Добар дан у селу добрих људи Добротин на Косову

Свету Тројицу славе три места за редом: Скуланево, Липљан и Добротин.

Црква у селу Добротину посвећена је светом великомученику Димитрију и стара је око тристотине година. Сазидана је тако што је укопана у земљу и нема кубе. У то тешко време када су Турци владали, а Срби одолевали- Срби су били покорни и мудри. Они су могли на неколико степеника да сиђу у црву, али зато Турчин на коњу није могао да скрнави светињу. Бог зна одакле су довлачили камен док су градили богомољу и како су то измолили од турског велможе, јер куће су у то време биле од прућа и блата. Све ово и још много тога сазнајемо из приче Воје Рашића, професора физике у пензији, аутентичног Косовца који никада није помислио да напусти завичај.

    

Данас је црква омалтерисана споља, окречена у бело, са оградом и парохијским домом. У порти велико стабло зрелог дуда. Та готово заборављена воћка била је украс готово сваког дворишта и посластица деце у оно време када се сиротињски али срећно живело. Благодат и благодарност, свечаност и радост осећа се у сваком тренутку литургије, литије, кропљења водицом и грицкању слатких дудиња које саме падају. Народа је пуно. Дечице која носе иконе. Упркос врелини ту су и они најмањи, бебице, које мајке подмећу да их прсне босиљак са освештаном водицом.

Када се сви обреди заврше и ко жели заслади белим плодовима дуда, сви одлазе да прослављају празник, свако на свој начин. Добротинчани журе у своје домове јер читав дан очекују госте- рођаке, пријатеље, намернике. Они који су дошли из других места већ знају кога ће посетити. Деца су се упутила ка једном од три рингишпила.

„Хоћете ли, молим Вас да ми покажете где се налази кућа професора Воје Рашића, питала сам младе који су ми долазили у сусрет. Довели су ме до металне капије која води у прекрасно уређено двориште. Види се у наставку и део економског дворишта, стабла разноврсног воћа и башта са поврћем.

    

И све су куће у селу углавном лепо окречене, а дворишта уређена. У селу има око тристотине домаћинстава са хиљаду и шест стотина житеља. Сложни су и храбри. У току Нато бомбардовања сами су бранили своје село. Чували су стражу. Када су енглески војници Кфора покушавали да их убеде како треба да напусте село због личне безбедности, нису се поколебали. Остали су да трпе. Па и оног петог септембра 1999.године када је са околних брда на село пало осам граната, преживели су. Била је недеља, рано јутро око шест сати једна за другом сручило се осам пројектила. Једна је пала сасвим близу дечака Ненада Рашића који је соавао.Захвални Богу што нико није настрадао нису трагали ко је и због чега гранатирао Добротин.

Професор Воја Рашић и школство

Гимназијског професора физике Воју Рашића многе генерације памте по јасним предавањима и непристрасном оцењивању. Није био благ, нити престрог. Могли смо имати оцену коју желимо, али смо је морали зарадити. Неколико година пред бомбардовање напустио је школу и све до пензионисања радио је као просветни инспектор.

Ова промена посла професора Воје је била веома битна за омладину централног Косова и то ће се видети у току лета и јесени те 1999.године. Из Приштине је избегао у родни Добротин. Професор, просветни инспектор при Министарству образовања, кренуо је својом старом ладом у обилазак свих села око Приштине. Налазио је директоре школа и састављао спискове ученика основних школа, средњих школа, као и оних који су завршили факултете или су при крају студија јер је планирао почетак школске године, а размишљао и о наставном кадру обзиром да су се професори углавном иселили из Приштине.  

Наставио је акцију и по осталим енклавама. До августа, већ је имао списак око 3000 основаца и 1500 средњошколаца у свим селима на Косову, до Прилужја, Штрпца и Ранилуга. Средње школе је распоређивао тако да што мањи број путује из једног села у друго. А сместио их је у основним школама Грачанице и Лапљег села. Инжињере је позвао да предају у техничке предмете. Отишао је црвеном ладом у Косово Поље да зове Дејана Денића да предаје физику у Гимназији, прича овај садашњи директор Гимназије. Колеге директори и професори су се прикључивали професору Воји у овом одговорном и тешком подухвату.

Тако је на време кренула школска година. Првог септембра основне школе су почеле са радом. Већ тринаестог септембра почеле су и средње школе. У Грачаницу су средњошколци из неког села стигли трактором. Комшинице су их гледале из дворишта и плакале.

    

Професор Воја прича без гордости, без горчине и замерања. Памти многе ситуације, датуме, људе по имену и презимену који су га ометали у борби да школство на Космету остане у систему образовања Републике Србије. Осећао се усамљено и јадно када су након неког времена сви просветни радници на Космету потписали уговор и добили ваучер, тј. новчану накнаду од владе Косова. Подршку су имали из кабинета Гаше Кнежевића и то што је он изгубио битку назива победом над нама самима. Извињава се ако постоји неки редак случај да просветни радник није потписао ваучер.

Како је некада било

Село Добротин се помиње још у Општем катастарском попису у Области Бранковића 1455.године. Записано је да село Добротин има кућа 72, удовица 3, неожењен 1-са попом Богданом. У тим именима налазе се преци давашњих породица Јефтић, Рашић, Перенић, Ћурчић, Маринковић, Стојановић, Ничић и других.

Прву школу у Добротину основао је 1872.године Станоје Рашић који је завршио Богословију у Призрену. Он је свој „трем“ донео у школско двориште и почео да учи децу предајући ми земљопис, веронауку и рачун. Трем је била соба исплетена од прућа за одмор коју је имала свака кућа за младенце. Станоје је касније учитељевао у Приштини и Солуну, а његов син Чедомир у Јањеву и Горњој Брњици.

„Косовци су жилав народ, сналазе се на различите начине да би опстали“, тврди професор Воја и казује причу свога деде Владимира Рашића. Био је дечак када је 1912.године први пут дошла српска војска у Стару Србију. Дечак је чувао стоку на ливади када су наишли војници на коњима. На глави је имао фес. Један човек са коња питао га је. „Шта си ти мали?“ „Србин“- одговорио је дечак. „Умеш ли да се крстиш? Знаш ли Оченаш?“ Дечак је казао. Скинули су му са главе фес и дали шајкачу.

За понос мештана Добротина свакако је и податак да је у Првом светском рату из овога села животе дало 27 борца, док је у рату учествовало 42 војника.

И у доба комунизма Добротинчани су се борили сами са собом и уз много искушења опстајали. Икону Св. Димитрија изнад улаза у цркву пробушио је метак непознатог стрелца, не зна се тачно ни када је то било. Икона је тако стајала дуго. Онда је седамдесетих година двадесетог века одлучено да се црква омалтерише и да се замени икона. Тада студент Воја Рашић, који је имао таленат и за сликање, прихвата предлог села да наслика нову икону. Касније је покушана преправка. Сада је поново уговорено да се уради мозаик.

Саборовање се наставља

Саборовање у Добротину настављено је до дубоко у ноћ. Музика се чула са различитих страна. Фолклорне групе наступале су испред Дома културе. Поред српске заставе вијорила се и македонска јер су имали госте из Тетова. Изабрали су најлепшу девојку која ће их представљати на традиционалном избору за Косовку девојку уочи Видовдана. Млади су се дружили у селу. Домаћини су се радовали гостима. Врапци су читав дан весело цвркутали радујући се једноставно. Животу.

Свако ко дође у ово село добрих људи осети радост животу .

Види такође
Студенти у походе изворима српске духовности Студенти у походе изворима српске духовности
Оливера Радић
У организацији Студентског парламента Универзитета у Приштини са седиштем у Косовској Митровици, за три дана 15, 21. и 22.марта око 300 студената, овог Универзитета је посетило манастире Пећку Патријаршију, Високе Дечане, Зочиште и село Велику Хочу.
Наша вера је вера и Крста и Васкрсења Наша вера је вера и Крста и Васкрсења
Молитвено сабрање у Призрену на Крстопоклону Недељу
Оливера Радић
Светом Архијерејском Литургијом у цркви Светог Ђорђа у Призрену обележена је трећа по реду недеља Великог поста, названа Крстопоклона Недеља. Литургију је са благословом епископа Рашко-призренског Теодосија служио епископ Западно-амерички Максим уз саслужење умировљеног епископа Захумско - херцеговачког Атанасија и свештенства и монаштва Рашко-призренске епархије.
Деца Светог Саве у школи Краља Милутина Деца Светог Саве у школи Краља Милутина
Радмила Тодић-Вулићевић
Химну Светом Сави у Манастиру Грачаница, за току литургије отпевале су девојчице основне школе „Краљ Милутин“. Много малишана се причестило и потом је пререзан славски колач којим је сестринсво узнело славу највећем српском учитељу и просветитељу.
Ваш коментар
Овде можете оставити ваше коментаре. Сви коментари биће прочитани од стране уредништва Православие.Ru
Enter through FaceBook
Ваше име:
Ваш e-mail:
Унесите броjеве коjе видите на слици:

Characters remaining: 4000

×