Преподобни Панагије (Пајсије) Басија

Празновање 7/20 јуна

***

Свети Панагије се родио 1801. године. Његова породица је живела у Кефалонији. Од детињства га је одликовао блистав ум и велика љубав према читању светих књига. После очеве смрти дечак је преузео бригу о својој мајци и сестри, због чега је упркос својој младости почео да предаје. Међутим, убрзо је био приморан да напусти ово занимање, јер није желео да под притиском енглеских окупатора одступа од своје вере и патриотског осећања. Неко време је држао приватне часове, док није одлучио да прекине све везе са светом.

Оставивши породицу и каријеру, Панагије постаје монах Влахернског манастира на острву Диос. Иако га упорне молбе мајке терају да се врати у град Ликсури, не обазирући се ни на какве околности, он се не одриче свог подвижништва које води до последњег дана свог живота.

У 35. години живота Панагије је рукоположен у свештенички чин, и од тада се посветио служењу Цркви. Скоро сваки дан је служио Божанствену литургију, проповедао и био пример јеванђелских врлина. У цркви је био налик молитвеном стубу, а излазио је из храма само да би дао милостињу, обишао сиромашне или вратио у окриље Цркве заблуделе душе.

Панагије је одбијао парохију, јер је желео да избегне материјалне компликације и мешање Енглеза; подвизавао се у малом манастиру светог Спиридона, где је током 50 година расипао богатства свог срца за цео кефалонски народ. Следећи примере светог Герасима (који се празнује 20. октобра) и светог Антима Слепог (4. септембра), тата Басија – како су га звали парохијани, учио је и расипао благодат Божју не одричући се ипак ни своје повучености. Он је такође служио у свим капелама раштрканим по околини града и, видевши њега, верници су на богослужење долазили у великом броју.

Свети Панагије је продао сву породичну имовину и разделио сав зарађени новац сиромашнима, које је поштовао као своје синове. Када је долазио у град увек би га пратиле сиромашне жене којим је давао све што је имао, тако да је чак сам остајао без хране. Он је као нови свети Никола знао која је породица била посебно угрожена, и долазио је да их подржи и улије им наду у Бога. Његово милосрђе се понекад граничило са дрскошћу. Знао је да уђе у било коју продавницу, отвори касу и узме оно што је сматрао неопходним за своје доброчинство. Једном је пекар одбио да дâ светитељу оно што је он упорно тражио и од тада му више тесто није надолазило.

Свети Панагије је био обдарен даровима прозорљивости и пророштва, које је користио за исцељивање душа. Оне који су били на самрти саветовао је да оду на исповест, а оне који су намеравали да почине тежак грех –упозоравао је загонетним речима.

Једне кишне вечери светитељ се сусрео са човеком који је смислио грех. Свети Панагије му викну: „Греху, греху! Врати се кући!“

Другом приликом, мајка која је изгубила два сина једног за другим, у очајању, заропта на Бога. Свештеник пожури ка њој. Жена одби да му отвори врата, засипајући га увредама. Тада светитељ отвори врата уз помоћ крсног знака. Када је ушао у примаћу собу где су се налазили портрети покојних синова, њихове слике оживеше, и синови, извадивши пиштоље, убише један другог. Тако је свети Панагије открио мајци истину о томе, да су њена деца била заљубљена у исту жену. Они би се убили међусобно, да се Бог није умешао у њихову судбину и избавио их од већег зла.

Једном је светитељ ушао у кућу где су, ишчекујући госте, прокувавали воду у лонцу. Панагије преврну лонац, зато што је некад раније, сиромах, тражио помоћ у овој кући, а власници су га испратили без ичега.

Али ови многобројни Божји дарови нису били дати тати Басији без жалца у месо (уп. 2 Кор. 12, 7). Приближно десет година након његовог рукоположења разболео се на нервној бази, због чега је губио контролу над собом. Викао је, бријао себи браду и косу, и избацивао напоље све што му је долазило под руку. Дошавши себи након пола године, он је повезао ту болест са својим греховним стањем. Затим су се овакви напади понављали сваке две или три године, а на крају његовог живота дешавали су се сваке године. Последњих пет година био је прикован за постељу.

Међутим, Свети Панагије није изгубио дар пророштва и утехе. Народ му је био одан и поштовали су га као и раније. Они који су били депресивни или су се налазили у тешкој ситуацији, знали су да су врата његове келије увек отворена. Свештеник није престајао да буде тежиште и центар црквеног живота целе Кефалоније. Он је стекао такав ауторитет да је често посредовао у пословима, не би ли елиминисао неправду или посаветовао оне који су починили неморалне поступке. Његове речи су се увек доживљавале као глас Божји.

Свети Панагије је смирено и са захвалношћу подносио дугу и понижавајућу болест, коју су неки сматрали и својеврсном јуродивошћу Христа ради, и доживљавао је као свој крст. Упокојио се у Господу 7. јуна 1888. године. Два дана и две ноћи верници су долазили да се опросте са њим. Поштовање према њему је наставило спонтано да расте не само у Кефалонији већ и широм Грчке, нарочито после проналажења његових моштију 1976. године.

***


СкачатьMP3
(MP3 файл. Продолжительность 6:14 мин. Размер 3 Mb) Аудио-житиjе на руском

Саставио – јеромонах Макарије Симонопетријски

Из књиге „Синаксар: Житија светих Православне Цркве“, изашле у издању Сретенског манастира

21 июня 2012 г.

...
Комментарии
Здесь Вы можете оставить свой комментарий к данной статье. Все комментарии будут прочитаны редакцией портала Православие.Ru.
Ваше имя:
Ваш email:
Введите число, напечатанное на картинке
Войдите через FaceBook ВКонтакте Яндекс Mail.Ru Google или введите свои данные:
Храм Новомученников Церкви Русской. Внести лепту