Архимандрит Рафаил Карелин: О кон­тра­цеп­тив­ним сред­стви­ма

Пи­та­ње: Мно­ги сма­тра­ју да је абор­тус уби­ство, за хри­шћа­не не­до­пу­сти­во, али да се упо­тре­ба кон­тра­цеп­тив­них сред­ста­ва, иако се не сла­же с хри­шћан­ским схва­та­њем бра­ка, ипак мо­же то­ле­ри­са­ти, с об­зи­ром на да­на­шњи на­чин жи­во­та. У сва­кој апо­те­ци по­сто­ји ши­рок асор­ти­ман тих сред­ста­ва, а по­себ­но је по­пу­лар­на та­ко­зва­на спи­ра­ла. Ка­жу да се при упо­тре­би кон­тра­цеп­тив­них сред­ста­ва ба­рем не до­га­ђа уби­ство пло­да, од­но­сно жи­вог чо­ве­ка. Да ли је то исти­на?

Од­го­вор: Фар­ма­це­у­ти ко­ји при­пре­ма­ју та сред­ства, и док­то­ри ко­ји их, у прак­си, да­ју, скри­ва­ју исти­ну о ствар­ном деј­ству тих пре­па­ра­та. Сам на­зив кон­тра­цеп­тив­на сред­ства, од­но­сно сред­ства про­тив за­че­ћа је чи­ста ка­му­фла­жа. Ни јед­но од тих сред­ста­ва не мо­же у пот­пу­но­сти да га­ран­ту­је за­шти­ту од за­че­ћа и за­то су она на­ме­ње­на уби­ству пло­да на­кон за­че­ћа. Ве­ћи­на тих сред­ста­ва се уоп­ште не од­но­си ди­рект­но на за­че­ће, не­го су на­ме­ње­на за уби­ство жи­вог ем­бри­о­на. Она нај­че­шће иза­зи­ва­ју ње­го­во тро­ва­ње.

Што се ти­че та­ко­зва­не спи­ра­ле, и ту се ра­ди о пре­ва­ри. Спи­ра­ла не спре­ча­ва за­че­ће, не­го кре­та­ње ем­бри­о­на, већ опло­ђе­не ће­ли­је. Ре­че­но је­зи­ком хри­шћан­ске ан­тро­по­ло­ги­је, ту се до­га­ђа уби­ство чо­ве­ка с бе­смрт­ном ду­шом ко­ји још увек не­ма раз­ви­је­но те­ло. Он би­ва ли­шен сво­је жи­вот­не сре­ди­не ко­ја му је нео­п­ход­на за раз­вој и за­то на­кон не­ко­ли­ко да­на уми­ре. Но, ако ем­бри­он, без об­зи­ра на спи­ра­лу, успе да се учвр­сти у мај­чи­ном те­лу, та­да спи­ра­ла слу­жи да би га иш­чу­па­ла и из­ба­ци­ла ван те­ла. Та­ко се до­га­ђа уби­ство а да то же­на мо­жда и не зна ни­ти прет­по­ста­вља. Жи­ви плод у ње­ном те­лу би­ва уби­јен ме­ха­нич­ки или хе­миј­ски. Због све­га то­га, кон­тра­цеп­ци­ја у ве­ћи­ни слу­ча­је­ва пред­ста­вља ми­ни­а­бор­тус и у том сми­слу се не раз­ли­ку­ју од обич­ног уби­ства.

Пи­та­ње: Зна­чи ли то да се из­ме­ђу абор­ту­са и кон­тра­цеп­ци­је мо­же ста­ви­ти знак јед­на­ко­сти?

Од­го­вор: Да, али уз на­по­ме­ну да се кон­тра­цеп­тив­ним сред­стви­ма вр­ши мно­го ве­ћи број уби­ста­ва не­го абор­ту­си­ма. При упо­тре­би тих сред­ста­ва код же­не се го­ди­шње у про­се­ку до­го­ди не­ко­ли­ко за­че­ћа, што зна­чи не­ко­ли­ко уби­ста­ва. На­жа­лост, ве­ћи­на же­на не схва­та да уград­њом спи­ра­ле већ по­ста­ју по­тен­ци­јал­не уби­це. Иако Цр­ква за­бра­њу­је упо­тре­бу кон­тра­цеп­ци­је, не­ки све­ште­ни­ци не схва­та­ју ме­ха­ни­зам ње­ног де­ло­ва­ња и сма­тра­ју да у том слу­ча­ју, иако се чи­ни грех, ипак то би­ва без уби­ства и про­ли­ва­ња кр­ви и гле­да­ју на то као на окрут­ну ре­ал­ност да­на­шњи­це из ко­је не мо­гу да на­ђу из­лаз и ал­тер­на­ти­ву. Би­ло је слу­ча­је­ва у ко­ји­ма су све­ште­ни­ци сво­јим ду­хов­ним че­ди­ма до­зво­ља­ва­ли упо­тре­бу кон­тра­цеп­ци­је и до­пу­шта­ли тим же­на­ма да се при­че­шћу­ју. За вре­ме ис­по­ве­сти и при­че­шћа у утро­би же­не мо­же да са од­ви­ја муч­но уби­ство ње­ног де­те­та кон­тра­цеп­тив­ним сред­стви­ма. При­че­шће за вре­ме уби­ства је стра­шни па­ра­докс на­шег да­на­шњег ду­хов­ног жи­во­та!

Пи­та­ње: Шта мо­же­те ре­ћи о са­вре­ме­ним ме­то­да­ма ле­че­ња не­плод­но­сти?

Од­го­вор: Рим­ски па­па је за­че­ће ве­штач­ким пу­тем по­здра­вио као зна­чај­но на­уч­но до­стиг­ну­ће. Не­ћу се до­ти­ца­ти тех­ни­ке ве­штач­ке оплод­ње јер је то ствар ле­ка­ра спе­ци­ја­ли­ста. Али ћу се са­мо за­у­ста­ви­ти на нај­ра­ши­ре­ни­јој ме­то­ди у ко­јој се ко­ри­сти кон­цен­трат спер­ме. Он мо­же исто­вре­ме­но да опло­ди мно­штво ће­ли­ја у епру­ве­ти (то су већ жи­ва би­ћа), а за­тим се не­ко­ли­ко ем­бри­о­на пре­но­си у те­ло же­не. Вре­ме­ном се вр­ши но­ва се­лек­ци­ја та­ко што се је­дан ем­бри­он оста­вља у жи­во­ту, а оста­ли би­ва­ју уби­је­ни, и то та­ко да им се обич­но иглом про­бо­де ср­це. При та­квој оплод­њи се мо­же ре­ћи да плод ра­сте на гро­бљу сво­је бра­ће и се­ста­ра. У тр­бу­ху ај­ку­ле ко­ја ра­ђа жи­ве мла­дун­це мла­дун­чад ка­ко ра­сту, та­ко по­чи­њу јед­но дру­го да је­ду све док не оста­не са­мо јед­но, оно нај­ја­че. Оно је пре­жи­ве­ло за­то што је ус­пе­ло да по­је­де оста­лу мла­дун­чад. Утро­ба же­не ко­ја је при­ста­ла на та­кав ме­тод ле­че­ња, слич­на је тр­бу­ху ај­ку­ле. И у овом слу­ча­ју оста­је са­мо је­дан ем­бри­он, а оста­ли ги­ну, али не у ме­ђу­соб­ној бор­би, већ по из­бо­ру ле­ка­ра.

Преузето из књиге „Како породици вратити изгубљену радост“

(Манастир Подмаине, 2012.)