Отац Тихон: „Један американац... с британским пасошем ме је инспирисао на писање књиге“

Оно што се догодило с књигом архимандрита Тихона „Несвети свети и друге приче“ 2012. године у Русији, тешко да су очекивали издавачи, бизнисмени-трговци књигама и књижевни критичари. Као прво, добила је награду „Књига године“ у номинацији „Проза“, такође је победила у две номинације „Књижевна награда Рунета-2012“ и напокон, већ је прекорачио фантастичан тираж, не само кад су у питању књиге оваквог жанра, већ и кримићи, неколико пута је издавана у укупно преко 1,1 милиона примерака.

Овај интервју смо снимили с аутором бестселера у току топлог октобарског дана у Вашингтону, недалеко од Капитола, одмах после презентације књиге у главној библиотеци земље – Библиотеци Конгреса. Сместили смо се на клупице за сточићем, као студенти који су побегли с предавања. А заиста смо студенти... били пре много година – исте године смо завршили ВГИК, иако на различитим факултетима, предавања су нам држали исти професори, а и дан-данас имамо заједничке другове-пријатеље, и наравно, заједничке успомене на студентски живот. Нисмо се видели дуго година и сад смо у складу и с годинама, и са статусом, и с форматом интервјуа – на „ви“.

Да не заборавим, одмах вадим из торбе оно што ће бити предмет нашег разговора – књигу Everyday Saints and Other Stories – ово је енглеско издање – превод „Несветих светих...“ и молим аутора да се потпише за успомену. Архимандрит Тихон – некада у свету Георгије Шевкунов – широким рукописом пише: „Драгом другу из студентских дана...“

„Хоћемо ли почети?“ – пита отац Тихон. Пристискам дугме „снимај“.

Архимандрит Тихон: У ствари, то су решили други уместо од мене. Узгред речено, ма колико чудно било, један Американац ме је надахнуо на писање ове књиге.

С.М.: Американац?

А.Т.: Да, епископ Василије Родзјанко. Имао сам огромну срећу да много времена проведем с њим. За мене су то по времену – године. За његов живот – мали сегмент. Имао сам прилике да причам неке догађаје из живота Цркве у совјетском периоду. Он ме је прво једноставно, а затим већ упорно, наговарао да обавезно запишем ове приче. Узгред речено, у књизи постоји и прича о самом епсикопу Василију Родзјанку.

С.М.: Ево, поменули сте покојног Василија Родзјанка – епископа Америчке Православне Цркве, много пута сте се сретали и с поглаварем Заграничне Цркве, сада покојним митрополитом Лавром и с протојерејем Дмитријем Григорјевом који је преминуо пре неколико година... Какву улогу у Вашем животу је одиграло општење с представницима још оне, прве руске емиграције?

Ови људи нису могли да не оставе неизбрисив утисак на сваког човека који је разговарао с њима. То су били људи изузетно високе културе, посебне културе опхођења, с изузетном снагом вере, посебног, апсолутно непоновљивог искуства. Уопште, у нашем животу управо општење доноси драгоцено искуство и још – огромну радост. То је заиста драгоцено благо, које људи једноставно преносе једни другима. Такви су за мене и били представници руске емиграције, они које сте набројали, а и многи други. И наравно, такви људи су за мене били духовници Псково-Печерског манастира – они су сачували исте особине које сам налазио и код владике Василија и код митрополита Лавра... али су их сачували у потпуно другачијим условима, у условима богоборачке власти. Животно искуство и једних и других је довело до истих вредносних резултата. Иако је, наравно, изгледало да је ово искуство врло различито. Међутим, и у иностранству, и у Русији – то је било искуство верности Христу.

С.М.: Ваша књига је написана на материјалу совјетског, руског живота. И сад се појавио превод на енглески. Чиме „Несвети свети...“ могу да заинтересују читаоца овде, на Западу, у Америци, читаоца, који од почетка живи у потпуно другачијем културном простору?

На моју срећу, чак знам да је ова књига занимљива и на Западу: добио сам много реакција из Америке, Европе, на неке приче које су објављене на енглеском језику на интернету. Често су то писма људи који чак не припадају Православној Цркви. Они истичу да је за њих важно сведочанство из Русије о животу човека с Богом, о свету у којем је Бог присутан – стварно присутан, и људи исто тако заиста то осећају. Вероватно је главно – колико можемо да осетимо Његов промисао, колико Бог за нас постаје реалност? Да ли можемо да Га чујемо и да живимо у сагласности с Њим? Колико Га осећамо као свог правог Оца, без хипербола, без лирских поређења, већ заиста? Све ово као апсолутна реалност и јесте најзанимљивије – и за читаоца у Русији, и за читаоца ван наше земље.

С.М.: Како се десило да је презентација енглеског издања одржана у Библиотеци Конгреса САД? То је, у принципу, ванредан догађај...

А.Т.: Директор Библиотеке Конгреса, господин Џејмс Билингтон, је познат као велики познавалац руске уметности. Радници библиотеке су се заинтересовали за књигу и позвали су нас да урадимо презентацију. И то је врло ласкаво. Јер, овде су окупљени најозбиљнији академски кадрови стручњака за руску историју, руску црквену културу... А мистера Билингтона познајем одавно, више пута је долазио у Москву, разговарали смо још за време прославе хиљадугодишњице од Крштења Русије. Више пута сам слушао његове дубоке реферате и традицији у руском иконопису.

С.М.: Како се појаво превод књиге?

А.Т.: Књигу је прочитао Џулијан Лоуенфелд. Он је преводилац руске књижевности на енглески језик виртуозног талента. Они који добро знају и руски и енглески језик одушевљени су, на пример, његовим преводима Пушкина и других руских аутора. И он ме је пронашао преко наших пријатеља и понудио је да преведе ову књигу. Тако се појавио овај превод. У лектури књиге је учествовала православна Американка, монахиња Корнилија.

Уопште, Американци су ме веома изненадили као човека који ипак има неке стереотипе о Америци – који вероватно нису увек тачни...

С.М.: Узгред речено, о стереотипима... Није Вас наводило на опрез то што је, на пример, епископ Василије Родзјанко дуго година био водитељ религиозног програма ба Би-би-сију, а отац Виктор Потапов, којег такође познајете дуго година, водио религиозни програм на „Гласу Америке“?

А.Т.: Ветоватно знате доскочицу из совјетских времена: „Постоји један обичај у Русији, да се увече слуша Би-би-си.“ Сви смо слушали „Би-би-си“ и „Глас Америке“, иако се нисмо увек позитивно односили према овим станицама. Међутим, оне су нам у совјетско време откривале оно што је било недоступно у Совјетском Савезу, због чега смо им били захвални. На пример, религиозни програми Василија Родзјанка, оца Виктора Потапова и митрополита Антонија Сурошког су одиграла значајну улогу у формирању погледа на свет, рецимо, моје генерације, људи који су 1970-80-их година почињали да верују у Бога. Прича се да су станице биле под „окриљем“ ЦИА, под „маском“ МИ-5 – или како се зове, -6, -7 или -8. Да ли су то стереотипи или не? Колики је у свему томе удео истине, а колико је измишљено? Није моје да судим. А и у овом случају ме то мало занима. Знао сам да су владика Василије, отац Виктор Потапов и митрополит Антоније Сурошки којег сам такође имао срећу да познајем – западни људи, али су притом апсолутно Руси. То ме је одушевљавало.

С.М.: Шта Вас је још одушевљавало?

А.Т.: Нисмо схватали како неко може да буде Американац – а владики Василију је било јако драго што је Американац, или отац Виктор – он је такође Американац – и да притом буде апсолутно Рус? Исто тако је многима од њих дуго времена било несхватљиво како човек може да живи у Совјетском Савезу и да буде заиста уцрквљен и православан? Уосталом, ми их ни данас не схватамо до краја, зато што су одрасли овде, а ми смо одрасли у Русији, али нам то апсолутно не смета да и даље будемо једна и необично сложна породица. И у овој разноврсности, чак и у овом срећном неразумевању, такође се много тога садржи, и ми нисмо у стању да одгонетнемо ову тајну. Нека остане тајна.

С.М.: У САД сте допутовали на пету годишњицу потписивања акта о обнављању канонског општења Руске Православне Цркве и Руске Православне Заграничне Цркве, који је учврстио уједињење двеју Цркава. Знам да сте били један од најактивнијих иницијатора и присталица закључивања овог акта. Прошло је пет година. Да ли су се сва ваша очекивања и наде оваплотили? Да ли постоји нешто чиме данас нисте задовољни у односима двеју грана Руске Православне Цркве?

А.Т.: Знате, рећи ћу једну дрску ствар: догађаји су превазишли наша очекивања. Знате шта ме запањује у нашем општењу? Сретали смо се и пре потписивања акта и пре свог евхаристијског општења. Једни према другима смо се односили врло лепо – заиста без преувеличавања. Иако смо, наравно, одлично разумели да смо ми, који смо одрасли у Совјетском Савезу – совјетски људи и ја се тога апсолутно не стидим, то је део моје историје и сад ми не пада на памет да како бих задовољио било кога, анатемишем све што се дешавало у совјетском периоду. Да, у Русији се дешавало много страшних ствари. И то ми је подједнако одвратно као и сваком другом човеку.

Али, било је и нечега што западни човек не може до краја да схвати: то је осећај дивног јединства, превладавања огромних потешкоћа, решавања гигантских задатака. Чак и оно што се тада називало совјетским патриотизмом, за већину људи је у суштини представљало израз љубави према домовини, то уопште није био бољшевистички, комунистички патриотизам. Период живота руског народа у 20. веку који је био противречан, али саставни део наше историје – много сложенија појава него што је прост низ догађаја, на које се може ставити или минус или плус.

С.М.: Да ли то значи да се уједињење одвијало глатко?

А.Т.: Не, у време уједињења много тога нисмо разумели једни код других, водили смо много спорова, одржавали смо научне и практичне конференције на којима је свако покушавао да докаже да је у праву, али и да схвати другог. Било је, чинило се, и непомирљивих питања. Али, знате, прошло је пет година, и као да се ништа од тога није дешавало. „Избриши случајне црте,“ – говорио је Блок.

Како је време протицало, много тога је отишло у други план, и потпуно јасно се открило главно – наше јединство у Христу. То што можемо заједно да служимо Литургију и да се причешћујемо заједно – не може се упоредити ни са чим. И никакве наше некадашње апстрактне бојазни – ах, шта ће бити кад се ујединимо, - не могу се ни по чему поредити с оним што сад у ствари постоји. Наравно, неки проблеми остају – због ових или оних околности, а више због наше лењости или због усредсређивања на уско унутрашње проблеме. Међутим, и то је нормално општење у историји и братски суживот.

С.М.:Још пре уједињења је, прича се, митрополит Заграничне Цркве, Лавр, скоро инкогнито долазио у Русију... Гледао је шта и како...

С.М.: Да ли је то стварно било инкогнито?

А.Т.: Да, да... Нико није знао да је то поглавар Руске Заграничне Цркве. Овај човек је својим очима желео све да види, желео је да види вољену Русију о којој је толико знао, толико је читао, желео је да види шта се заправо дешава. И то је био прави подвиг за човека из емиграције.

С.М.: Оче Тихоне, скоро сваки иоле већи храм има хор. Како се десило да хор Сретенског манастира – постане познат и да пева не само богослужбене песме у храму, већ и наступа на концертима, где изводи и световне, па чак и совјетске песме? Да ли сте Ви то благословили? Да ли сте наилазили на критику овим поводом?

А.Т.: Да, то је на личну одговорност, и наравно, имао сам прилике да наиђем на критику. Хор је специфичан инструмент, инструмент, пре свега за проповед: и за верујуће, и за нецрквене људе, па чак и за људе који уопште не верују у Бога. Кад смо схватили какав диван инструмент смо створили уз Божију помоћ, почели смо да реконструишемо многе песме, које су, да тако кажем, биле изврнуте у совјетско време. Обнављали смо их у првобитном облику. Али смо ипак били свесни: главно су Литургија и богослужење у храму.

С.М.:А народне песме?

А.Т.: Народне песме су, наравно, такође огроман слој. Својим очима смо се уверили у то колико јак утисак оставља репертоар, који садржи и ремек-дела руске хорске музике, пре свега на људе који су слабо уцрквљени, на оне којима је још тешко да доживе литургијске песме. Они могу да чују два-три црквена дела – више једноставно нису у стању. А кад у одличном извођењу чују народне песме, наше изванредне руске романсе, песме пре револуције, код њих се постепено појављује и рађа укус за хорско певање. Почињу да схватају каква је то узвишеност, тим пре што ремек-дела руских хорских песама у свом корену имају духовни смисао и духовно звучање. Све су оне изашле из црквених песама. Њихове теме су – живот, смрт, вечност...

С.М.: Тема смрти…

А.Т.: Да, смрт је посебан лајтмотив руског хора. „Црни гавран“... Човек у последњим тренуцима живота разговара с гавраном, који кружи изнад њега... Или „Пролеће неће доћи за мене“... А, „Лепо, браћо, лепо“? Многи ову песму доживљавају као неку бећарску, у ствари је то изузетно дубоко дело о животу и смрти. Тема смрти уопште доминира у руском хорском појању.

С.М.: А како и због чега су се на репертоару појавиле совјетске песме?

А.Т.: Што се тиче совјетских песама... Једном сам чак написао рад „Совјетска песма као сублимација молитве“. Живели смо у Совјетском Савезу и сећамо се како су у двориштима, на породичним окупљањима, људи почињали да певају неке песме, које су понекад имале апсурдне речи: „Девојке фине су тихом песмом дочекале и у да коље стоку кренуо је момак млад...“. Потпуно апсурдно... А људи су певали у самозабораву, потпуно искрено, са сузама.

Тада није било молитве, скоро сви су заборавили на молитву. Али људска душа је, по речима Тертулијана, по својој природи хришћанка. И она је тражила молитву. Да, то је био сурогат, сублимација, али ипак је представљало и тежњу ка молитви као заједничком духовном узношењу, као према нечем највишем, вечном, дивном. Међу песмама 20. века је заиста било ремек-дела.

С.М.: А ако се примени на америчког слушаоца? То није први долазак хора у Америку и колико ми је познато, топло сте дочекани?

А.Т.: Искрено речено, ништа не могу да схватим овде. Још се нешто може објаснити кад се људи окупљају у огромне сале и видим: то су Руси, емигранти, земљаци који живе при амбасади. Кад скачу и не пуштају хор по пола сата – то још могу да разумем. Али кад дођемо у америчку провинцију и окупи се неколико хиљада људи у сали и кад знам да има можда само 20-30 људи из руске заједнице, а остали су Англосаксонци, Афроамериканци... И кад слушају наше црквене песме или кад одушевљено слушају романсу „Магловито јутро“ или „Песму о бурној младости“, кад видим да плачу и да затим устају и аплаузима захтевају да хор и даље и опет пева ове песме на језику који не разумеју... Ту ми је заиста тешко да било шта схватим. На пример, кад члан хора Дмитриј Белосељски завршава познату војничку песму „И на његовим грудима је блистала медаља за град Будимпешту“ и видим сузе у очима људи, иако је јасно да разумом ништа не могу да схвате... А затим овације и „браво“, још дуго не утихну, ето ту не могу да схватим, али могу то да посведочим и да забележим. Значи, очигледно је да постоји нешто неупоредиво важније од рационалног доживљаја.

С.М.: Оче Тихоне, ви водите активну друштвену делатност: чланци, Друштво борбе за трезвеност, снимате филмове – један око којег се дигла највећа прашина „Византијска лекција“, због којег је поломљено толико копаља. Сад сте члан Председничког савета за културу. Каква је ваша улога у савету?

А.Т.: Црква игра огромну улогу у формирању наше отаџбинске културе, без обзира на то колико неко ову улогу жели да умањи. То што ме је Његова Светост Патријарх Кирил као представника Цркве упутио у Председнички савет за културу говори о томе да људи желе да чују глас Цркве. У Русији је потпуно очигледно да баханалије агресивне сведозвољености која покушава да доминира у нашој култури, и да се права уметност протерује, а одвратни сурогати дођу на место уметности – све то, наравно, нездрава појава.

С.М.: Оче Тихоне…

А.Т.: Претпостављам које је Ваше следеће питање, зато сматрам да наш интервју треба да буде завршен пријатељски...