Зашто постимо? То питање нама, хришћанима, често поставља свет. Често га и сами себи постављамо. Зашто постимо, уколико се не мењамо? Улазимо у пост и излазимо из њега непромењени? Зашто да постимо, ако се наш живот не натеже попут лука да избаци из себе стрелу молитве упућене Богу?
Историја нас учи да у древној Цркви није била толика количина постова. Неки се хватају за ту тезу као за појас за спасавање и проповедају глобално слабљење поста, његову флексибилност и прилагодљивост различитим епохама. Наводно, раније су се носиле хаљине, а сада фармерице. Али и једно и друго је одећа.
Шта да се ради, жива је истина да у древној Цркви није било постова у толикој количини...Сем тога, у њој нису знали за интернет, скајп, телевизију, рекламе. Греси и пороци су били исти као данас, само није било прихваћено да се демонстрирају на сваком кораку, нити да се према њима односи као према животној норми.
Савремени школарац, ученик 6-7. разреда, зна више грехова од одраслог човека 1. века. Праведни Филарет Милостиви није дозвољавао својим унуцима да шетају улицом како би их сачувао у целомудрију, а ми смо „улицу“ увели у свој дом. Преподобни Пајсије Светогорац је говорио да су сада младићи и девојке попут поља пшенице по којем је прошло стадо свиња: потпуно је све разроварено, само понеко класје штрчи на различитим местима. Тако је и целомудрије сачувано код младих: добро је ако макар поједини пар улази у брак у телесној чистоћи.
Замислите само: пре свега 50 година све је било другачије! Једна старица у мојој парохији прича да је већ била девојка, а није познавала детаље интимног живота. Једном ју је комшија у шали пољубио и она је дошла кући у сузама и изјавила мајци да неће имати деце пошто ју је комшија цмокнуо у образ.
Данас је све другачије. Наравно, можемо рећи да се трудимо да заштитимо децу од свеопштег разврата. Да, трудимо се. Али, у којој мери је уопште могуће извести тако нешто, уписујући дете у обичну школу? У којој мери смо ми избегли тај разврат, одрастајући у атеистичким породицама у безбожничко време? У трулој јабуци можда и има неки здрав део, али се она свеједно цела баца.
Преподобна Марија Египатска, настанивши се у пустињи, 17 година је страдала од развратних представа и осећања која су се запечатила у њеној души за време блудног живота. Само великим патњама у пустињи успела је да их ишчупа из себе. Да, ми нисмо били на таквом дну као она, али нисмо ни пустињу прошли.
Узмите чист лист папира и нацртајте оловком нешто на њему. А онда обришите гумицом. Да ли је лист постао онакав какав је био на почетку? Не сасвим. Да, на њему нема ничега. Али се не може рећи да је изворно бео. Тако је и са нашом окајаном душом. Једна је ствар не грешити, не кварити своју душу, а друго сагрешити и покајати се. Да, грех је опроштен. Али ће искуство греховног пада остати са нама заувек. Свети оци говоре да то није лоше: такво искуство нас може сачувати од нових падова. Међутим, то искуство може сметати и зато оци забрањују за време покајног подвига сећањем се заустављати на детаље прошлих сагрешења. Не знам како ви, али ја бих волео да нека искуства никад не спознам. Остати чист лист папира макар у нечему.
Зато мислим да је повећање посних дана законитост. Што се више шири свеопшти разврат, то се Црква више труди да нас сачува од њега, стављајући на нас узде.
Међутим, све је то лирика.
Смисао поста је добровољно страдање. Из неког разлога о томе сада посебно не говоримо, негде стављамо акценат на телесно уздржање, негде на духовно, а смисао је заправо у мучењу. У мучеништву, ако вам се више свиђа. Добровољно, Христа ради, предајемо се тој казни. То никако није западно самобичевање са мирисом тајне гордости и емотивног компримирања у себе „страсти“ Христове. Нешто је друго. Ту пеку греси и немогуће је трпети. Савест ме изједа и дајући јој слободу, ограничавам се.
Греси пеку...Како редко то стање додирне човека који је одавно оцрковљен! Где си, блажено неофитство, када сам са сузама падао пред сваком иконом? Нажалост, ми израђујемо навику ка благодати, ка храму, ка молитви. Та навика ствара зид незаинтересованости који је са годинама све теже срушити. Само се поједине речи пробијају кроз зид.
Велики пост је време када се покреће свака реч у молитви и најбезосећајније срце у стању је да се растопи попут воска, потребно је само одабрати одговарајући кључ.
Пост је мучеништво. Ако не верујете, отворите Посни Триод. „Попришчте добродјетељи отверзусја, хотјашчи страдалчествовати – видите, препојасавшесја добрим поста подвигом“ (Стихира на Хвалите, Јутрења у Недељу Сиропусну) , поје Црква уочи поста. „Подвиг врлине је започео, ко жели да пострада нека приђе.“
Ако је смисао поста мучеништво, онда се питања о врсти хране и пића за време поста решавају врло једноставно и једногласно. Мучеништво није само да једног има, а другог не, веч да се осећа глад и жеђ. Пошто нисмо у стању да тако проводемо седам недеља поста, устав прописује у поједине дане потпуно уздржање од хране, у друге дане уздржање до одређеног времена, а у треће дане разрешава блажи пост.
Свако је обремењен својим грехом. Савест сваког човека засебно треба да реши какво страдање му ваља примити зарад очишћења душе. То није компензација жртве, нити је откуп. То је онтолошко исправљање вектора душевних склоности. Ако страдам од блудних помисли и желим током поста да се уздржавам од хране до вечери одређеним данима, или да чиним метаније, или да се још нечим оптеретим, то није због легализације духовне нечистоте у себи, веч због ослобађања од ње.
Не желим да грешим! И не могу да не грешим. Желим да се испуним благодати и не могу да пронађем у себи снаге за стицање исте. Шта да чиним ја, грешни?! Како би се победио дуализам тела и духа, јавља се жеља да се покида и само тело, да се покида на комадиће и тако прекине рат.
Али није то Богу угодно. Њему су потребни бескрвни мученици. Враћам се на апостола Павла и бодрим се: пре две хиљаде година он је описао моје муке: „Јер се радујем закону Божијему по унутарњем човјеку; Али видим други закон у удима својим који се бори против закона ума мојега, и поробљава ме законом гријеха који је у удима мојим. Ја јадни човјек! Ко ће ме избавити од тијела смрти ове?“ (Рим. 7: 22-24)
Проблем се у принципу може решити, само не желимо да се мучимо. У свему желимо да на буде лако. Осећати глад и жеђ за нечим-то није за нас. Мучење глађу, када се сваки одкуцај срца осећа у глави, када крв заморна и тешка са муком протиче кроз крвне судове и недостаје снаге за најпростија дејства, све нас то одвраћа. Немамо могућности. Ми смо породични људи, имамо посао, децу, наводно, нека монаси посте. Како ћемо без снаге ићи на посао? Још болести, пролећна авитаминоза, храна пуна хемије, стрес, без тога је патње довољно. Уопште, телесно уздржање је примитивно, грубо доживљавање поста. Високи, духовни, може се рећи и интелигенти доживљај је нешто друго.
Нажалост, гледајући на свете, не наилазимо на други доживљај поста, сем као на борбу за слободу. Грех нас тиранише и чини нас робовима похоте. Задобити слободу од његове власти, то је једина сврха посног подвига. Нема ни једног свеца, био он монах или мирјанин, да је постио са пола снаге.
Пост називамо још и пролеће, јер призивамо у живот оне силе које су спавале у нама; називамо га обновљењем, јер вољу ослепљену грехом чистимо од плена страсти и дајемо јој да угледа пут новог живота по заповестима. Али смисао поста се од тога не мења. Откинути од срца све разоноде: телевизор, интернет, празне разговоре, и то је мучење. Уздржавати свој ум од сујете овога света; пребивати у свету,а у исто време се не налазити у њему и све време се мислено обраћати горе-то је заиста великопосни подвиг који нас подиже ближе исповедништву.
Све драге слабости које дозвољавамо свом срцу и уму, за које знамо да не носе у себи велики грех, све се оне као чичак лепе за нас. Сваки од тих заноса одвлачи на себе напоре срца, тако да на крају дана долазимо изломљени, без жеље и енергије да принесемо Господу дар чисте и пажљиве молитве. То се дешава зато што савремени живот узима од човека превише емоционалне снаге. Шта је било у давним временима? Сељак је радио у пољу, негде се нашалио са неким, са неким поразговарао, али се углавном бавио мирним созерцањем, ка чему је усмеравао свој труд. Данашњи живот тражи од човека непрекидно напете нерве. Све време смо принуђени час да се смејемо, час да плачемо. Такав ритам брише из живота и најмању могућност созерцања, а без усресређености пажње споља, немогуће ју је сконцентрисати ни изнутра.
Читавог дана смо растрзани на разне стране и кидамо се на комаде. После те сумануте трке стајемо пред иконама и у јурњави покушавамо да започнемо молитву, као да сечемо дрва. Није чудно што наша хладноћа срца остаје зид између душе и Бога.
Изненађујуће, али тај емотивни допинг којим нас билдују сваког дана, уместо да умекша наше срце, супротно, чини га неосетљивим. Сваким даном је све теже до нас допрети. Свака реч се дотиче само површине срца као грабуљама, и после сат времена нови догађаји чине равну, недавно избраздану површину. Да би неко благодатно семе проникло у дубину срца, да тамо остане и узри, реч усмерена ка нама мора бити изузетно оштра, тек тада земљиште може да роди. Само, где наћи такве речи? Који Исаија ће нас пробудити?
Пост треба да нам буде педала кочнице. Ушли смо у пост и одстранили све туђе емоције којима свет покушава да нас нахрани. Нека са нама остану само наше породичне бриге, а свет ће се снаћи и без нас током тих месец и по, као и ми без њега. Али, можда ни то није довољно.
Ми, деца 21.века, морамо се изнова учити созерцању. Не, не у високом духовном смислу, већ у простом, савршено приземном. Да изађемо на ливаду, поседимо на клупици пола сата, погледамо на дрвеће у тишини. Да послушамо како се ветар игра са врховима борова и како их њише на разне стране. Тачно тако и нас ветар животних околности клати и притиска како му одговара и у његовој моћи је да нас ишчуша са кореном, ако нас Господ не сачува.
Тако се човек од примитивног созерцања успиње ка молитви. Од удубљивања у себе рађа се пажљива и дубока молитва. Управо су се од таквог созерцања природе, која нас узвисује над светом, родиле дивне библијске молитвене алегорије. „Као што кошута тражи потоке, тако душа моја тражи тебе, Боже!“ (Пс. 41: 2). Од созерцања странице „Однокласники“ или „Фејсбук“, таква молитва се неће родити никада.
Одсеци од срца све вештачке наслаге непотребних заноса и дај му живу воду самоудубљивања. То ће исто изгледати као мучење, посебно када је новина. И то је посни подвиг.
Све што је угодно Богу и што води ка заповестима свакако је везано са страдањем старог човека у нама. Страдање није онтолошког карактера, оно нам није својствено у бити, као да приближавање Богу представља мучење. Не, то је страдање наркомана код кога је зло ушло у навику и остављање зле навике изазива слом. Ако се страдања наркомана који покушава да се излечи могу назвати мучењем, онда се и наши великопосни подвизи могу исто тако назвати. Јер смо ми типични наркомани на иглама забаве и телоугађања.
Зато, браћо, имајмо један циљ: да пронађемо у себи тог наркомана и очистимо извор те зависности. О, какав ће слом тада настати! Управо ће тада настати стварни, а не календарски Велики пост. Према томе, ако се до Васкрса покаже да смо макар неколико дана провели у таквој борби, значи да пост није узалуд прошао.
Са руског Ива Бендеља