|
Заувек ће остати загонетка за мене. Не само зато што је сваки човек загонетка, већ зато што је свим својим животом на питање: „Какав човек треба да буде?“ одговорио: „Ништа није тако једноставно као што изгледа… уопште није тако.“
Упознали смо се пре седам година. Замолио ме је за новац, као што је обичај, дао сам му нешто, распричали смо се… Тада још увек није остављао утисак „изгубљеног“. Па, обичан мушкарац, неуспешан, живот га је шибао… Зар је мало таквих? Стално се као нечег најсрећнијег и најсветлијег сећао свог живота у Кујбишеву са женом, у сопственој кући. А унаоколо су тамо шуме… лепота… благословени крај… С јесени је са женом ишао по планинама, пели су се на плато, скупљали лешнике, дрењине… кад би се попели лежали су на трави лицем окренути ка небу… То је живело у њему као најбоље, као сећање на истински живот.
Више никад нећу сазнати шта се тамо заправо десило, али по његовим речима, жена је отишла на локалну пијачицу и тамо ју је неко увредио, вратила се кући у сузама, Коља је отишао и средио онога ко ју је увредио. Тако је доспео у затвор на пет година. А кад је ослобођен испоставило се да је жена продала кућу и отпутовала у непознатом правцу. И он је постао човек без одређеног места становања. Личну карту је изгубио негде у неком бирцузу…
Спријатељили смо се.
Стално се сећао како је пре затвора радио као чувар – с правом ношења оружја, што је између осталог, морало сведочити о степену поверења које је уживао… Врло одговоран човек… Једино што је у мени због њега изазивало нелагодност било је то што је све време тражио новац. И ствар уопште није била у новцу, већ у томе што мушкарац нормалног изгледа, рекло би се још у снази – нека је и без личне карте… али још у снази – стално тражи новац. Некако ми је било тешко због њега, као да сам себе не поштује и као да не види какав је заиста и какав може да буде. Па, добро… Тада још увек нисам знао за његову слабост и једном сам му дао нешто пара да напокон реши питање личне карте…
Коља је нестао… А кад се појавио две недеље касније, био је што би се рекло, пијан као летва и седео је испред мојих врата на улазу, на степеницама, плакао је, сажаљевајући себе и молећи за опроштај. И било ми га је жао… стварно, без гадљиве снисходљивости… људски…
Затим се обријао, ошишао, нашао је негде нову кошуљу и поново се појавио у нормалном, пристојном и бодром обличју… И поново смо разговарали после службе, ишли смо улицом, причајући о вери, о музици, о природи, сањарећи о томе како ћемо једном заједно отићи у планине. И он би живнуо, обећао је да ће ме провести драгим стазама, да ће ми показати дивна места…
Међутим, ништа се није мењало у његовом животу. Месеци су се сливали у године, а он је исто тако остајао скитница и управо то ми није било јасно, било ми је чудно… неко необјашњиво шлајфовање: дан за даном, месец за месецом. Па да, мислио сам, тешко је, чак је врло тешко усамљеном бескућнику у животу, па још без докумената. Али не може се десити да Господ не помогне! Потребно је само јако пожелети и уложити макар мрвицу усрдности и упорности у добром делу. Вероватно може да издејствује да добије документа… да нађе посао, неки смештај… Макар да не гладује и да се не смрзава зими по хаусторима. То је мучно, тешко, неиздрживо преко сваке мере!... Никако нисам могао да схватим логику… И до данашњег дана нисам схватио. Зар је човеку лакше да пати, да се мучи од хладноће, од глади, сиромаштва, понижења… него да се пробија, чак и кроз буру неуспеха, али с молитвом, уз Божију помоћ, ка достојанственом људском животу?...
Нећемо сад философирати о релативности овог појмова – „људски живот“… о томе да и сиромашни скитница може бити човек, а имућни „господин“ – скот… све је то тако, али постоје неки средњестатистички оквири „нормалности“, чак и ако је у питању спољашња, у којој је лакше, ако хоћете – „згодније“ остати човек… Јер, да буде добар, богољубив и поштен, па још и трезан, на студени, напољу, без хране и топле одеће… да остане човек у таквим условима може само јуродив – у потпуном и највишем смислу ове речи. Али обичном „просечном“ човеку су за очување свог људског лика – и спољашњег, па и моралног – потребни извесни морални услови. Зато и не могу да схватим: зар је лакше подносити све страхоте бескућничког живота него уложити напор и остварити нормалан живот, ма како да се односимо према овој речи?!
И ето, испоставља се да одговор није очигледан. Разумете: одговор није очигледан – ево шта је главно што сам открио… И то је главна загонетка коју ми је поставио Коља. Испоставља се да има људи за које су неиздрживе муке, и сузе, и бол, и понижење… улица, прљавштина и сиромаштво – све то чему они у коначном дају предност у односу на наш „нормалан“ живот. Разумете, не принудно, већ управо у дубини срца томе дају предност! Ето, то никако не могу да схватим. И то је за мене остало тајна. Они ће се смрзавати, ампутираће им смрзнуте прсте, плакаће и жалиће се на судбину, пиће на крају крајева… али неће почети да раде, како би макар нешто променили у својој судбини, и неће примити – управо свесно неће примити – вашу помоћ. Наравно, немам у виду новац, већ само усмерење на достојанствен, „људски“ живот… Они неће хтети, неће ништа мењати у својој судбини, чак и уколико им се укаже таква прилика. Можда је то тема за дисертацију, за проучавање психолошке појаве…
Чак мислим да ако би се нашла гомила новца и такав човек извадио из блата, кад би се опрао, обукао и обуо, кад би му био дат посао, кад би се за њега нашла паметница-жена, кад би се обавила терапија рехабилитације и ко зна још чега, већина њих ће се свеједно вратити у пређашње стање и управо због тога што… ето, не знам како то да назовем! Као да је у њих инсталиран неки програм за аутодеструкцију – и не обавезно духовну, моралну, зато што међу њима, чак и ако их нема много, ипак има оних који верују и у Бога, и долазе у храм на службу, и исповедају се, и причешћују се – али управо у смислу свакодневног живота овим људима је својствена нека непојамна ентропија. Унутрашња дубока потреба за патњом. И не знам како то да објасним!
Коља је веровао у Бога, темељно је познавао основе православне вере и често је постављао озбиљна питања о духовном животу. Уопште, он није био прост човек, много тога је схватао дубоко и правилно, трудио се да свесно живи хришћански… и исповедао се искрено, од свег срца… У њему ме је привлачило и то што је био оно што се назива „добар момак“. Схватате, није постао озлојеђен због свих животних перипетија. Односно, бивао је оштар у размишљањима, понекад би се разгневио, али је то увек био управо порив, експлозија, али је главна позадина било братољубље и незлобивост. Он је био добар човек… да, лукав, понекад… мало више, у неким приликама… али је свеједно био добар у својој основи, а мислим да је то веома важно.
Једном приликом је моја жена изашла из храма после вечерње службе и изненада се сетила да код куће нема хлеба. Коља се као обично, врзмао код капије. „Кољице, дај ми за хлеб!“ – нашалила се жена. Коља је истресао из џепа све што је у њему било и пружио је жени…
Да, дешавало се да пије данима, и ова опијања су била страшна… кад се појављивао после њих једва да је личио на човека: био је страшан, поднадувен, црн, прљав, као да га је поплава избацила… Ипак се Коља ретко опијао данима, отприлике једном у пола године, а остало време… Зашто у остало време није предузимао кораке да се избави из своје бедне ситуације? Нарочито сам му лети стално говорио: „Коља, види: сад је лето, топло је… Хајде, покрени се, учини нешто… Документа, не знам… Иди у извршни комитет, куцај, објашњавај, моли, тражи… па ти си човек… не могу, не смеју просто тек тако да те избришу из живота, једино ако ти сам то не дозволиш… Па, не могу ја да те водим за руку као дечака, стварно! Кад будеш имао документа – тражи посао, као стражар, да до зиме нађеш неко уточиште, кров над главом и да имаш копејку за храну… зар ти је много потребно? Па радио си као чувар… добро, осуђиван си, али верујем, знам да ће Господ сигурно помоћи, само учини нешто, покрени се, моли, тражи…“
Крајем децембра, кад су две недеље били изузетно јаки мразеви, неко га је покупио на улици и довезао у болницу. Морали су да му исеку прсте на ногама и Николај је постао инвалид. Али је зато два месеца живео у топлом и у релативном комфору. Обилазио сам га понекад, доносио сам му намирнице, давао новац, истина, више не њему, него чистачицама… Два месеца касније ме је назвао и рекао: „На излазу сам са стварима, терају ме.“ Дошао сам, позвала ме је шефовица одељења и објаснила да Кољу истерују због кршења болничког режима, због пијанства, због псовања медицинског персонала…
Шефовица је с болом рекла: „Схватите, не могу да га оставим. Видели сте: за такве имамо велику собу и никога не истерујемо напоље тек тако. Али, ако човек почиње да заподева кавгу, не могу то да оставим, јер ће се цела соба узнемирити, разумете, у том погледу не смем бити блага.“ Сложио сам се… То је био један од најтежих дана. Нисам могао да поведем Кољу својој кући: жена, деца и ја смо изнајмљивали стан, а ни жена ми не би дозволила да га примим у кућу. Узео сам такси и почео да га возим по смрзнутом граду у којем је ветар носио снежну кашу од ЛТП до нарколошког диспанзера. Нигде нису хтели да га приме. Тог дана је требало да служим вечерњу и до службе је остало врло мало. На крају сам га одвезао на крај града у Центар за евиденцију и социјалну заштиту бескућних грађана. Попео сам се горе. Лекара ни болничара није било, „главни“ је остао штићеник. Почео сам да га молим да прими Кољу, главни је оштро одбио, ја сам почео да захтевам, он да одговара грубо, разговарамо повишеним тоном – све је узалудно. Силазим узнемирен низ степенице и видим како Коља на клупици потеже из сакривене пљоске. Нисам издржао. Оставио сам га у предворју ове установе и отишао сам на службу на коју сам једва стигао… Било ми је тешко…
Било је ту још много тога. Онда бисмо Коља и ја поново „мирили“… ја сам га исповедао, причешћивао у одељењу болнице где је примљен на неколико месеци и где су му се зацељивали патрљци.
На крају је код Коље откривен рак вилице… Запањио се, храмајућим старачким ходом је долазио у храм, исто тако је молио за копејку, али то више није био мушкарац, већ инвалид, којег је живот потпуно згазио, старац који тавори чекајући смрт, иако је тек напунио педесет. Схватао сам да одлази и маштао сам само о једном: да га исповедим и причестим пред смрт и да га достојно, људски сахраним. Чак сам записао и његове податке – податке човека, који наводно ни не постоји.
Међутим, Коља је отишао из живота као загонетка, оставивши ме у недоумици. Била је цича зима, влажна, ноћу је био мраз и стална туробна бљузгавица дању. Већ сам схватао да Коља умире и желео сам да му макар ови последњи дани протекну у људским условима. Добри људи су се договорили са шефом обласног онколошког диспанзера, пристали су да приме Кољу бесплатно у хоспис. То је била велика срећа у његовој очајној ситуацији. Више није могао да пијанчи, дао сам му новац и рекао гледајући га право у очи: „Коља, чекам те сутра у осам сати код болнице. Све што је потребно јесте да дођеш и бићеш у топлом, у чистоћи, под присмотром, сит и обучен. Само дођи…“
Следећег дана сам у договорено време чекао сат и по времена. Коља није дошао… Док је истовремено скоро сигурно морао онако болестан и беспомоћан да ноћи ко зна где у промрзлом граду.
Срео сам га неколико дана касније.
Више уопште није био свестан, али је реаговао адекватно. И ипак није умео, није могао да ми објасни зашто није дошао, само ми је одговорио лагано, једва покрећући језик: „Па, тако је испало…“ и скренуо је поглед.
Схватио сам само једно: није дошао зато што није хтео. И опет сам се телефоном договорио с људима и опет сам за сутрадан заказао састанак с Кољом. Заказао сам састанак зато што никако нисам могао просто да га узмем и доведем, већ је требало управо да се сретнемо ујутру кад начелник болнице још није заузет и кад може да изда одговарајуће налоге.
И поново сам чекао пола сата. И Коља поново није дошао.
Више га нисам видео.
Највероватније, тачније – чак је очигледно да није преживео ову зиму и тужно ми је да мислим да је лежао негде у некој прљавој мртвачници као безимено тело неколико дана, а да је онда у некој кеси бачен у државну јаму с таблицом испод броја – и то је све. Тужно… И заувек је за мене остало тајна зашто није хтео макар да умре људски. И знате, шта ћу рећи… Мислим да одговор на ово питање уопште није тако једноставан. Уопште није једноставан… Није једноставнији од објашњења шта је људска душа…
Имао је усвојеног сина којег су он и жена васпитавали у најсветлијим годинама свог живота, тамо у Кујбишеву. Испоставило се да је дечак чист, осетљив на веру, отишао је на Кавказ и настанио се у Ново-Атонском манастиру. Коља је волео свог пасторка, сећао га се, радовао се због њега и стално је маштао о томе да се виде… Није било прилике. Међутим, у самој овој тежњи према светости, према чистоти, без обзира на сву окорелу прљавштину и лаж свакодневице, помаљала се сва Кољина „Лазарева“ душа. И како човек да зна, можда ће због ових неиздрживих страдања, због смртне муке, због вере коју је сачувао до краја овај „ништавни“ човек бити заступник за нас, „мудре и разумне“ пред Богом? Како човек да зна…
