Са Соловка сам се вратио као други човек

Познати песник и публициста о томе који задатак је добио одозго

Данас је Јуриј Кублановски познати мајстор руске поезије, добитник свих могућих награда, укључујући и патријарашку. Међутим, било је време кад су његови стихови могли бити објављени само у самиздату. Због учествовања у алманаху «Метропол» који није био цензурисан, морао је да емигрира. Али, како признаје сам песник, увек га је спасавала вера.

Фото: radiovera.ru Фото: radiovera.ru
    

Одрастао сам уз кандило

— Јурије Михајловичу, по мајчиној линији сви ваши преци од XVIII века су из духовног слоја?

— Моји најрођенији су то крили од мене. За то сам сазнао од земљака из Рибинска кад сам већ постао познат. Локални етнографи су изучавали моје претке, пронашли су сеоске парохије у којима су служили. Знам да је један од мојих рођака-свештеника погинуо у комунистичком концентрационом логору.

— Ваши родитељи су били комунисти, али сте крштени у детињству...

— Бака ме је крстила. Заједно са својом сестром. Полутајно у јединој цркви која је тад била отворена у граду. У детињству сам много времена проводио са своје две баке и одрастао сам уз светлост кандила. Нису ме водиле у цркву, плашиле су се, али сам код куће видео како су се молиле, како је горело кандило пред иконама у светом углу. Никако нисам могао да заспим и очарано сам гледао како моја «тетка Љоља», моја вољена бака, стално чини метаније. Ови дечји утисци су ми касније умногоме помогли у уцрквљивању.

Још се сећам како сам у рођеном Рибинску дочекивао Мологожане – становнике града Мологе који је био потопљен приликом изградње вештачког језера – који су се преселили код нас. Многе монахиње из тамошњих манастира су се преселиле у Рибинск. Већ су живеле у свету, али је светлост коју су носиле у себи и нехотице обасјавала совјетску провинцију. То је била нека друга врста Руса, који су, како се чинило, већ истребљени, али сад видим да се такви типови поново појављују. Испоставља се да тип руског православног човека није сасечен у корену и да се запажа његово васкрсење.

Црква ми је пружила уточиште

— Рекли сте да сте престали да се осећате као атеиста чим сте почели да пишете песме.

— Једна је ствар да човек престане да се осећа као атеиста, а потпуно друга ствар је уцрквљавање. Дуго времена сам сматрао да човеку нису потребни посредници у општењу с Богом. Али су ме сећања на детињство и познанства са свештеницима, а посебно с оцем Александром Мењем вратили у Цркву. Седамдесетих година сам написао отворено писмо «Свима нама». Повод је било двогодишње прогонство Александра Исајевича Солжењицина. После тога нисам могао да нађем посао у струци – по образовању сам историчар уметности – и Црква ми је пружила уточиште: радио сам као кућепазитељ, ложач и стражар у храмовима у Москви и Подмосковљу. И то ми је много помогло на путу ка вери.

— Како сте постали водич на Соловкима?

— То је било чим сам завршио факултет. Одлучио сам да напустим атмосферу московских журки и да одем некуд даље. Соловки су значајно место. Одатле сам се вратио и као другачији песник и у великој мери као друга личност. Руски антикомунистички патриотизам се у мени родио захваљујући Солжењициновој публицистици и потомцима затвореника који су долазили на Соловецко острво, који су долазили код нас на екскурзије и који су причали о страшном животу који су у овом концентрационом логору проводили грађани наше земље. А тамо је било и уличних проститутки и светила православља као што је отац Павле Флоренски. То је био посебан слој живота, кап у којем се одражавао цео совјетски режим. Без обзира на трагичност која ми се открила заволео сам руску историју. Управо на Соловкима се појавила значајна фигура као што је митрополит Филип (Количов), игуман Соловјецког манастира који је разобличавао злочине цара Ивана Грозног и којег је касније удавио Маљута Скуратов. За мене се у фигури митрополита Филипа концентрисала сва руска историја и сва историја руског православља.

С потоњим владиком сам читао самиздат

— У Паризу сте водили програм «Вера и реч» на радију «Слобода», која је била популарна у Русији. Како је она прављена?

— Настава руске књижевности је у совјетско време била унакажена идеологијом. Она се није предавала као религиозно-духовни феномен, већ као оруђе социјалне борбе. И у овом програму ми је било веома важно да вратим слушаоцима схватање руске књижевности као књижевности религиозног служења. Баратински није случајно говорио: «Поезија је задатак који треба обавити на најбољи могући начин.» И то није задатак публике, друштва, државе и власти, наравно, то је задатак одозго. И трудио сам се да то допре до мојих слушалаца. Пре буквално месец дана сам путовао у иностранство, донео сам цео аудиоархив овог програма и желим да га издам.

— Које храмове у Москви највише волите?

— Близу моје куће се налази храм «Бољшоје Вознесеније» код Никитске капије, где се венчао Пушкин. То је сад моја парохија. Још веома волим цркву Светог царевића Димитрија при Првој градској болници где је старешина владика Пантелејмон (Шатов). То је мој друг којег сам познавао док је још био мирјанин и чинио прве кораке у Цркви. Тада сам радио као стражар у једном московском храму и он је долазио код мене у кућицу. Старији сам од њега и у то време сам читао нешто више самиздата, укључујући и религиозни, и размењивали смо књиге. Од тада заједно идемо кроз живот

— Који библијски сиже вас данас нарочито заокупља?

— Најстрашнији – Петрово одрицање у ноћи страдања. Стално се враћам овом лику. Овај врло сложени сиже представља главну тему мог новог песничког зборника «Неправилна времена». Чини ми се да управо одрицање ученика од Христа и његово покајање представљају кључни моменат у људској историји. И савремени људи имају о чему да поразмисле и имају шта да осете.

Јуриј Кублановски
Разговарала је Јелена Алексејева
Са руског Марина Тодић

«Крестовски Мост»

6/27/2016

Ваш коментар
Овде можете оставити ваше коментаре. Сви коментари биће прочитани од стране уредништва Православие.Ru
Enter through FaceBook
Ваше име:
Ваш e-mail:
Унесите броjеве коjе видите на слици:

Characters remaining: 4000

×