Цетиње, 23. јул 2011.
 |
Након, ко зна које по реду, посјете високог црквеног јерарха, који је посвједочио једнодушни став Православне Цркве у вези са њеним устројством у Црној Гори, дошло је до реакције једне групе људи из јавног и политичког живота, који су изјаве митрополита Илариона оцијенили као „грубе и непримјерене“ и као оне „које вријеђају достојанство и суверенитет Црне Горе“, а његов јасно исказан црквено-канонски став о томе да је једина Православна Црква у Црној Гори оличена у овој Митрополији и трима епархијама Српске Патријаршије као „грубо оспоравање суверенитета Црне Горе“ и „увреду свим грађанима, посебно националним Црногорцима“. У том отвореном писму поменуте групе људи предсједнику Вујановићу и премијеру Лукшићу, у медијима названом „реакција 112 интелектуалаца“, осим ових увриједа на рачун митрополита Илариона, понављају се и друге, већ уобичајене, клевете против Српске Православне Цркве.
Не видимо на који начин став црквеног јерарха у вези са устројством Цркве може да наруши суверенитет било које државе, нарочито имајући у виду да је митрополит Иларион у свим разговорима са црногорским званичницима нагласио своју и подршку Руске Цркве нашој држави. Дакле, није митрополит Иларион нарушио суверенитет Црне Горе него је управо супротно – овакво реаговање представља најгрубље могуће мијешање у аутономију и унутрашње устројство Цркве, и то искључиво руковођено идеолошко-политичким мотивима.
Како је могуће да човјек каквим га приказују у овом отвореном писму буде један од најугледнијих, најобразованијих и најутицајнијих архијереја савременог Православља, остављамо њима за размишљање, као и чињеницу да су га примили и отворено с њим разговарали највиши државници Црне Горе.
Не желећи да дубље улазимо у мотиве потписникâ овог писма, морамо ипак констатовати да се јавни дискурс о статусу и положају Православне Цркве у Црној Гори, захваљујући оваквом и сличном писању, претвара у лакрдију. Врши се груба замјена тезâ, па ауторитети par excellence за црквена питања, као што је унутрашње устројство и положај једне помјесне Православне Цркве међу другим помјесним Црквама постају сви, па макар били и атеисти, сви – осим црквених јерараха. Потписници писма додају и да црквени проблеми у Црној Гори „нијесу канонске и богословске него политичке природе“, чиме, нажалост, показују дубоко неразумијевање природе Цркве, њеног послања и врло важних квалитета – саборности и јединства. То неразумијевање не би сâмо по себи било велики проблем да није амбиције тих истих људи да пресуђују у овако осјетљивим црквеним питањима. Можемо се дјелимично сагласити да проблем има и политичку конотацију – збиља не би било никаквих отворених питања у вези са Православном Црквом у Црној Гори да одређени политички чиниоци нијесу имали претензије да постану црквени ауторитети и подреде Цркву дневнополитичким интересима.
Будући да се у овом отвореном писму говори о обраћању Општецрногорског збора у вези са оптужбама руског Синода на рачун светог Петра Цетињског, сматрамо да је умјесно дати контекст у којем је оно упућено руском Синоду, али и руском цару, јер је оно у односном отвореном писму дато препричано, и то тенденциозно и лажно интерпретирано.
Истина је да главари на клеветничке оптужбе против свога Владике, Петра I, веома оштро реагују у својим писмима руском Синоду и цару, али је очито да они одбијају власт тог Синода над њиховим Владиком, зато што и он и сви окупљени сматрају да је он архијереј насилно угашене Пећке Патријаршије и зато кажу: „По свој прилици није познато руском Синоду да је народ србски православни имао свог патријарха, коме су србски архијереји били подвластни све до 1769. године, а тада, пошто је запламтио рат између Отоманског и Руског Царства, патријарх сербски и свега Илирика Василије Бркић, уклонивши се у наше крајеве од предстојаште му погибељи, пређе у Русију и у Петрограду престави се, на којем се и пресјекла битност славеносербски Патријараха, а Столица Пећке Патријаршије и данас је упражњена; по томе, дакле, наш господин митрополит остао је сâм за себе у овдашњој Цркви, независан ни од какве власти.“ А цару пишу: „Наш митрополит није нигда био под заповједи руског Синода, него само под покровитељством Вашег Императорског Величанства, и то под моралним покровитељством (...)“.
Умјесно је подсјетити и на писмо младог архимандрита Петра Петровића, гувернадура Ивана Радоњића и сердара Ивана Петровића, упућено 1779. аустријској царици Марији Терезији: „Желимо да Митрополит црногорски зависи од пећкога Патријарха у Србији...“ и даље настављају да засад пристају да, кад садашњи Митрополит умре, његов насљедник буде рукоположен у Карловцима, „али само дотле док Турци буду владали у Србији, те не можемо да га слободно пошаљемо у Пећ“.
Потписници тог отвореног писма се не сјећају ни писма владике Саве Петровића руском митрополиту Платону из 1776. године, у којем му се владика Сава обраћа поводом укидања Пећке Патријаршије и моли помоћ да се од Гркâ ослободи пријесто српске Архиепископије Пећке и чак да се ниједан архиепископ српски не може поставити без умољавања Њеног Величанства (тадашње руске царице Екатерине), па и да на пријесто Архиепископа пећког може доћи руски архијереј и још додаје да му је дато да писмо пише „од свих архијереја славеносрпских као најстаријему...“. И владика Сава очигледно себе сматра архијерејем Пећке Патријаршије иако је од њеног насилног укидања у вријеме писања писма прошло већ десет година.
На крају, као илустрација односа светог Петра Цетињског према Русији и руском народу, сматрамо да ништа не може бити илустративније од ријечи његовог тестамента, у којем, након што проклиње сваког ко би „смутњу и раздор међу народом усудио се чинити словом и дјелом“, то исто чини и са сваким ко би се „нашао да помисли одступити од покровитељства и наде на јединородну и јединовјерну нашу Русију“.
Митрополит Иларион приликом своје посјете није ништа друго говорио нити радио мимо онога што су мислили, говорили и радили црногорски митрополити кроз вијекове. Тиме је Високопреосвећени митрополит на најбољи начин испоштовао и уважио како овдашњу Православну Цркву тако и народ Црне Горе.
