Вечерњи лист: Интервју митрополита Порфирија

    

Девет мјесеци прошло је откако је епископ Порфирије Перић (54) постао Митрополитом загребачко-љубљанским и преузео ту највећу, а и најзначајнију, епархију Српске Православне Цркве у Хрватској.

Оно што је обећао у своме инаугурацијском говору, парафразирајући стихове Арсена Дедића, да ће се он и Загреб вољети јавно, то се доиста и догодило. Митрополит Порфирије постао је судионик свих важних друштвених, црквених и политичких догађања, али уз то и сасвим обичан Загрепчанин, којега се може срести у шетњи Илицом, како сједи на некој тераси кафића у средишту Загреба или лежерно разговара с кестењаром на загребачкој шпици. Око себе окупио је младе, образоване и ангажиране свештенике, који слиједе његову отвореност и комуникативност. Укратко, могло би се рећи да је унио један нови дух у загребачку Српску Православну Цркву, односно да је додатно унаприједио све оно добро што је наслиједио од свога претходника митрополита Јована Павловића, који је такођер био отворен и дијалошки расположен.

Ове године Ускрс по јулијанском календару, по којему се равна и Српска православна црква, пада тједан дана иза Ускрса који су прославили католици, који га славе по грегоријанском календару. И управо је Ускрс био повод за разговор с митрополитом Порфиријем, како би се осврнуо на својих првих девет мјесеци у Загребу.

Девет је мјесеци откако сте постали Митрополитом загребачко-љубљанским. Како бисте резимирали то вријеме?

Хтео не хтео, морао само одмах кренути у матицу живота, пре свега Православне Цркве и мог верног народа. Истовремено сам настојао да оснажим стара пријатељства са католичким бискупима и створим нова, као и да стекнем пријатеље међу представницима других верских заједница: Јеврејима, муслиманима, старокатолицима, протестантима... Потребно је било упознати се и понудити сараднички однос представницима државних институција. У том домену сам задовољан. Сви, до којих то стоји, су показали разумевање, добру вољу и уважавање за потребе СПЦ и њених верника. Надам се да неће проћи превише времена да та добра воља и разумевање дође и до оних који животне проблеме решавају у нашим парохијама, у градовима и селима, где Срби живе или одакле су избегли. Проблеми су добро познати: тешкоће при запошљавању преосталих Срба, непостојање услова за повратак избеглица, проблем исплате пензија, девастирани храмови, решавање проблема елемрнтарних услова живота као што су инфраструктура... Проблем периодичног стварања атмосфере страха међу реално веома сензибилираним преосталим српским становништвом, затим, употребе ћирилице. Дакле, реално, осећања су помешана. Стари и нови пријатељи, и то не само међу званичницима, него и у свакодневном животу, са једне стране, а значајни проблеми Цркве и народа са друге.

Које сте потезе повукли унутар Митрополије загребачко-љубљанске?

Не сматрам да све почиње од мене. Трудим се да у своме раду, пре свега, следим добре примере својих претходника као и свеукуопно искуство Предања Цркве. За сада, највише посматрам и слушам, упознајем, а за конкретне потезе, ако буде потребно, има времена.

Повремено прошећете средиштем Загреба, како људи реагирају на Вас, будући да сте у дугој црној мантији...?

Већ на самом доласку, охрабрила ме је чињеница да долазим у главни град у коме се срећу различите културе. Загребчани су носиоци урбаног, космополитског духа. Стога сам без двоумљења, већ у приступној беседи, доградио Арсенове стихове и рекао да ћемо се „Загреб и ја волети јавно“, а не тајно, јер свесрдно желим да наше породице буду најближи пријатељи. У мантији, на тргу и улици сам када год могу. Многи добри људи то поздрављају и нескривено показују благонаклоност.

С ким сте успоставили односе од других вјерских заједница и какви су они?

Већ сам рекао, готово са свима: католицима, старокатолицима, протестантима, Јеврејима, муслиманима…

Познато је да сте у Ковиљу окупљали око себе младе, интелектуалце, умјетнике...

Почетком деведесетих, када се обнавља ковиљско братство, у време духовне и егзистенцијалне кризе, по благослову владике бачког Иринеја, мој сабрат Епископ далматински господин Фотије и моја маленкост, устројавамо манастир по угледу на манастире на Светој Гори. То су строга правила живота, дуга богослужења, древно византијско појање. Један од аутентичнијих начина хришћанског живота. И ми, монаси смо били млади, а били смо упознати са токовима савремене уметности: роцк'н'ролл, савремено сликарство, театар, уметност уопште... Неки од нас су у манастир дошли из Њујорка, Атине, Москве, Париза, Аустралије.. Као средњовековни манастир, Ковиљ је најближи манастир Београду и Новом Саду. И ништа природније да уметничке душе, жедне Бога живога дођу у манастир. Ковиљ је био духовно скровиште од метежа који је владао. Заједно смо откривали тајну побожности, једни другима обогаћивали духовни живот. Данас сам са многима од њих близак пријатељ. Њихова подршка овде у Загребу не изостаје. Многи ми долазе у госте и овде проводе по неколико дана са мном.

Како је с том врстом контаката сада у Загребу?

Управо поменути београдски пријатељи, писци, редитељи, глумци, музичари, сликари који долазе из Београда, упознају ме са дивним људима, својим колегама из света загребачке културе. Већ сам стекао нека занимљива познанства и имао прилику да разменим мисли пре свега о суштинским, егзистенцијалним и духовним темама које су вечне и универзалне и које не зависе од места и времена, него се тичу свакога човека без обзира ком народу, вери, класи, раси, полу припадао.

Такођер, били сте посвећени раду с овисницима, а сада?

Познато је да смо ми у манастиру Ковиљу први у Србији успешно организовали терапијске заједнице за лечење наркомана. Још увек, колико је могуће са дистанце, духовно надзирем и подржавам овај пројекат. Волео бих, што за сада није могуће, да дугогодишње искуство, које сам стекао везано за ову проблематику, применим и на свом новом положају.

И бавили сте се сектама. Има ли их у Хрватској и каква су сада искуства?

Пре свега, апсолутно поштујем слободу сваког човека да бира себи духовни контекст. При том, није непознато да на огромном савременом тржишту религија постоје велике манипулације од стране појединаца и деструктивних група. Задатак Цркве као и других државних институција је да манипулације оним што је најсуптилније и најсветије у човеку, а то је потреба за Богом, препознају и јавност обавесте о томе. У многим земљама Европске Уније, данас при њиховим владама постоје министарске и интерминистарске комисије које се баве овом темом. За сада, по овом питању нисам стигао да се упознам са ситуацијом у Хрватској.  

Сви Вас доживљававају као отворену и толерантну особу?

Може се рећи и толерантан. То је комплимент који, у неку руку, прија. Али, мислим да у речнику хришћана, ова реч не изражава у потпуности нашу веру. Христос није био просто толерантан. Он је пре свега волео, волео је све људе. Ако сам само толерантан, значи, подносим некако и оне који нису моје вере или ми нису по вољи, по неком другом основу. Мене су моји духовнци, владика Иринеј, светогорски старци и поједини свештеници у Србији и Грчкој, учили Јеванђељу, учили су ме да волим све људе, без разлике. Заиста, настојим да тако живим, тако учим монахе, студенте, свештенике, вернике. Да је другачије не бих се осећао живим!

Такођер је позитивно одјекнуло Ваш глас око паљења хрватске заставе и ратних хушкања?

Одговор је сличан. Ако сам хришћанин, не могу толерисати насиље, а камо ли га отворено или прикривено промовисати. Свештеник мора да исцељује, лечи, узроке насиља, да помогне пре свега жртвама насиља, али и онима који су протагонисти. Не осуђујемо човека, него његов грех. Човека подстичемо на покајање.

И на крају, ово је пригода да упутите и своју ускрсну поруку преко нашега листа.

Васкрсењем својим Христос излива безобалне океане љубави на све људе, на сваког човека без изузетка, али позива и нас да усвојимо ту љубав, да усвојимо Њега. Усвојивши га постајемо једно с Њим, али смо позвани да постанемо и једно са другима. У том јединству све разлике нису дате ради супротстављања и сукоба, него због допуњавања и могућности даривања. Васкрсењем нас Господ позива на идеал јединства које не значи једнообразност, већ једнодушност у различитости и љубави. Стога, Васкрсли Господе дај да речи твоје, „да сви једно буду“, постану живот нашега живота!