Свештеник Фјодор Коњухов: Хоћу да деца имају циљ

Рейтинг@Mail.ru Rambler's Top100 Православие.Ru, 30 июня 2016 г.
https://pravoslavie.ru/srpska/94865.htm
Свештеник Фјодор Коњухов
Разговарао Александар Гатилин
Са руског Ива Бендеља

Предлог да поразговарамо о улози оца у породици, отац Фјодор је дочекао са гласним смехом: „Та, шта је са вама! Каква улога! Без ножа ме сечете“.

Познати путник не борави често у Москви, а у његовом атељеу је увек ред оних који желе да поразговарају о радним питањима, да добију благослов или само да се упознају. Ипак, нашао је времена за интервју.

    

У сина Николаја уложио сам себе целог, на радост ми је.Али, ако не будем путовао, ако се не будем ни према чему кретао, ничему стремио, чиме ћу се разликовати од умрлих? Морам да јачам друге, да надахњујем ревношћу својом. Морам бити сину Николају пример.

Рећићу му: „Не стиди се поступака свога оца“. Неће одговорити да сам пловио узалуд. Разумеће. И за то ћу се молити Господу.

(из књиге Федора Коњухова «Под црвеним једрима», у коју су ушли дневнички записи из осамљене пловидбе, 2004–2005 г.)

—Оче Фјодоре, какав је био ваш први, дечији доживљај мора.

—Не сећам се. Како сам научио да пливам, исто се не сећам. Одрастао сам на Азовском мору. Чак сам се родио на обали. Мајка се сећа: „Кренула сам ујутру ракове да скупљам. Тамо сам и родила.“ У нашем родослову, сви су свештеници и морепловци. Од осме године сам већ знао да ћу бити путник, као Геогриј Јаковљевич Седов. Мој дека је учествовао у његовој првој експедицији на Нову Земљу.

Дека је говорио да пре него што би постао морепловац, морам да се обучим за кормилара. Уписао сам Поморску школу града Одесе. После сам завршио и Лењинградску арктичку школу.

—У совјетско време се о вашим рођацима-путницима, вероватно, говорило. Да ли се отворено говорило и о вашим рођацима-свештеницима?

—Мог рођака, протојереја Николаја Коњухова, су убили 29.децембра 1918.године. Поливали су га водом на мразу. Када је изгубио свест, стрељали. При совјетској власти родитељи су се трудили да о томе нигде не помињу, бојали су се. Чак, када сам отишао у Духовну семинарију 1969.г., отац је рекао: „Мање тамо говори да си у породици имао свештенике“.

Сада се, наравно, поносим својим прецима. Молим им се и тражим опроштај што смо се стидели и бојали да о њима говоримо.

    

—Како је дошло до тога да сте отишли у семинарију?

—Било је врло просто. Уписао се, и то је то. Како сам од детињства знао да ћу путовати, тако сам знао и да ћу бити свештеник. Мислио сам да ћу негде у 50-им престати да путујем и да ћу служити у парохији. Ето, у 58. сам рукоположен.

—Када сте били мали, Ваша мајка је говорила да ћете бити врло усамљен човек. Зашто?

—Мајка зна своје дете. Због мојих навика.

— То јест, у детињству сте били усамљени?

—Не сасвим да сам био усамљен. Увек сам се нечим бавио. Оним што ми се свиђало. Волим да цртам, имам таленат. Лош, и мало га је, али имам. То је моје. Зато сам изучавао сликарство. Исто је и са путовањима. Нико ме није терао на пловидбу. Једноставном ми се свиђа, тамо је мој свет. И свештеник сам постао не да бих градио каријеру у Цркви. Свештеник сам јер ми је у крви.

    

—Били сте „бела врана“? Разликовали сте се од остале деце?

— Не-не-не!Нисам „бела врана“. Две сестре и три брата. Ја сам средњи, али сам увек био лидер. Имао сам главну реч. Остали су слушали. Када су одрасли и отишли на своје стране, ако је требало доносити неке породичне одлуке, родитељи би говорили: „Ево Фједка ће доћи. Како он каже, нека тако и буде.“

—Сматра се да је у совјетско време било врло сурово васпитавање. Деца нису била размажена.

—Зашто нису била размажена? Колико је деце при совјетској власти пушило, опијало се, седело по затворима!

—Шта вас је сачувало од штетног пута?

—Сачувао ме је циљ. Од детињства сам знао да морам да дођем до Северног пола, и наставим дело Георгија Јаковљевича Седова. Дека је причао: „треба да оправдаш азовске рибаре“. Много сам волео Седова, много су ми о њему причали. Увек сам жалио што нисам био са њима на последњој експедицији. Дека је умро када сам имао осам година. Све време, како се сећам, лежао је парализован на кревету. Чувам његов крст. (Вади испод мантије.) Излизао се. Сребрни је.

    

У школи су говорили: „А, Федјка Коњухов, он ће бити путник.“ Тако да су ми за многе предмете гледали кроз прсте. Када је математика слабо ишла, бубао сам је, јер сам знао да се нећу уписати у поморску школу. Имао сам циљ. Када живиш са циљем, онда све имаш.

И код деце треба васпитавати стремљење циљу. Романтика треба да буде присутна, и патриотизам. Тада човек неће мислити ни на пушење, ни на игранке, ни на новац.

—Шта мислите, чиме прво треба да се баве деца? Спортом?

— Ја сам совјетски човек. Ја сам мајстор у многим спортским дисциплинама. Али када говоре, како сви треба да се баве спортом, слушам и мислим: „Погрешно говорите! Погрешно!“ Колико се врхунских спортиста пропило, завршило у затвору. Посебно 90-их година. Због чега? Зато што је за спорт потребно имати духовност. Учимо вештине, а шта је спортиста без духовности? Само њушке да бије и ништа више. Није довољно само учити, треба проникнути у дете. Имам школу за извиђаче у Миасси и Тотми. Уписују се деца након посебне селекције. Дајемо им све да пробају: и да управљају једрима, да се пењу по стенама, да иду у походе...Господ Бог је на свакога показао прстом, свакоме је дао таленат. Али не гради свако таленат. Тако и ми у извиђачкој школи дајемо од свега по мало. И да се фотографише. И да се црта. Није обавезно да ће дете постати фотограф или уметник, али основе је неопходно знати. Деца пишу дневнике, стихове, свирају гитару.

Моја ћерка је завршила уметничку и музичку школу. Сада ради као медицинска сестра. Са њом се може ићи и на најразличитије изложбе, и на концерте. Слуша и класику и рок.

—Очинство-је ли срећа или бреме?

—Деца су срећа. Исто као и унуци. Знате, колико сам светских рекорда поставио, књига написао, слика насликао. Данас рекорд-сутра су га већ побили. Данас се одушевљавају књигама, а сутра их већ заборављају. Деца, унуци су вечност, ни са чим неупоредива.

    

—Да ли сте путовали са својом децом?

—Наравно. Претерао сам брод преко Атлантског океана са старијим сином. Путовао сам са њим око Рта Хорн, пловио преко Тихог и Индијског океана. Преко Атлантског смо пловили неколико пута. Али, не бих желео да моја деца буду путници.

— А они?

— Њима свака част. Кажу: „Схватамо да никада нећемо бити као тата“. Они имају своју судбину.

— Они исто имају циљ, као што је био и код Вас?

—Имају. Не као мој. Млађи син жели да постане војник. Планира да се упише на Суворовску академију. Старији је као менаџер. Жели да организује експедиције. Био је предстедник Федерације спортског једрења.

    

— Шта су вам донела заједничка путовања?

—Почели су боље да ме разумеју, постали су сигурнији. Када сам са женом и сином путовао преко Атлантског океана, кренула је бура. Схватам да је ситуација озбиљна, а они су смирени. Кажу: „Па ти си ишао око света“. Овако размишљају: „Ако је тата стао за кормило, значи, све ће бити добро.“ А ја знам шта све може да се догоди, и у мом присуству.

— Ако би неког од деце оштетили у вртићу, школи, да ли сте их штитили?

— Трудио сам се да не идем. Тиме се супруга бавила. Ако бих долазио, обично су ме доживљавали као Коњухова, као путника, а не као оца. Уз такав однос, тешко је решавати одређена лична питања. Синовима сам увек говорио да морају да знају како да се одбране.

—Да ли ваша деца живе теже него што сте Ви живели у њиховим годинама?

—Не. Мислим да ни мени није било тешко, а ни њима. Треба увек прихватати оно што је дато. Ми смо имали једно детињство, а они друго. Ми смо имали једне тешкоће, а они друге. Знате, никада на земљиној кугли неће бити раја. Нашим дедовима је било лако да живе? Не. Нашим родитељима-исто не. Никада неће бити лако живети! Све време је рат. Све време. Деда је ратовао у Првом светском рату, а отац у Другом. Теча у Кореји, 1953.г., а брат у Авганистану. Ја сам служио у Вијетнаму. Истина, нисам ратова, на броду сам служио као механичар. У мом роду су сви пролазили кроз рат.

    

Ваша омиљена дечија игра?

У детињству сам волео да се играм игре „Робинзон Крусо“.

— Како сте се играли?

— Имао сам острво у блату.

— То јест, опет сами?

— Не. Ја сам био своја екипа. Био сам капитен.