим да не постоји други начин човековог постојања ако хоће да се назове хришћанином, ако хоће да испуњава вољу Божју, а Свето Писмо прихвата као своју књигу. Човек је створен као биће дијалога и он, ако није у дијалогу - и ако битише - не постоји суштински. На првим страницама Библије је записано да је човек створен по слици и прилици Божјој. Ми верујемо у Бога као Свету Тројицу. Дакле, у Бога који је један, а заједница. Основна карактеристика или димензија те слике Божје, човека као слике Божје, је управо то да је биће заједнице. Кад каже у Светом Писму: Створи Бог човека, одмах наставља: мушко и женско створи. Хотећи да каже да је створио заједницу. Онај који не живи у заједници, који не живи у дијалогу само лишава себе. То није напросто размена информација, него даривање себе другоме, прожимање. Сапостојање! Онај који не живи тако лишава себе достојанства, аутентичног живота и достојанства човека. Наравно да смо суочени с временом које је време индивидуализма. Дакле, ово је време афирмације појединачности које је искушење за ово аутентично постојање. Управо из тог разлога је и наша одговорност неупоредиво већа. Дакле, дијалог, звао се он екуменским или како год да се звао, је нешто на шта смо позвани. То је наш задатак. То је природа Цркве. Да не говоримо о самој речи Господа Христа да сви једно буду. Сваки човек је створен по слици и прилици Божјој. Па, према томе, ко је тај који није достојан наше речи, да не кажем наше љубави. Ја, напросто тако верујем, тако осећам и трудио сам се и трудим се да тако живим. Увек, наравно, поштујући околности у којима се налазим, што значи да апсолутно не само фа прихватам другога онаквим какав он јесте него да мој живот, као живот хришћанина, треба да буде живот за тог другог.
- Али, опростите што Вас прекидам, да ли сте свесни потенцијалних и могућих проблема у том дијалогу који сте најавили и који очекујете?
- Ја сам тога свестан. Када сам поменуо дијалог нисам мислио на велике речи, у смислу претпоставки или очекивања да ћу ја бити неко ко је назначен да спаја светове, спаја културе... Мислио сам, пре свега, на тај конкретан, мали дијалог, на конкретног човека, на сваког човека кога сретнем на улици, у продавници, на пијаци, већ сам ових дана имао ту прилику. Од тог човека до високих функционера, било државних, било црквених. Сигуран сам да ће бити проблема. Али, ако желите да идете путем истине, ако сматрате да је нешто истина и желите да идете тим путем, морате бити унапред сигурни да ће бити много оних који, пре свега, неће веровати у то што говорите. Неће вам веровати! Друго, и кад верују неће бити сагласни са тим што чините. Треће, биће оптерећени неким својим егоизмом и својом затвореношћу. Али, то су све препреке на путу, искушења. То су све задаци које треба решавати и ићи ка циљу. До које мере ћемо ми стићи на том путу, то је друго питање. То не зависи од мене. То зависи од воље Божје и од низа других фактора. Ја не видим другу могућност и другачији начин свога постојања и свога послушања у Цркви тамо у Хрватској осим да, заиста, следим оно што Господ каже. Шта ће Господ хтети да буде од тог мог следовања, то је Његова ствар, а ја сам увек благодаран и захвалан, макар и резултати таквих инвестиција били супротни мојим очекивањима.
- У реду! Свесни сте изазова који већ деценијама српско становништво у Хрватској има на свакодневном и на свим другим нивоима. Са чим излазите пред њих?
- Наравно да су проблеми на овим просторима дубоки, и то не од јуче и да се они циклично понављају. Нема веће трагедије или већег изопачења, ни већег отуђења човека од самог себе, од ситуације у којој човек убија човека. Сви смо створени да будемо браћа и створени за Царство Небеско где нема разликовања по боји коже, по националности, по половима. Једнака љубав Господња се излива на свакога и сви смо позвани да једнако одговоримо на ту љубав. Кроз ту љубав смо позвани да прихватимо читав свет као дар Божји. Како ја могу волети Бога, а да не волим било ког човека којег је Бог створио. Дакле, нема веће трагедије од тога! Имао сам прилике да срећем заиста свете људе који су плакали над судбином човечанства и, пре свега, над чињеницом да човек пролива крв другом човеку. Тога сам потпуно свестан.
Оно што негде у души, уз помоћ Божју, осећам у овој ситуацији, јесте да некако покушам да представим широј јавности да ја разумем бол који многи носе у себи. Многи људи су тамо рањени. Многи су изгубили браћу, сестре, родитеље. Неко ко је оптерећен таквим болом често није у стању да надиђе свој бол и да види у сваком човеку људско биће које је достојно љубави. Ја то разумем, али хоћу да покушам да посведочим да је могуће кроз преображај, кроз покајање, кроз праштање, кроз сагледавање лица Божјег и његовог присуства међу нама да се исцеле болови и да заиста прихватимо једни друге као људе. Да покушам, без обзира на предходне промашаје у којима смо сви губитници, да зидамо своју садашњост тако да стичемо мир у себи. Бол је немир. Гнев је немир. Мржња је немир и она ствара проблем ономе ко то носи у себи. Дакле, да покушамо да стекнемо мир у себи стичући га с Богом како бисмо онда могли да будемо макар мало у миру с другима. С друге стране, хоћу да покушам да пренесем члановима наше Цркве неку врсту елементарног осећања достојанства и да покушам да помогнем да се ослободе страха који евидентно постоји.
Да буду оно што јесу. Ослобађајући се страха моћи ће да, у онима који страх имају, заживи љубав која ће да храбри. Страх и љубав су две ствари које се међусобно искључују. То је нешто што производи фрустрацију као ход у дубоке психолошке проблеме где ви не осећате ни своје достојанство, ни своју вредност, а немате онда ни поштовање за оно што је око вас. Имате резерву у односу на све, и на себе и на друге, потпуну несигурност. Тада вам се живот претвара у свој антипод, у потпуни пакао. Ако будем успео да, заједно са свима који су тамо, учиним Јеванђеље приоритетом у нашем животу за оне који буду хтели да учествују у томе, мислим да ће доћи до неког макар елементарног или минималног помака и у ширим друштвеним оквирима. Наравно, уз помоћ свих других епископа који су тамо јер ми смо потпуно једнаки и сви смо на истом задатку.
- На устоличењу у беседи сте рекли да се политиком у модерном смислу те речи нећете бавити, али да ћете се бавити политиком у њеном изворном смислу. Шта сте тиме хтели да кажете?
- Савремена политика, као борба различитих партија за власт, знамо шта све подразумева и често у себи носи и доста непријатности, прљавих односа и активности. Борбу група које се удружују да би се бориле против других група једноставно не видим као политику у изворном смислу те речи. Политика, у изворном смислу те речи, у антици где се и појавила као појам, рецимо код Аристотела, сматрана je бригom за заједнички живот. У тој бризи су учествовали сви грађани и сви су једнако делили одговорност за друштво, за оно што је заједничко. Дакле, том врстом политике не само да хоћу него и треба да се бавим и сваки човек је дужан да се бави у мери у којој је то њему дато. Од тога, најелементарније да ли ће хлеб коштати оволико или онолико, да ли ће бити објективна цена тог хлеба, да ли ће бити збринути сиромаси, да ли ће сваком болесном да буде указана права брига.
- Па до питања ћирилице?
- Па до питања, рецимо, ћирилице која је друштвени проблем, друштвена тема, али је и, наравно, тема везана за идентитет српског народа. Дакле, у том смислу политиком ја, напросто, морам да се бавим.
- Јасно! Хајде да сада видимо питање ћирилице које је сада поготво актуелно јер је и културно и политичко а тиче се, донекле добрим делом, и права Срба у Хрватској на сопствено писмо. Како ћете то право бранити?
- Да. Већ у питању које сте поставили назире се одговор. Ћирилица је, заиста, део идентитета српског народа и српске културе. Она је добрим делом везана и за историју хрватског народа, али данас је она везана за идентитет српског народа и српске културе. Ако је ћирилица, а јесте, у складу не само са европским стандардима и законима него је у складу и с хрватским законима, онда је сваки покушај да се она елиминише пре свега кршење закона. Самим тим јесте и тенденција да се елиминише српско постојање на хрватском простору. У складу са свим овим што сам говорио сматрам да ми вековима делимо исти простор, делимо исте проблеме, да смо веома слични као људи и као народи. Напросто, потреба појединаца да укину српски идентитет доводи нас у ситуацију да, хтели не хтели, морамо на све начине на које можемо да се боримо против таквих идеја.
- Али, свесни сте да, на пример, само у Вуковару 65% испитаника у некој анкети сматра да треба укинути ћирилицу као званично писмо, двојезичне табле и сл.
- Разумем. Недавно сам разговарао са амбасадорком Француске у Загребу, и рекао да потпуно разумем, могу да разумем тих 65% у Вуковару који су против ћирилице, акоји су део корпуса хрватског народа. Разумем зато што и дан данас у Вуковару за више од хиљаду лица не знамо где су, и шта се са њима десило током оних несрећних збивања деведесетих година. Многи су, од оних који су сада против ћирилице, можда изгубили неког свог ближњег и они реагују како реагују. С друге стране, рекао сам и то да исто тако морамо да разумемо да тамо постоји велики проценат људи који имају другачији идентитет. Значи, иако постоји бол, с друге стране постоји страх и морамо учинити да, ма колико то било тешко, сваком обезбедимо право на његово постојање са свим оним што он јесте. Дакле, иако је таква ситуација у Вуковару чини ми се да ипак огромна већина у Хрватској хоће да заштити право српском народу на ћирилицу. Морам да кажем и то шта је рекла француска амбасадорка, а чини ми се да није далеко од истине, наводећи пример односа француског и немачког народа после Другог светског рата кад је потписана Декларација о помирењу, пре свега кад су у питању млади. Она је изрекла следећу реченицу: “До мира и до решавања свих проблема може доћи ако постоји политичка воља.” Ја то исто мислим. Ако постоји политичка воља, онда ће и токови унутар једног друштва и једне државе ићи у складу с том политичком вољом. Али, ако неко злоупотребљава вољу људи које сам поменуо, тих вуковарских 65%, или ако се злоупотребљава страх друге групе људи због неких политичких циљева, то је онда политика којом не желим да се бавим. Oнда, наравно, тај који злоупотребљава ове две димензије ће доћи до неког свог циља. Тај циљ суштински неће бити у складу с дубинским потребама једног друштва. Он ће имати корист, али заједница и друштво ће губити. Дакле, мора да постоји политичка воља. Мој утисак је да она постоји у Хрватској.
- Мислите у хрватској Влади?
- На хрватској политичкој сцени. Не знам до краја детаље и нисам се никад бавио активностима хрватске Владе, али чини ми се да у политичкој елити хрватске државе постоји воља да сви грађани Хрватске могу да остварују своја људска права.
- Српске организације и културне институције тврде да је и даље у току осипање српског националног тела покрштавањем, бирократским мењањем националне припадности. Да ли Вас је за ове две недеље неко на то већ упозорио?
- Па успут, у разговорима које сам имао с неким људима рекли су ми да се број православних верника смањује од деведесетих година па на овамо. Међутим, нико није успео, ни моји сарадници тамо, да ми аргументовано потврди да је неко на силу променио веру. Може бити да се неко из утилитарних разлога или се због једноставнијег функционисања приклонио римокатоличкој вери. Није било чињеница или аргумената који указују да је неко вршио принуду према онима који су истински чланови Цркве, онима који заиста себе осећају православним хришћанима. Може бити да је било оних који су били просто Срби по свом националном идентитету и самим тим се претпостављало да су православни, али који нису имали никакав однос према вери. Дакле, номинално бисмо могли да их сматрамо православним хришћанима али они у суштини, de facto то нису били. Да је неко из користољубља, што је његово лично право, у околностима у којима је живео нарочито претходних година, изменио своју веру коју заправо није ни имао, нити је раније био верник, нити је постао нови верник. Номинално је био православни хришћанин, сад је номинално постао римокатолички хришћанин. Мој задатак као и задатак Цркве и све остале братије епископа је да уколико евентуално видимо да постоји тенденциозно, насилно прелажење из једне вере у другу не само реагујемо него да онда сва расположива средства употребимо да се то спречи. Ја до сад нисам имао прилику да чујем тако нешто.
- Ви сте већ рекли да сте изненеђени избором и новом функцијом, али свеједно морам да Вас питам да ли сте успели да сагледате проблеме Срба у Хрватској и да ли бисте сада навели главне проблеме њиховог живота?
- Па изненеђен сам пре свега, обзиром да сам живео у манастиру и некако сам и свој црквени део живота организовао овде у Србији. Такође, друштвени део живота и друштвене активности су ми биле распрострте на разним пољима наше, српске јавности и у том смислу за мене је то било изненеђење поготово што је то одговорна и висока функција. У Хрватској видим свој задатак пре свега, опет то да кажем, не као личност која је политичка личност, него неко ко је епископ Цркве. Моје је да служим Литургију, да проповедам Јеванђеље, моје је да крштавам оне који хоће да се крсте у Православној Цркви, наравно пре свега је реч о Србима, али може бити да ће неки Хрват или Словенац хтети да буде православни хришћанин. Моје је да проповедам Христа. У својој приступној беседи сам цитирао владику Николаја који је говорећи о Светом Сави рекао: „Свети Сава није проповедао српство, него је проповедао Христа, и био надахнут Христом. Христос је тај који га је учинио светим“.
- Многи ће поставити дилему да многи крштени народи нису Србима увек прилазили као браћи у Христу?
- Поставиће, али то је њихова ствар. Међутим, они који су заволели, у доба Светог Саве, његов народ кроз контакте с њим, они су значи заволевши Светог Саву који им носи Христа, заволели и народ Светог Саве. Према томе ако ми у Хрватској као православни Срби, будемо живели Јеванђељем, ако наш живот буде свети живот, они који буду долазили с нама у контакт имаће прилику да кроз све то заволе Христа, да нâс заволе, а онда заволе и све оно што јесте наше. Све остало је идеологија. Ако ми проповедамо било коју другу вредност мимо Христа, то су споредне вредности. То су пролазне вредности. То су вредности од овога света. Дакле, мој примарни задатак је, и ја хоћу само то, да сведочим Христа, да проповедам Христа, да позивам људе да приступе Христу јер сам сигуран да је то једини начин да људи који дођу до Христа постану стабилни, постају сигурни у себе. Нема јачег оружја уз помоћ којег ће онда отићи и страх и несигурност. Нема јачег оружја које ће, једноставно речено, од људи који су у Христу учинити праве људе. То је суштина, све остало може само у вези с тим да се тумачи.
- Патријарх Иринеј је у Загребу поновио да су наша и Римокатоличка Црква биле једно па смо позвани да чинимо све да дођемо до жељеног и веома потребног јединства.
- Ја се слажем са овим речима које је Његова Светост изрекао. При том, пре свега мислим на обичне људе, на хришћане. Уколико свако од нас буде живео у складу с jеванђељским заповестима, онда не може да се деси, да се не приближавамо једни другима. Морамо, пре свега, да негујемо међусобну љубав. Исти проблеми, исти простор, исти амбијент делимо и то јединство које је хиљаду година везивало две Цркве је огроман капитал.
- Али, многа оптерећења у последњим деценијама су се нагомилала.
- Оптерећења се јесу нагомилала, она су често индукована. Када је реч о људима који, заиста, верују у Бога, верују у Христа и имају слободну комуникацију с припадником друге Цркве ту готово да нема проблема. То је моје лично искуство и навешћу пример. Ми смо две хиљадите године, овде у манастиру Ковиљу, кад је то било непопуларно код нас у Србији, а било је нарочито непопуларно за оне који су дошли из других земаља, организовали камп за две стотине младих људи из дванаест европских земаља међу којима су били из Хрватске, из Босне и Херцеговине и ту су били више од десет дана. Надаље, имам лично контакте са многим бискупима, с многим манастирима из Римокатоличке Цркве и међу нама, заиста, постоји не само пријатељство, него истинска братска љубав. Ми се истински разумемо.
- Западну цивилизацију сте својевремено описали као цивилизацију успеха, а православну као цивилизацију љубави која је трпељива, која се нада и која верује. Сада ћете се наћи некако на прагу те западне цивилизација па Вас питам да ли очекујете судар и да ли је могуће прожимање та два света? Мада сте ми делимично на то већ одговорили.
- Ја сам ту пре свега мислио, а мислим и сада, на ту нову западну цивилизацију која долази из Америке, оно што је дефинисао Ноам Чомски већ у наслову своје књиге Профит изнад човека. Дакле, бити успешан на било ком пољу је нешто за шта се припрема модерни човек западне цивилизације и кроз образовање, кроз културу. То успешан често значи бити потпуно усамљен. Тај идеал и тај модел западне цивилизације не значе да не постоје милиони и милиони људи који чезну за овим другим. Та самоћа, која је често садржај успеха, је можда одскочна даска за глад и жеђ за нечим другим, а то је љубав. Ништа није вредније од заједнице, од сусрета човека с човеком, од гледања лица другога.
- Тај контраст, у смислу о коме сада говорите, је и у Србији.
- Сигурно, то нису географски појмови, данас је западна цивилизација, као модел живота, присутна у читавом свету.
- Један новинар је написао: „Радујем се владики Порфирију јер сам Хрват, а имам брата Србина - пастира којем могу отворити душу.“ Најавили сте већ да сте отворени за све добронамерне људе, али како ћете се борити са онима који то нису и који то не буду били?
- Пре свега да кажем да мислим као и новинар кога сте поменули. Брат није биолошка категорија и у том смислу није национална категорија. Дакле, брат је духовна категорија и ако у духу можемо да се препознамо, без обзира коме припадамо: којој цивилизацији, ком народу, којој култури, онда заиста јесмо браћа. Можемо бити биолошки, национално и државно припадници једне те исте скупине, а да смо милијарде километара далеко једни од других макар како год се звали. Дакле, како се борити? Једино тим путем, тражити у духу блискост, тражити у конкретном човеку оно што је у њему вредно. Ми смо, некако, навикли да говоримо у општим категоријама и тако избегавамо живот. Говоримо о народу, о држави, о култури, а заправо свугде, и овде у Србији и у Хрватској постоје око нас стотине хиљада људи који имају своје конкретне глади и жеђи за животом, за другим, за љубављу, за Богом ако хоћете. Имају своје конкретне проблеме. На нивоу конкретних људи, о конкретним питањима и темама, сигуран сам да свако са сваким може постати близак ако је отворен. Може постати једно!
- На крају смо разговора, морам да Вас вратим сада у Србију. Хоћете ли настојати да останете присутни у овдашњој јавности, у којој мери и шта ће бити са вашим обавезама на, у РРА?
- Пре свега, ја ћу, наравно, духовно увек бити везан за Ковиљ и долазићу овде. По благослову владике бачког Иринеја задржаћу и духовни надзор над овим братством. Остаћу и даље на Богословском факултету и већ те две чињенице су довољне да потврдно одговорим на Ваше питање да ћу остати и овде. “Границе су само у глави и у срцу,” како рече једна моја пријатељица, управо на устоличењу. Границе које постављају људи не постоје за оне који не носе границе у својој души. Што се тиче РРА, с обзиром да је мој мандат ипак негде при крају, на измаку и да не бисмо сада улазили у неку ванредне процесе, остаћу члан Савета, а има чланова Савета из Србије који можда и дуже путују до Београда него што ћу ја из Загреба. До краја мог мандата негде половином следеће године ћу остати у РРА, наравно, не као председавајући већ је изабран други председник него, као члан Савета. Са искуством које већ имам толике године у функционисању Републичке радиодифузне агенције надам се да ћу бити од користи.
- Па добро, ако Ковиљ остаје Ваше духовно уточиште, ја се надам скором сусрету поново овде.
- Дај Боже! Морамо да покушамо мало да се приближимо и да те границе о којима сам говотио учинимо пропустљивим.
- Хвала Вам што сте говорили за Седмицу.
- Хвала Вама на гостопримству.
Разговор водила Ана Томашевић, уредник