Владика Данило, митрополит Архангелски и Холмогорски је своје епископско служење започео у вероватно најудаљенијем региону од центра: 2001-2010. године предводио је Јужносахалинску и Курилску епархију. Затим је из далеког Севера био «пребачен» на релативно ближњи – у Архангелск. Архипастирско служење често пореди с војним. Заиста, имају много сличности. Да, сваки хришћанин је војник, али је епископ двоструко и троструко војник.
У чему је суштина епископства? Какав треба да буде архипастир? Како треба служити у тако великим и далеким епархијама као што су Јужносахалинска и Архангелска? О томе смо разговрали с владиком. И наравно, није могло без «горућих» питања која толико воле да прежвакавају световни медији: о аутомобилима «црквених губернатора», њиховом свакодневном животу, о «слабостима» свештенства... Узгред речено, владика Данило се не слаже с тим што епископе неки називају «црквеним губернаторима» и у току разговора нам је објаснио по чему се служење архипастира принципијелно разликује од губернаторства: по односу према људима, посебно према онима који су ти потчињени.
Митрополит Архангелски и Холмогорски Данило. Фото: arh-eparhia.ri
– Добар дан, владико. Хвала Вам што сте пристали да одговорите на питања портала «Православие.Ru». Данас бисмо желели да попричамо о епископском служењу. Реците нам ко је епископ? И у чему се састоји његово служење?
– Епископ је слика Христа, а слика Христа је увек пожртвовано служење Богу и људима. И веома сам захвалан Господу због тога што ме је поставио на овај степен служења. Као прво, увидео сам своје немоћи које нисам примећивао док сам живео у манастиру. У манастиру сам служећи као намесник – а 13 година и 3 месеца сам био намесник Тројице-Сергијеве Лавре – ипак имао одређени ограничени круг служења, одговарао сам за људство, како се обично каже. А у епископству одговараш за све – и схваташ да је то немогуће. Нисам био припремљен за нове обавезе – а рукоположен сам за епископа Јужносахалинског и Курилског, - нисам могао чак ни да замислим шта је парохијски живот и служење у парохији.
А нису ме послали у неки храм – него су ме «бацили» на острво, где је све духовно у таквом стању да се ни описати не може. На богословији нас нису учили да будемо шефови грдилишта и економисти, а овде се испоставило да треба и тиме да се бавим – а не умем. Шта човек да ради? Подижеш руке и нема ти друге осим да се молиш. Као што је писао Ф.М. Достојевски: «Ко није био на мору за време буре кад те од блажене вечности дели једна дашчица, није се наситио молитвом.» Овде почињеш да молиш и да вапијеш: «Господе, помози!» Тада су ми се на други начин откриле речи које пише апостол Павле – Господ му је рекао: Доста ти је благодат Моја, јер се сила Моја остварује у немоћи.»
У овој ситуацији све видиш потпуно другачије и мање осуђујеш – чак и оно што се дешава у црквеној средини.
– С чим сте се сусрели на почетку свог епископског служења као човек и као администратор?
– Кад сам дошао наишао сам на уобичајене ствари: кров прокишњава, по епархијској управи трче пацови... Једном су нам у току дана четири пута пуцали радијатори. Све је било врло запуштено, није било никаквих материјалних средстава, само дугови. Плус, духовни живот у зачетку, и парохијски, и свештенослужитеља – скоро сви су били рукоположени сасвим недавно. То је било као за време Другог светског рата: велики недостатак официрског састава и зато су људи похађали тромесечни курс, стицали су звање и ишли на фронт. Причао ми је један човек који се борио на фронту: «Постројили су нас, који смо били управо унапређени у официре, излази човек са фронта, већ је био рањен, хром. А ми стојимо и кикоћемо се. Опсовао нас је и рекао је: ‘Имате три излаза из ваше ситуације: или ће вас убити, или ће вас ранити и осакатити, или ћете постати прави официри. Сад имате само униформу и треба да постанете официри.’»
Често су у то време свештенослужитељи више имали форму, а садржаја још увек није било. Свештеник је морао да порасте – без тога се не може. Парохијани су писали писма: «Дајте нам свештенослужитеље!» И они који су у епархији били пре мене пекли су брзо, као мекике – као у официрској школи за време рата – «пастире» да би они касније постали прави свештенослужитељи.
И још су раздаљине огромне. Проблем је нешто некуда довести. Није било кадрова, ничега није било. Било је тешко, врло тешко. Кад човек све то схвата не прекорева своје претходнике, осећа колико им је било тешко. А кад дођем у Лавру понекад с неким монасима разговарам на апсолутно различитом језику. То је као што, рецимо, један човек из рова види ситуацију на бојном пољу, а други с висине од два-три метра, попевши се на јелку или на бор, а трећи с торња сву околину гледа кроз двоглед. Они ће говорити дијаметрално супротне ствари. То је природно. Исто тако је и у Цркви.
– Владико, како обично протиче ваш дан? Колико често служите Свету литургију?
– Док сам живео у Лаври навикао сам се на наш црквени календар. Кад сам допутовао на Сахалин нисам могао да се променим: навикао сам да живим по календару Лавре. А тамо сам морао да служим још чешће – то је природно, зато што ме је богослужење надахњивало, крепило, тешило и давало ми је снагу. И тада сам се сетио оца Јована Кронштатског. Он једноставно није могао да не служи сваког дана и ја сам се трудио да служим што је могуће чешће. И кад су ми људи постављали питање: «Зашто други служе мање, а Ви више?» то сам им објашњавао на следећи начин: они имају акумулаторе који дуже трају, а моји акумулатори се брзо испразне, зато треба стално да их допуњавам и држим под напоном.
Дан пре свега почиње од службе. Кад нема службе – а таквих дана кад не служим има мање, - увек ми нешто недостаје. Још у Лаври, после братских молебана сам приметио: ако се натерам да устанем, без обзира на то колико касно да сам легао, и ако сам дошао на братски молебан – дан после братске службе другачије протиче. И после Свете литургије дан протиче другачије.
Нарјан-Мар
А у току дана долазе људи, и свештенослужитељи; треба да одем и да обиђем радове на ремонту, рестаурацији... Сва путовања су врло компликована. И сад до Каргопоља треба да се возим око 600 километара. Пут је тежак, а све је то моја епархија. Сећам се како сам 2011. године из Москве кренуо у Вороњеж, у свој завичај. Владика Сергије ме је позвао на освећење храма. Идем: Московска област – једна епархија, Тулска – друга, Липецка – трећа, Вороњеж – четврта. Петсто километара пута, тако радосног пута – возиш се и то ти причињава задовољство. Прешао сам 500 километара – четири епрхије. А овде – 600 километара и све је једна епархија. А Нарјан-Мар, на пример? Сат и по времена летим до Нарјан-Мара – као и до Москве. А може ли човек из Москве да управља Архангелском, а да не путује у њега?
– Морали сте и да пловите?
– Морао сам и да пловим. Један владика ми је рекао једном приликом: «Владико, па то није могуће!» А како човек другачије да управља истим овим Нарјан-Маром? Зато он има свог губернатора, то је потпуно друга територија. И само се авионом, као у оној песми «може долетети».
– Неки људи се према архијереју односе с веома великим трепетом и то често наизглед подсећа на некакво улизивање. Реците нам како се правилно гради дијалог са епископом? И какав однос верници треба да имају према архипастиру?
– Епископ је пре свега отац или старији брат. Али све зависи од конкретног човека, сви смо ми различити. Један се родио као строжи, други као веселији, трећи има неке друге особености карактера. Твоја суштина, коју ти је Бог дао, игра велику улогу. Али да би човек схватио своју паству и свештенослужитеље, потребно је време и потребно је општење. Епископ треба да буде приступачан. За мене је неприхватљиво «време пријема», премда је моје окружење покушавало да га одреди. Ја не могу тако. Живим у епархијској управи. Силазим у приземље... – у њему је огроман фоаје, не може се мимоићи, - а у овом фоајеу је неки свештеник стигао из далека, по беспућу. И има озбиљна питања. Какво време за пријем! Увек себе ставим на место овог свештенослужитеља. И у Патријаршији нас управник послова прима кад дођемо. Премда схватам да то није правилно: одузимамо владики време. Али он нас увек прима! И Свјатејшег можемо да видимо. Све је то могуће.
Тако да треба да постоји приступачност – барем преко телефона, да људи знају твој број и да могу да ти одговоре. Увек кажем: «Оци, ако не одговарам, напишите поруку, па ћемо се чути касније.»
Треба да постоји отвореност, приступачност – и треба да постоји заједничко служење. Кад заједно служимо Литургију гледамо се у очи и кроз Христа се сједињујемо на нивоу срца и душе – тада се раздаљина коју светски људи савлађују за извесно време, мења у току једне службе. Постајемо једна целина – то је братство. Свиђају ми се речи светитеља Игњатија (Брјанчанинова). Кад је постао намесник Сергијеве пустиње у једном од својих писама је написао: «Овде живим као глава породице, а не као начелник.» Прерогатив је породица, братство. Овај модел ми је ближи.
– Ипак је уврежено мишљење да су епископи црквени губернатори. Шта бисте могли да кажете на то? Врло правилно, лепо и занимљиво сте говорили о томе по којим принципима се гради ваше општење с паством, са свештенослужитељима, али ипак је и други приступ такође веома распрострањен.
– Наравно, има и тога. Али епископ се од губернатора разликује по једном веома важном моменту: код губернатора раде најамници. Ако нешто није у раду он раскида уговор и испраћа човека. У Цркви су односи сасвим другачији. Овде су породични односи и духовно сродство, и ти више не можеш тек тако да испратиш човека. Срце те боли за њега. Није тајна да је један од порока свештенослужитеља склоност ка алкохолу. Свештеник се навикава да пије, зато што га људи све време позивају, час на крштења, час за трпезу после венчања, час на помен... Сећам се како се 1980-их година жалила супруга једног мени блиског свештенослужитеља... Била је шокирана: свештеник је послат да служи у северну епархију, а треба има много – и по руском обичају, после крштења или венчања седају за сто: «Седи, оче! Шта, не поштујеш нас?» Говорила је: «Не знам шта да радим. Све време је припит. Схватам да је у нормалном стању, да није пијан, али се то скупља кап по кап. Навићи ће се!» Почела је да звони за узбуну. На ову пристрасност сам наишао на Северу. Нравно, могу да забраним човеку да служи и да му кажем: «Иди да се лечиш,» али ће човек пропасти.
Ако се таква ствар деси трудимо се да таквом човеку помогнемо у лечењу, да саучествујемо у његовом животу. Имам изванредан орган – сабор свештенослужитеља и дисциплинску комисију. Кад позовем таквог брата, ја не учествујем на сабрању – не плашим га, мене тамо нема. Кажем: «Ево твојих колега, они ће решити ствар.» И то није партијски састанак. Оци једноставно разговарају, кажу: «Брате, сви смо ми живи људи. Дешава се... Опамети се. Помоћи ћемо ти...» Дешавало се да свештеник дође преплашен, најежен: «Јао, позвали су ме! Кад сад почну...» Сећам се, једног сам упитао, шта се дешава и зашто. Расплакао се. Дошао је да се брани, да се штити, а видео је искреност, љубав, разумевање. И није издржао, признао је: «Таква и таква ствар, ни сам више не знам шта да радим.» Човек се лечио, променио се.
Митрополит Архангелски и Холмогорски Данило. Фото: arh-eparhia.ri
Тако да је овакав срдачан однос према потчињенима главна ствар по којој се архијереј разликује од губернатора. Јер, кад долази нови губернатор, он увек мења екипу. А ти не можеш да мењаш. Наравно, неке људе „померамо“, зато што постоји извесна неправилност у томе кад једни служе само у граду, а други смо у селу. Понекад треба мењати свештенике.
Десила се следећа ствар. Послао сам младог свештенослужитеља «на службени пут» у веома удаљену парохију. Пита: «На колико?» - «Не знам.» И његова претходна паства је почела да ми пише писма, људи су дошли код мене... Кажем им: «Знате ли по чему се свештеник разликује од епископа? Свештеника пошаљу на друго место у границама епархије, а мене су узели и из Свето-Тројицке Лавре послали на Сахалин. А са Сахалина – у Архангелск. Моји познаници, људи с којима идем кроз живот, моја духовна деца, кажу: ‘Владико, то није праведно.’ А зашто мислимо да све треба да буде по нашој, људској праведности? Постоји суд Божији. Једном је дат овакав крст, другом онакав. Касније ће се сводити рачуни. Ја морам да носим свој крст. Не смем да цвилим. Немој да молиш, али немој ни да одбијаш. Мора да постоји златна средина.»
Овог свештеника сам послао у удаљену епархију, провео је тамо неко време, па сам га преместио на треће место. После његовог повратка је прошло извесно време док се нисмо срели и рекао ми је: «Владико, желим да Вам се захвалним због тога што сте ми пружили могућност да потпуно другачије видим живот. То ми је било на корист.»
Треба да постоји дијалог. Треба да постоји веза. Епархија је организам. Епископ је глава, а сви остали су удови овог организма. Ако човека боли мали прст, боли га цео организам. То се назива црквеност, и по томе се она разликује од губернаторства.
– Многи изузетно велику пажњу обраћају на то како живи епископ, каква су му кола, да ли воли луксуз. Како се Ви односите према оваквом завиривању у Ваш живот?
– Наравно, човек треба да пронађе у себи снагу да се у нечему ограничи. То је природно и то мора да постоји.
Кад сам дошао у Архангелск сазнао сам да су мом претходнику поклонили џип. Он се возио овим џипом. Са мном је дошао ђакон и почели смо да разговарамо: «Можда оваква кола нису потребна...» - «Чекај! Види какви су овде путеви.» Онда сам му рекао: «У Лаври је био аутомобил који је чак бољи од џипа. Сад га није тешко купити, а онда, чини ми се, није било лако. Зове се «Јегер» - то је «ГАЗ» с парном кабином. Има велике точкове. То је теренско возило. Мало је спуштено, може да иде по мочвари. Кад бисмо ми могли да набавимо таква кола!» Има места где чак ни «Урал» и «КАМАЗ» са три осовине не могу да прођу.
Тако да су превозна средства једноставно неопходна. С хеликоптерима ствари теже стоје, веома су скупи. (Осмехује се.) Сетимо се да је отац Јован Кронштатски имао лепе расе – добијао их је на поклон, и такође је било људи који су због тога негодовали. Таквих ствари је увек било и биће их.
Митрополит Архангелски и Холмогорски Данило. Фото: arh-eparhia.ri
Луксуза не треба да буде, ипак човек треба да се труди да то избегава. И у животу треба да буде што мање разоноде. Али ове разоноде ни нема. За девет и нешто година на Сахалину ниједном нисам био на пецању, иако су ме људи позивали и веома бих волео да одем зими на пецање, да упецам рибу снетац својим рукама. Али се на пецање обично иде суботом и недељом. За твоје познанике и пријатеље су то слободни дани. А код нас је служба. Тако нисам успео. И већ пет година сам у Архангелску, и још ниједном нисам отишао на пецање. Већ сам одустао од тога: очигледно, није за мене. Једном су ме људи звали, али су сутрадан биле задушнице. Помислио сам: како ћу да одем тамо? Кажу ми: «Владико, па ви седите и молите се.» - «Ма како то!... Па народ чека, паства. А што је главно – она паства која је већ прекорачила границу овог живота. Нећу имати мира. А рибу ћете ми донети.» Тако да треба да постоји разумна средина.
– Владико, желели бисмо да нам испричате нешто о животу ваше епархије – Архангелске и Холмогорске. На које тешкоће наилазите? И с којим изазовима се сад срећете?
– Тешкоћа има на све стране, то је природно. Једна од тежих ствари јесте то да бисмо желели да отворимо православну гимназију. Многи људи моле за то, питају кад ће се отворити? Људима који нису имућни потребно је да проучавају своју веру на потпуно другом нивоу, дубље.
Активно се боримо са сектама. Увек кажем: Русија је као неки колач. Мишеви не гризу колач од средине, грицкају га на крајевима постепено се приближавајући центру. Нажалост, немамо довољно људских ресурса – богословских, духовних; немамо ни духовну школу, а још мање богословију – не можемо то себи да приуштимо. Недостатак кадрова (далеко је и све је то тешко) се осећа и јасно је да нам је тешко у овој борби. Активно је неопаганство. Знамо ко финансира ове организације.
Али у Цркви је увек било и јереси и секта и увек је било тешко борити се с њима.
Кад сам пре пет година дошао у епархију наишао сам на то да у парохијама није било катихизације – упознавања с вером пре крштења. И било је тако да су људи бивали крштени и да су одлазили. У храм не иду. А зашто? Нису разумели. Требало је променити ситуацију. Тада сам окупио све свештенослужитеље и забранио сам им да крсте без оглашавања у свим храмовима. Наравно, било је негодовања: «Шта је то?! Откуд такве новине?!» Разуме се, најчешће негодују нецрквени људи. Они наводно иду у цркву, али нису прожети њеним духом, не схватају шта је то и због чега. Имамо код нас чак и таквих свештенослужитеља који кажу: треба да живимо по узору на свет. Кад то каже ротојереј размишљам: зашто је ишао на богословију? То је као, на пример, да човек дође у војну јединицу и да каже: сад ћемо променити ваш устав – војна јединица треба да живи исто као у свету. Онда то више није војна јединица.
И кажем им: ми смо пре свега војници. Један ми је одговорио: «Какав сам ја војник? Ја сам хришћанин!» «Чекај мало! – кажем. – У тренутку крштења ступаш у војску и дају ти се одређени атрибути, сва ‘војна опрема’: панцир, штит, мач... – апостол Павле пише о томе.» Овде, независно од снаге и година, не идеш у пензију, него одмах тамо... Ми живимо по свом уставу. Често људи желе да промене унутрашњи устав Цркве, наше каноне, наша правила. То је један од изазова упућених данашњем Православљу, хришћанству. Има читавих парохија у нашој Цркви – хвала Богу, не у мојој епархији, које говоре дијаметрално супротно учењу светих отаца.
Ако свој живот не будемо заснивали на учењу светих угодника Божијих, на примерима њиховог живота, наше хришћанство ће бити лажно. А неки нам стално подмећу протестантизам, односно Јеванђеље без отаца. Светитељ Игњатије (Брјанчанинов) пише да није корисно читати Јеванђеље без светоотачког тумачења – стиче се погрешна представа. Али неки имају управо погрешну представу.
– Владико, реците нам нешто о својој пастви. Какви су то људи?
Парохијани
– Као прво, северњаци су специфични људи. Ово се објашњава тиме што у Архангелској губернији није било кметског права и народ је навикао да живи раме уз раме с другим човеком. Имам у виду села. Сам Архангелск је права папазјанија. Деведесетих година 14. века тамо је било око 40 хиљада становника, а десет година касније – скоро 400 хиљада. Поредио сам то с другим областима и јасно је да су код нас људе допремали вештачки: у логоре. Онда су их стрељали, а оне који нису били убијени слали су да се тамо настане. И народ с опрезом, с неповерењем гледа на сваку власт: не зна шта да очекује од ње. И дан-данас.
Често се може рећи да су северњаци успорени – замрзнути. Кажем: не, није тако једноставно. Успроени су због специфичног живота – немају поверења у човека, морају добро да га осмотре.
А у селима људи увек живе раме уз раме с другим људима. Врата на кућама се отварају ка унутра, зато што понекад падне такав снег да ако те замете, може да ти помогне само твој комшија. Народ је веома јак и постојан. Као, на пример, бор. Најскупљи и најквалитетнији је архангелски бор, зато што дрво има веома велику чврстину! Али је овог бора мао остало, нажалост: посечен је. Исто тако је и народ вештачки истребљиван. Страшно је истериван са села. Ишли су специјални људи, распитивали су се, под обличјем благочестивости, ко је добар хришћанин – и онда су ове људе слали у логоре, у прогонства... И народ је, нажалост, у великој мери изгубио своју веру. У томе је разлика од мог завичаја – од Вороњежа. А овде против тебе као да је и природа... Зато људи и одлазе.
Али има код нас свештенослужитеља – подвижника, који су из Москве, на пример, завршили Баумански факултет с одличним успехом и дошли код нас да живе и служе. Мештани су вртели прстом код слепоочнице: то је, веле, ненормално. Зашто што они сањају о томе да оду у Москву. Тамо је срећа. А ако си још и посао нашао, и стан... И одједном долазе свештенослужитељи, који су све то имали, како би живели на Северу. И то мења свест људи. Зато што почињу да размишљају: а зашто су дошли? Један је намесник манастира Светог Артемија Веркољског; чини ми се да има 15 година откако је дошао; други је намесник подворја овог манастира... То је свежа крв.
Потребна је извесна ротација кадрова. Наравно, било би занимљиво кад би се из Москве на службени пут слали свештенослужитељи на годину-две дана у тако удаљене епархије као што је наша. Променила би се свест људи. Постоји израз: «Човек се опустио.» Свештенослужитељи се «опуштају», сви се ми «опуштамо», навикавамо се и ништа нам се не свиђа, хтели бисмо «птичјег млека». А кад човек неко време проведе тамо... Сећам се: кад сам поклонио једном свештенослужитеу стару «ладу» наврле су му сузе на очи. Кажем му: «Узми кола. Брате, опрости што нису нова,» - и он се заплакао. Како то? Па нико му ништа неће поклонити, живи у таквој парохији и труди се да нешто измоли овамо како би помогао онамо. Живите неко време тако, дођите код нас са својим породицама!...
Зато је наш народ – народ-подвижник, а свештенослужитељи у двострукој мери. Њихове мане надокнађује њихово служење и место које заузимају. Ево, граничари: добро је ако је нечији гранични прелаз у Сочију, а код другог је у овој мочвари, али он достојанствено служи.
– Владико, поменули сте имена великих светаца: оца Јована Кронштатског, Артемија Веркољског... Север је место где има много дрвених храмова запањујуће лепоте. То је наш фонд дивне архитектуре. И овамо долазе волонтери из Москве и Санкт-Петербурга и довозе материјал купљен за свој новаца за обнављање ових цркава. Како оваква архитектура, овакви бисери утичу на духовни живот Севера? Како ово помаже у томе да се људима говори о Христу?
– Користећи прилику пре свега бих желео да се захвалим браћи из Сретењског манстира који учествују у овим мисионарским путовањима. Већ сам рекао да се често навикавамо и «опуштамо». И овакво «опуштање» - «замазивање очију» - постоји код нас на Северу у односу на наше дрвене храмове. Људи живе и не цене то што имају такве бисере. Да бисмо их оценили потребно је да дођу људи са стране који ће видети и бити брижљиви... Један човек ми је рекао: «Гледамо кроз прозор: дошли су људи добрим колима, с децом... Размишљамо: зашто су дошли? Да купе млечне производе? Кљукву? Печурке-бобице? Не, пришли су храму, и деца... Дошли су и грле храм. Шта је то? Изашли смо код њих. Испоставило се, дошли су и донели свој алат да би закрпили кров нашег храма. Окупили смо се, а они нам кажу да ће нам платити, само да им помогнемо... Неки од нас су се променили после тога. Јер храм су градили наши дедови, а ми да узимамо паре за то? И заједно смо провели неколико дана радећи. И постали смо хришћани, вратили смо се у Цркву, спријатељили смо се с овим људима. Видели смо да заиста имамо бисер. Било нас је срамота и болело нас је што смо толико времена живели као прасад, - направилно смо живели.» Ето шта радите ви, Московљани! Долазите и показујете нам бисере. Јер, може се десити да човек ни «Тројицу» Рубљова не види док други не угледају и не покажу му.
– Владико, рекли сте да немате одређено време за пријем, да сваки свештенослужитељ у свако доба може да дође код вас. А шта је са паством? Да ли људи такође могу да дођу код Вас у свако време ако желе да попричају с Вама, да Вам повере своје проблеме? Колико сте приступачни у општењу с обичним људима?
– Трудим се да будем приступачан. Трудим се да не изађем из храма, а да не благословим људе. Јер кад благосиљаш људе то је практично место за општење. Прво тога није било, а сад сви разговарамо. Једном ми је пришла једна парохијанка и рекла: «Владико, помолите се, имам рак, треба да се оперишем.» Питао сам како се зове, кад и где треба да се оперише – како бих за време операције замолио Господа за помоћ. Замолио сам је да после тога не нестане, већ да дође и каже како је све прошло. Ето, тако комуницирамо. Друга моли за своје детенце, неко трећи има још неке проблеме...
Главно је да се формира парохијска заједница: не просто по систему дошао си и отишао, и нико те не познаје, већ да постоји општење, да постоји међусобна молитва. Јер, ако си члан заједнице за тебе се људе моле посебним молитвама, твоје име и имена твоје родбине се помињу у олтару на свакој проскомидији. Али си зато ти дужан да чуваш храм, да чуваш јединство са заједницом и да се молиш за друге. Добро је што данас постоје телефони, смс-поруке – људи се међусобно обавештавају ако се неко разболи.
Имали смо једну баку, коју је у нашој саборној цркви крстио још светитељ Лука (Војно-Јасенецки). Бака је била врло обична, живела је 80 и нешто година. Кад је умрла поставило се питање где и како ће бити сахрањена – нема родбине, има само кћерку, а и она је већ у годинама, пара нема... Одлучили смо да сахранимо ову баку недалеко од храма, на гробљу на којем се сад више нико не сахрањује, недалеко од гроба председника црквеног одбора који је живео пре 100 година – он је био градоначелник, а после тога председник црквеног одбора. Друге баке кажу: «Каква срећа!» А ко ће јој служити опело? Кажем: «Браћо, хајде заједно да јој служимо опело.» И сви ми, свештеници, служили смо опело за ову баку. Неки људи су питали: «Је ли то рођака владике?» «Није, - кажем, - она је наша парохијанка.» И осећа се нека специфична радост. Знам да ће ме ова жена дочекати тамо. Да, сад је постала моја рођака, само духовна.
Кад се трудимо да живимо заједно ствара се заједница – око сваког хрма. То је наша снага и у садашњости, и у будућности.
– Владико, захваљујемо Вам се на занимљивом и садржајном разговору. Хвала Вам што сте нашли време за интервју.
– Хвала Вама што сте ме позвали. Свако добро!