Srpska

ѕредаваЬе ≈пископа јрсениЉа: ѕред таЉном  рста и ¬аскрсеЬа

††††

” четвртак, 2. априла 2015. у 18 сати у ≈тнографском музеЉу на —тудентском тргу Kоло српских сестара Ље организовало предваскршЬе вече на тему ѕред таЉном  рста и ¬аскрсеЬа.

Мегово ѕреосвештенство ≈пископ топлички, викарни ≈пископ Мегове —ветости ѕатриЉарха »ринеЉа, одржао предаваЬе на ову тему, коЉе овде доносимо у изводима:

„итамо у кЬизи ѕостаЬа да Ље Ѕог створио свет за шест дана. —ве оно што сачиЬава оваЉ свет Ѕог Ље створио само заповешЮу своЉе речи. ј шестога дана, истога дана када Ље довршио ствараЬе призиваЉуЮи у постоЉаЬе звери и животиЬе и гмизавце земаЪске и пошто Ље видео лепоту целокупне творевине, Ѕог Ље прешао на ствараЬе човека. —воЉим сликовитим Љезиком библиЉска повест запажа другачиЉе деловаЬе Ѕога при ствараЬу човека: ниЉе то више стваралачка заповест, него, пре свега, израз одлуке ЅожЉе: "ƒа начинимо човека по своЉему обличЉу као што смо ми, коЉи Юе бити господар од риба морских и од птица небеских и од стоке и од целе земЪе и од свих животиЬа што се мичу по земЪи" (ѕост. 1, 26).

††††

ќвде више ниЉе реч само о Љош Љедном од створеЬа коЉа сачиЬаваЉу свет, него о створеЬу коЉе Ље воЪа ЅожиЉа издвоЉила измеРу свих осталих да оно буде икона ЅожЉа у свету, односно непосредно показиваЬе, ЉавЪаЬе и представЪаЬе Ѕога.

 ао што Ље Ѕог по свему савршен и слободан од сваке условЪености и нужности, тако Ље и човеꆆ створен по образу и подобиЉу ЅожЉем, да би стекао савршенство, али да га нико на то не приморава.

„овек ниЉе створен савршен, како уче западни теолози, па Ље онда из тог савршенства доживео пад. „овек Ље створен као релативно савршен, како би постао савршен као Ѕог, коЉи Ље ослобоРен од сваке условЪености и од сваке користи. „овек се налазио на путу коЉи води ка савршенству и бесмртности коЉа се остваруЉе у заЉедници са ƒухом —ветим. ѕрема православном учеЬу, човеков живот никада ниЉе потпун, нити довршен у свом развоЉу и узрастаЬу, Љер Ље створен по обличЉу и подобиЉу ЅожЉем. ЅожЉе постоЉаЬе и живот су неисцрпни и безгранични. Ѕожански ѕраобраз нема граница у своме Ѕожанству, до коЉег човек може доспети благодаЮу свога “ворца. —тога Ље Ѕог створио Ъудску природу да узраста и развиЉа се учествоваЬем у ЅожЉоЉ природи за сва времена. „овек Ље створен да заувек постане све боголикиЉи, да стиче обожеЬе, чак и у ÷арству ЅожЉем, на краЉу овога света и времена, када Юе ’ристос опет доЮи у слави да васкрсне мртве и даруЉе живот онима коЉи га Ъубе. ƒакле, из тога произилази да пад првосазданих Ъуди представЪа Ьихово одступаЬе од пута савршенства и бесмртности, и губЪеЬе животворне енергиЉе ƒуха —ветога. ††

ѕадом човековим називамо другачиЉе грех коЉи су наши прародитеЪи починили у раЉу. √рех Ље промашаЉ циЪа. „овек ниЉе одговорио на призив коЉи му Ље дат од Ѕога. “о Ље значеЬе 3. главе кЬиге ѕостаЬа. „овека Ље навело зло у облику змиЉе да поверуЉе да може бити као Ѕог своЉом сопственом воЪом и напором.

Ѕог Ље првоствореним Ъудима понудио могуЮност живота, истинског живота непропадЪивости и бесмртности, даруЉуЮи му свет, храну, као чиЬеницу заЉеднице са Ьим. јли оствариваЬе живота као чиЬенице заЉеднице и односа свакако Ље плод слободе - не постоЉи нужна или наметнута заЉедница или Ъубавни однос. “о значи да Ље раЉски живот првостворених Ъуди обухватао и могуЮност за другачиЉу употребу слободе - могуЮност да се Ъудско постоЉаЬе не оствари као чиЬеница заЉеднице и односа са Ѕогом, него да се оствари из себе, сама по себи, црпеЮи егзистенциЉалне силе из саме себе, односно само из своЉе створене природе.

††††

£едеЬе плодова дрвета познаЬа добра и зла укида претпоставке живота и одвешЮе их у смрт. ќни Юе покушати да остваре живот не на начин коЉи представЪа живот (троЉични начин Ъубави и заЉеднице), него сасвим супротно: тражеЮи да живот црпе из створених и зато привремених могуЮности своЉе физичке индивидуалности, да постоЉе тако као да Ље свака физичка индивидуалност само узрок и само циЪ.

Ѕог Ље уважио ову човекову одлуку, али ниЉе престао да улаже труда да би свет живео, Љер га Ље зато и створио. Ѕог ни после ове трагичне одлуке не оставЪа човека, веЮ обеЮава спасеЬе од самог почетка. ќдатле почиЬе целокупна икономиЉа, односно историЉа спасеЬа, коЉом Ѕог покушава да исправи онаЉ јдамов избор како свет не би због тога трпео. —мисао спасеЬа Ље био у томе да свет живи и да превазиРе смрт. ƒа би смрт била превазиРена, требало Ље да се оствари Љединство створенога и нестворенога. ќд онога тренутка када се човек уплео у таЉ круг живота и смрти, он више ниЉе могао сам да изаРе из Ьега; потребно Ље било да се поЉави потицаЉ односно посредоваЬе од стране Ќестворенога, коЉе ниЉе уплетено у таЉ процесс лажнога живота.

” питаЬу су, дакле, два елемента: Љедан Ље посредоваЬе од стране Ќестворенога, а други Ље чиЬеница да Ље морало постоЉати Љединство измеРу створенога и Ќестворенога. ј сви ови елементи доводе нас до таЉне ’риста и Меговог ќваплоЮеЬа.††††††††

“о што се спасеЬе творевине света, спасеЬе од смрти, може пронаЮи само у ’ристу, потиче отуда што се само у Мему сабираЉу све претпоставке. ’ристос Ље човек, ниЉе анРео, ниЉе постао нешто друго, него човек. ’ристос Ље затим Ѕог, а да не би био уплетен у таЉ зачарани круг живота и смрти, о коме смо говорили, треба да буде Ѕог по своЉоЉ »постаси, односно по своЉоЉ Ћичности, по своме ЅиЮу. ”з све те претпоставке ниЉе било другог решеЬа за проблем творевине осим ќваплоЮеЬа Ћогоса ЅожЉега, £единороднога —ина ЅожЉега.

—ин ЅожЉи родио се од ƒЉеве ћариЉе као човек, силом —ветога ƒуха, као што читамо у првоЉ глави ћатеЉевог £еванРеЪа. ÷рква учи да Ље безгрешно зачеЮе ’ристово испуЬеЬе старозаветног пророчанства: Ђ«ато Юе вам √оспод дати знак: ≈то, девоЉка Юе затрднети и родиЮе сина и наденуЮе му име ≈мануилої (што значи с нама Ље Ѕог). (»с. 7, 14.).

ѕрво питаЬе коЉе се ЉавЪа чим се постави питаЬе очовечеЬа, Љесте шта Ље на себе узео —ин ЅожЉи да би постао »сус ’ристос Ѕогочовек? јко Ље преузео неодреРену свеукупност Ъудске природе или идеЉу човека, тада би аутоматски, одЉедном и неумитно спасеЬу били приведени сви Ъуди поЉединачно као учесници ове идеЉе. ќци ÷ркве никада нису заступали такво гледиште, Љер нису прихватали постоЉаЬе такве свеукупности. Ћогос ЅожЉи Ље узео на себе Љедног одреРеног човека и то целокупног. ќдломак из £овановог £еванРеЪа Ђи Ћогос постаде телої (1,14), одувек Ље наводио тумаче да окрЬе Ъудски елемент Ѕогочовека, прихвативши да Ље Ћогос узео само тело, али не и Ьегову душу или ум, чиЉе Ље место сам заузео. (ќво учеЬе Ље осуРено на 2. ¬асеЪенском сабору). ћеРутим, каквог би смисла имало преузимаЬе само тела, када ниЉе згрешио само таЉ елеменат, веЮ целокупан човек, а свакако ум много више од тела, пошто Ље он дао први импулс ка греху? ƒобри пастир узима на своЉа плеЮа целу изгубЪену овцу, а не само Ьену вуну, каже свети √ригориЉе Ќиски.  ао траЉан одговор онима коЉи су представЪали ’ристову Ъудску природу као окрЬену, Љесу речи светог √ригориЉа Ѕогослова: Ђоно што ниЉе преузето ниЉе ни исцеЪено; оно што се сЉедиЬуЉе са Ѕогом, то се и спасаваї (PG 37, 181 C). Ѕожански Ћогос Ље преузео целог човека. ќн Љесте прави човек, са Ъудским умом, душом и телом.  ао човек ’ристос Ље доживео сва нормална, природна Ъудска стаЬа и искуства, као што су растеЬе и развиЉаЬе, учеЬе, глад, жеР, умор, тугу, бол и разочараЬе. ”познао Ље и Ъудска искушеЬа, патЬу и смрт.

’ристос Ље ушао у свет и постао као сви Ъуди - у свему осим у греху. „ќн греха не учини нити се наРе превара у устима Меговим; ќн вреРан не узвраЮаше увредом; страдаЉуЮи не преЮаше, него Ље препустио ќноме (Ѕогу ќцу) коЉи праведно суди“ (1. ѕетр. 2, 22-23.). »сус ’ристос Ље био искушаван, али ниЉе згреши. Ѕио Ље савршен у сваком погледу, до краЉа послушан Ѕогу ќцу, говореЮи ќчеве речи, чинеЮи Мегова дела, и испуЬаваЉуЮи Мегову воЪу.  ао човек, ’ристос Ље савршено остварио своЉу улогу —авршеног човека - новог и последЬег јдама. ќн Ље урадио све оно што човек ниЉе у стаЬу, био Ље у свему наЉсавршениЉи Ъудски одговор на божански подстицаЉ творевине. ” том смислу —ин ЅожЉи као човек сажео Ље живот јдама, тЉ. живот читавог Ъудског рода, враЮаЉуЮи човека и Ьегов свет Ѕогу ќцу и омогуЮуЉуЮи нови почетак живота слободног од власти греха, Равола и смрти.

»ако ’ристос ниЉе морао да пострада и да умре, он Ље добровоЪно узео на себе грехе света и добровоЪно предао себе страдаЬима и смрти ради нашега спасеЬа. Мегова смрт ниЉе представЪала неизбежни краЉ тварне природе, коЉа тежи ка томе да чиЬеницу постоЉаЬа остваруЉе само властитим функциЉама, што неминовно води ка смрти. ’ристос се предаЉе смрти одричуЮи се потпуно сваке тежЬе и стремЪеЬа ка физичком самопостоЉаЬу творевине и преносеЮи чиЬеницу постоЉаЬа и живота у однос са ќцем- препушта себе воЪи ќца и предаЉе —воЉ „дух“ у „руке“ ќчеве.

¬оЪа Ъубави ЅожЉе била Ље да се нужност смрти, коЉу Ље пад наметнуо свеопштоЉ човечанскоЉ природи, преобрази у, такоРе свеопшту, могуЮност непропадЪивости и бесмртности. «бог тога ’ристос добровоЪно прихвата смрт и на таЉ начин и коначну последицу човековог бунта потчиЬава слободи Ъубави послушности воЪи ќчевоЉ, односно потчиЬава Ље начину постоЉаЬа нетварнога. ќд тога момента па надаЪе сваки човек има могуЮност да нужност смрти преобрази у слободу самоодрицаЬа од сваке претензиЉе за самопостоЉаЬем- да понови ’ристов чин коЉи Ље супротан јдамовом бунту, полажуЮи могуЮност постоЉаЬа не више на смртну природу него на лични однос са ќцем.

–ечи „откуп“, „помиреЬе“, „искупЪеЬе“, „оправдаЬе“ коЉе се у нашем свакодневном животу користе у трговинско-правним односима у Љезику православног богословЪа добиЉаЉу ново значеЬе и смисао. ќвим речима се на метафоричан начин исказуЉе како Ље ’ристос учинио све што Ље неопходно да се спасе и искупи Ъудски род од робоваЬа Раволу, греху и смрти. ÷рква уз помоЮ тих истих поЉмова хоЮе да укаже на пожртвовану Ъубав Ѕога према човеку, на поновно успоставЪаЬе тварнога у животворни однос са нетварним, на одрицаЬе од егзистенциЉалне аутономиЉе индивидуалности и на црпЪеЬе живота из заЉеднице Ъубави. “ако да свако тумачеЬе ових поЉмова у смислу да Ље ’ристова  рсна смрт била плата Ѕогу ќцу како би се задовоЪила правда ЅожиЉа или као надокнада за Мегово умилостивЪеЬе или недаЉ Ѕоже да Ље ’ристос платио Раволу како би искупио заробЪеног човека, представЪа наЉгрубЪе изопачеЬе ЅожиЉе истине. » сам ’ристос каже: „«ато ме ќтац Ъуби, Љер Ља живот своЉ полажем да га опет узмем. Ќико га не узима од мене, него га Ља сам од себе полажем. ¬ласт имам положити га и власт имам опет узети га“ (£н. 10, 17-18).

’ристос Ље умро на  рсту, али ќн ниЉе остао у смрти. „ак и у своЉоЉ смрти ќн Ље наставио своЉу спасоносну делатност. ” моменту Мегове смрти ЉеванРелисти ћатеЉ и ћарко су описали да се завеса храма раздире на двоЉе (ћт. 27, 51; ћк. 15, 38). ќни су наЉвероватниЉе имали на уму завесу коЉа Ље одеЪивала —ветиЬу над светиЬама од —ветог ѕрестола у —оломоновом храму, коЉа Ље символички тумачена као символ одеЪеЬа измеРу Ѕога и човека. —мрт »сусова Ље отворила пут ка —ветиЬи над светиЬама у близину ЅожиЉу за све Ъуде. —а Меговом воЪном смрЮу на  рсту, ’ристос Ље „разрушио преграду неприЉатеЪства“ измеРу Ѕога и човека и поништио Ље неприЉатеЪство и отуРеност (≈ф. 2, 14...). Ѕог и човек су помирени и уЉедиЬени у догаРаЉу ’ристове смрти.

ќваЉ речи ЉеванРелисте ћатеЉа о раздираЬу храмовне завесе могу се тумачити као драматичан опис ’ристовог силаска у ад: „и земЪа се потресе и камеЬе се распаде и гробови се отворише и устадоше многа тела светих коЉи су помрли; и изишавши из гробова по васкрсеЬу Ьегову, уРоше у свети град и показаше се многима.“ (ћт. 27, 51-53). —в. јп. ћатеЉ у 28, 2 помиЬе земЪотрес али у контексту повезиваЬа смрти и васкрсеЬа ’ристовог. ќваЉ земЪотрес Ље знак ќткровеЬа, богоЉавЪеЬа. “о даЉе значаЉ овим догаРаЉима коЉи су пресудни моменти у историЉи спасеЬа. «начаЉ смрти и васкрсеЬа ’ристовог се могу адекватно разумети ако су заЉедно повезани и никада не смеЉу да се тумаче одвоЉени Љедан од другога. «емЪотрес, знак ЅожиЉег откровеЬа, указуЉе да Ље смрт на крсту победа, а не пораз. ¬аскрсеЬе обЉавЪуЉе и потврРуЉе оно што Ље остварено на  рсту. ’ристос на крсту и ’ристос у гробу Ље победник, а не страдалник.

√робови коЉи су отворени означаваЉу Љош Љедном да Ље ƒан √осподЬи дошао, и да Ље царство ЅожиЉе инаугурисано. ѕопут раздране завесе, васкрсеЬе старозаветних светих обЉавЪуЉе сврху доласка ’ристовог. √еоргиЉе ‘лоровски назива крст ’ристов „васкрсаваЉуЮим  рстом“, а Мегову смрт „васкрсаваЉуЮом смрЮу“. ¬аскрсли ’ристос силази у јд „не у понизности мада опет кроз понизност“ и ослобаРа затворенике. ’ристос силази у Ўеол у своЉоЉ слави, и „£еванРеЪе се проповеда мртвима“(1. ѕт. 4, 6).

’ристос Ље васкрсао треЮега дана пошто Ље погребен. ЅиблиЉска сведочанства, као и касниЉа црквена иконографиЉа и химнологиЉа, наговештаваЉу ¬аскрсеЬе посредно, односно, преко знакова као што су празан гроб, анРео √осподЬи коЉи ослобаРа улаз до раке, погребни покрови коЉи „сами лежаху“. Ќе одреРуЉе се и не описуЉе неки конкретан тренутак када мртво ’ристово “ело поново оживЪава и васпоставЪа биолошке функциЉе, као што се збивало са мртвима коЉе Ље ’ристос подигао за време свог Љавног живота. ѕостоЉи меРутим, искуство и сведочанство о Меговим телесним ЉавЪаЬима после ¬аскрсеЬа: ¬аскрсли ’ристос ЉавЪа се женама мироносицама и путницима за ≈маус, ЉавЪа се скупу ученика у „горЬоЉ одаЉи“ у £ерусалиму и на обалама “ивериЉадског Љезера.

ѕо искуству и уверености ÷ркве, ¬аскрсеЬе ’ристово се разликуЉе од васкрсеЬа мртвих коЉа Ље ќн »сти остварио за —вога земаЪског живота. ” мртвом Ћазаревом телу или у телу сина Ќаинске удовице или пак £аирове кЮери, ’ристова господарска заповест васпоставЪа умртвЪене функциЉе живота, па ипак тело васкрснутих Ъуди остаЉе пропадЪиво и смртно. —ви они су Љедном умрли па затим опет, Љер Ље Ьихово тело коЉе Ље Љеданпут васкрснуто, као и пре васкрсеЬа, остало потчиЬено последицама Ъудскога пада, односно, нужности пропадЪивости и смрти. ќва сила ЅожиЉа коЉа васкрсава мртве, описане у —ветом ѕисму, може да укине природне законе, али не може да промени начин постоЉаЬа природе. “аква промена не намеЮе се споЪа него Ље само плод личне слободе, тоЉест достигнуЮе те слободе.

“о достигнуЮе слободе добило Ље пуноЮу од стране ’риста на  рсту и егзистенциЉално се проЉавило Меговим ¬аскрсеЬем. —воЉим послушаЬем до смрти воЪи ќчевоЉ, ’ристос Ље своЉу Ъудску природу довео до потпуног одрицаЬа од сваке претензиЉе за егзистенциЉалном самосталношЮу, а постоЉаЬе природе пренео на однос Ъубави и на слободу послушаЬа Ѕогу. “а природа, коЉа своЉе постоЉаЬе црпи из односа са Ѕогом, не умире. £ер, иако Ље створена, она сада постоЉи на начин нестворенога а не на начин створенога.

”стаЉуЮи из гроба ’ристос Ље —обом васкрсао васколики род јдамов, читав род Ъудски, сваког човека. —в. јп. ѕавле каже: „ Ќо заиста Ље ’ристос устао из мртвих, те постаде првенац оних коЉи су умрли. £ер пошто Ље кроз човека смрт, кроз човека Ље и васкрсеЬе мртвих. £ер као што у јдаму сви умиру, тако Юе и у ’ристу сви оживети. Ќо сваки у своме реду: првенац ’ристос, потом, о Меговом доласку, они коЉи су ’ристови.“ (1.  ор. 15, 20-23).

’ристос Ље Ќова ѕасха, за разлику од старе коЉа представЪа прелазак £евреЉа из египатског ропства у ќбеЮану земЪу. Ќаша целокупна вера Ље у томе да Ље ’ристос своЉом смрЮу и ¬аскрсеЬем изменио природу смрти и учинио Ље ѕасхом- преласком преко мора овога света и века, века и света пропадЪивости и смрти, у ќбеЮану земЪу бесмртнога ÷арства Ќебескога.

††††

* * *

” музичком програму Ље учествовало ѕевачко друштво “ћокраЬац при ’раму св. —аве”, под управом гРе £елене £еж.

* * *

ѕевачко друштво “ћокраЬац при ’раму светог —аве” основао Ље 1931. др  оста ћаноЉловиЮ, угледни српски композитор, музиколог и теоретичар, под чиЉим Ље воРством оваЉ хор, Љош пре ƒругог светског рата, остварио изузетне уметничке домете.  ао хор при ’раму светог —аве, наЉвеЮе православне светиЬе у овом делу ≈вропе, редовно учествуЉе на недеЪним ЋитургиЉама и другим црквеним обредима. ƒруштвом су, после оснивача, др  .ѕ. ћаноЉловиЮа, управЪале весне српске хоровоРе и композитори попут £осипа ЅрнобиЮа, Кубише ЋазаревиЮа, ƒушана  остиЮа, проте јрсениЉа ЎеЪухаЪева, јлександра —пасиЮа...

’ор Ље учествовао на више меРународних музичких манифестациЉа у земЪи и иностранству и осваЉао многе награде.

“ћокраЬац”, као Љедан од наЉстариЉих активних црквених хорова у земЪи,улази у 82. годину постоЉаЬа. ƒомаЮин Ље првог ¬идовданског сабора српских хорова из отаЯбине и расеЉаЬа, одржаног 2003. “акоРе, домаЮин Ље ¬аскршЬих концерата и организатор ¬идовданског концертаа 󆆆† —помен-храму светог —аве, на ¬рачару.

£елена £еж, уметнички руководилац и диригент, у раду ѕевачког друштва “ћокраЬац при ’раму светог —аве” учествуЉе од 1991, а веЮ следеЮе године постаЉе асистент диригента, док 1996. постаЉе диригент ƒечЉег хора “–астко” при ’раму св. —аве, подмлатка ƒруштва и првог дечЉег црквеног хора у —рбиЉи. √одине 2000. постаЉе уметнички руководилац и диригент ѕевачког друштва “ћокраЬац при ’раму светог —аве”.

—а оба ансамбла Ц дечЉим и мешовитим хором Ц остварила Ље запажене резултате како у земЪи, тако и у иностранству и реализовала броЉне снимке за радио и телевизиЉу.

—а поменутим певачким друштвом освоЉила Ље вредне награде ван земЪе (ѕоЪска, √рчка), као и у —рбиЉи (Ќеготин, Ѕеоград). ƒобитник Ље награде “¬оЉислав »лиЮ” за диригенте на поЪу истраживачког рада и извоРеЬа, до сада, неизведених дела српске духовне музике на 9. фестивалу ƒуховне музике “’орови меРу фрескама” . ††

»нформативна служба —рпске ѕравославне ÷ркве

04 / 04 / 2015

    ¬аш коментар

    ќвде можете оставити ваше коментаре. —ви коментари биЮе прочитани од стране уредништва ѕравославие.Ru.

    ¬аш коментар:
    ¬аше име:
    ¬аш e-mail:
    ”несите броjеве
    коjе видите на слици:


    RSS 2.0