Посета Дому за децу без родитељског старања

    

На Крстопоклону недељу 3. априла 2016. године волонтери Милосрдне секције Верског добротворног старатељства су после свете Литургије посетили децу која бораве у Дому за децу без родитељског старања „Моша Пијаде“ у саставу Центра за заштиту одојчади, деце и омладине Београд. По предивном сунчаном дану светлост није била само напољу него и у души. У ову, трећу недељу посног пута као да нас из наше свакодневнице, из проблема и тешкоћа које носимо на својим плећима буди и „трезни“ Божји глас из Јеванђеља које смо чули на светој Литургији: „Ко хоће за мном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој, и за мном иде“ (Мк 8, 34). У томе је срж и суштина и сила наше вере и радост вере. Васкршња радост која надилази сва ограничења и све тешкоће и уноси светлост у наш живот. Радост коју на путу ка Васкрсу већ ове недеље најављује празнични тропар „Крсту Твојему поклањам се, Владико, и Свето Твоје Васкрсење славим“.

Млада екипа волонтера Милосрдне секције увек „инспирише“ децу да истрче на игралиште. Брзо су направљене две екипе и започела је кошаркашка утакмица између „мушке“ и „женске“ екипе. Играло се без судије али фер. Било је слободног бацања и фаулова. Водила се жестока борба. На терену су били и студенти Богословског факултета, волонтери Јована и Стефан. Резултат је био 12 према 8 у корист мушке екипе. Сви су били задовољни добром игром и добром атмосфером. Освежење су биле јагоде које су, поред јабука и поморанџи, донели волонтери. Деца су желела да јагодама које су добила послуже своје госте.

    

Овог пута нисмо разговарали са представником „победничке“ екипе него са Јованом Маринковић која је одлично играла у женској екипи. Јована је студент треће године Богословског факултета и волонтер у Милосрдној секцији око две године. Замолили смо је да каже своје утиске о „утакмици“ у којој су играла и деца из Дома. „Стварно сам уживала. Моји утисци су прелепи. Деца су јако комуникативна, отворена и лепо су васпитана. Знају за фер-плеј“. А на питање зашто волонтира у Милосрдној секцији ВДС-а Јована је одговорила „Зато што волим да упознајем нове и различите људе и да стичем различита искуства. Драго ми је ако кроз разговор могу некоме да помогнем. Ако кроз тај разговор могу некоме да олакшам, јер кад деца виде да могу неком да верују лакше се отворе и лакше причају о својим проблемима него са неким другим. Јер знају да то што причају са нама нико други неће сазнати.“

    

За време утакмице било је дружења и мимо терена. Посебно смо се обрадовали кад је на терен дошао Тафиљ који студира дефектологију. Рекао је да је друга година, одсек телесни инвалидитет и да је „на буџету“. Сећамо се разговора кад је био средњошколац и његове велике жеље да се школује на овом факултету да би могао да помогне деци и младима који су, како данас каже „као ја, са маргине друштва“. Он жели да им својим примером покаже да могу да успеју у животу. Од срца смо му честитали и пожелели успех на студијама и да оствари своју племениту намеру. Деца су отишла на ручак а волонтери свако на своју страну радосни што су кроз дружење и игру са децом поделили литургијску радост.