44 нијансе гадости

Сваки пут кад се човеку учини да је подморница која урања у бујицу мутне западне русофобије дошла до дна негде у украјинским степама, обавезно неко куца одоздо. Овог пута с изузетном упорношћу – читава 44 пута, при чему још каже: «Седи, ја ћу да отворим!» Детективски трилер снимљен по роману извесног Тома Роба Смита сигурно ће доспети на рејтинг најпакленијег антисовјетског треша у историји кинематографије.  

    

Филм «Дете 44» неће спасити ни буран сиже, ни сјајни глумци – Гари Олдман, Венсан Касел и Чарлс Данс (код нас познатији као Тајвин Ланистер). Све појединости се губе у фантастично глупом и лажном садржају, који Совјетски Савез из времена Стаљина приказује као Мордор, а његове становнике као прљаве, аморалне, кукавичке и физички просто одвратне оркове. Овај циљ се ни не крије: «Један од главних јунака романа је Совјетска Русија – чудовишна смеса ужаса и апсурда,» - изјављује аутор романа.

Смитов опус почиње од тога што за време велике глади у Украјини (књига је, узгред речено, издата управо у овој земљи) двојицу браћу-сирочади нападају људождери и отимају једног од њих како би њиме нахранили сопственог сина. Међутим, овај умире не дочекавши људско месо и људождери жртву остављају за тов... опростите, усвајају дечака и дају му име и презиме типично за централну Украјину: Лав Демидов. Он стасава и почиње да ради у МГБ. Овде сазнаје за загонетна убиства деце која се дешавају у целој земљи. Истовремено руководство тестира његову лојалност захтевајући да се одрекне жене Раисе, на шта Лав не пристаје.

Демидов је ражалован у обичног милиционара и послат у далеки град Вољск западно од Урала, али и тамо наилази на сличну слику криминала. Заинтересовавши начелника локалне милиције генерала Нестерова (игра га Олдман) Лав упркос МГБ-у почиње да тражи манијака. И долази до свог брата Андреја који убија децу како би... привукао пажњу Лава и како би га овај убио. За ову сјајну истрагу Демидов добија унапређење и право да оснује службу за истраживање убистава у московској милицији.

Ово је, понављам, препричавање романа, а не филма, где је све много прљавије и апсрудније. Почевши од тога што се манијак презива Маљевич (и очигледно, мучи своје жртве приморавајући их да гледају «Црни квадрат»). Смит у свом фалсификату успева да не примети Стаљинову смрт, премда се радња одвија у фебруару-марту 1953. године. У другој половини марта и надаље код њега делују сарадници МГБ-а и он дуго размишља о њиховој неравноправности с колегама из МУП-а, односно, није му познато да су после смрти вође оба надлештва спојена у једно министарство на челу с Беријом и да генерал МУП-а није имао разлога да се плаши капетана МГБ-а, тим пре ражалованог, како тврди аутор. Односно, Том Роб Смит не да слабо познаје чињенице – он нема појма ни о чему.  

    

Главна суманута идеја књиге и филма која се приписује совјетској власти јесте теорија да је «сваки ђак учен томе да су: убиства, крађе и силовања одлике капиталистичког друштва, зато је улога милиције била сведена на минимум». (Занимљиво је чиме су се онда бавили Глеб Жеглов и Волођа Шарапов?) Усамљени Лав Демидов жели да открије серијско убиство, а руководство на свим нивоима покушава да га омете, јер у совјетском друштву које живи по стаљинском Уставу серијских убистава нема и не може бити.

Подсећам: 1938-1939. године Свердловск је захватио талас убистава деце. Захваљујући раду појачаних патрола милиције – управо оне чија је улога «сведена на минимум», на лицу места злочина је ухваћен 15-годишњи Владимир Ванчевски, који је признао осам убистава. Манијак-тинејџер је добио што је заслужио, али је вероватно уписан у статистику као једно од «деце коју је Стаљин стрељао» и која украшава последње странице Смитове књиге... У Лењинграду је 1945-1946. године оперисао још један серијски убица Филип Тјурин којег су милиционари ухватили после годину и по дана деловања. И никаква идеологија, као и у случају с Ванчевским, није им бранила да раде.

Филм Данијела Еспиносе се састоји од лажног пљувања по Русији и Русима, који су преузети из књиге, па још и придодати. Јуриш на Рајхстаг, подиже се застава Победе. Фотограф од Демидова и његових другова захтева да скину с руку десетине сатова које су одузели Немцима. Демонски безбедњак Василиј прво стреља сасвим невине људе за време хапшења осумњиченог, а затим убија колегу у самој канцеларији и без обзира на то, не само да није доспео у подруме Лубјанке, већ није ни смењен. Милиција за коју је силовање до малочас било рудимент буржоазије, организује прави погром хомосексуалаца којих, како се испоставља, има на стотине у једном од не баш великих совјетских градова. (Чак је чудно што режисер у кадар није убацио још неке «женске с маскама на лицу»). У Москви, по уверењу америчких кинематографиста постоји «Централна станица». А доушник-директор мами своје жртве-наставнице томом «Архипелага ГУЛАГ», који је, подсетићу, објављен 1973. године.

    

Совјетска Русија је приказана као место где нема ни саосећања, ни сажаљења, ни поштовања, где нема никакве правне процедуре и где царује примитивно брутално насиље. У овом средишту таме гмижу оркови какви су, како се испоставља, и позитивни и негативни јунаци. Не би била велика несрећа да се оваква пустош спали атомском ватром – то је вероватно једини закључак до којег ће доћи западни гледалац на основу ове радње. Ако ова трула јабука и пронађе место у историји кинематографије, то же бити само као споменик одвратном западном расизму, који потпуно уништава сваку објективност и праведност према Русију. Чак и у оном двосмисленом и спорном обличју какав је био Стаљинов СССР.

И још једна ствар је чудна – у ширењу овог фалсификата учествују украјински уговарачи. У принципу, на основу сижеа књиге и филма директно проистиче да Украјинци који су подвргнути глади луде и почињу да раде до те мере чудовишне ствари да је морално оправдано чак и ако их московски агент државне безбедности убије. Да ли су у Кијеву свесни какви закључци следе из овога?

Лист «Култура»

Јегор Холмогоров

Са руског Марина Тодић

4/18/2015

Ваш коментар
Константин Дурлански4/20/2015 8:54 am
Бедно. Тако ће и завршити ''истина'' холивудских подрума.
Славко Калаба4/19/2015 5:04 am
Исту такву сатанизацију смо ми Срби осетили током 90-их година као и почетком овога века. Срби су увек приказивани као терористи, силоватељи и убице. Последње "ремек-дело" поганости јесте филм "У земљи крви и меда" који је режирала Енђелина Џоли. У филму се говори о планском силовању више десетина хиљада босанских муслиманки са циљем да се прошири српско семе. Такав један ђаволски чин су управо муслимани Србима чинили. Преокретањем тезе, стварали су код гледалаца утисак да је свако искорењивање Срба позитивност за човечанство. А тако раде и са Русима. "Убијаће вас и мислиће да правду Богу чине" су речи Спаситељеве које су се толико пута обистиниле. На срећу, његова реч је последња. Амин.
Овде можете оставити ваше коментаре. Сви коментари биће прочитани од стране уредништва Православие.Ru
Enter through FaceBook
Ваше име:
Ваш e-mail:
Унесите броjеве коjе видите на слици:

Characters remaining: 4000

×