Летина на манастирски начин

Колико је летине прикупљено ове јесени у манастирским метосима. Јунаци пољских радова – у фотопројекту „Огоњока“. Манастирска подворја своде резултате сакупљене летине. Дописници „Огоњока“ су сазнали шта је тачно ове године доспело у црквене амбаре.

Коломна Визитна карта нашег метоха, што би се рекло у свету, јесте велики воћњак, који има већ преко 15 година. Да би се управљало таквим газдинством неколико сестара из манастира завршило је Руски државни аграрни универзитет – МСХА „К. А. Тимирјазев“ и настављају да раде под руководством стручњака из Пољопривредне академије и Сверуског института за воћарство и повртарство у Бирјуљеву.

Они долазе и помажу нам и то не само саветом. Нина Јефимова, магистар пољопривредних наука, селекционар и агроном из већ неколико нараштаја, творац је најбољих подмосковских сорти крушака од којих многе гајимо у нашим воћњацима. Пре неколико година Лариса Крамаренко из Главне ботаничке баште, бранила је магистарски рад на основу нових сорти кајсија које су засађене у нашем манастиру, једну од њих назвала је „манастирске“.

Ове године смо прикупили летину јабука, крушака, мало кајсија, џенерике и кинеске шљиве. Трудимо се да одгајамо све што се може у Подмосковљу: рибизлу, калину, огрозд, орлове нокте, шипак, глог, малину. Летину делимо с децом-сирочићима из школе-интерната, о којој наш манастир води духовну бригу. Једном месечно у манастиру се одржавају седнице Друштва баштована – овде свако може да подели с другима своје искуство, да постави питања.

Имамо највећи пчелињак

Имамо велики метох: и пекару и столарску радионицу и погон за производњу тамјана, имамо и неколико воћака. Међутим, место због којег нас толико воле и мештани и Московљани јесте наш пчелињак. Некад, пре 15 година, он се налазио у самом скиту. Монаси су почели да држе пчелињак са свега 20 кошница. Сад за пчелињак постоји засебно пространо место, он је један од највећих међу манастирским. Просудите сами: око 200 породица пчела (врста пчела које не уједају, карпатске) и 40 биљака које дају нектар – липа, купина, жен-шен, мајчина душица. Понекад специјално камионима одвозимо пчеле у поља у којима расту бели жен-шен, фацелија и друге траве.

Сад је сав мед већ врцан (око 2 тоне ове године, иако је бивало и више). Он се из године у годину разликује, овогодишњу врсту смо назвали „од разних трава“. Тренутно припремам топло место на којем ће пчеле зимовати. Већи део меда смо већ послали у Даниловски манастир у Москви, на продају парохијанима. Нешто меда иде у нашу пекару и посластичарницу у скиту. А и за братију – и ми волимо мед. Узгред речено, у свету сам читавих 12 година био пчелар. Кад сам примио постриг никоме нисам о томе говорио, живео сам заједно са свима у скиту. Једном ме је намесник манастира благословио да будем пчелар у нашем пчелињаку. Да ли је то случајна подударност? Тешко, вероватније је Божија воља.

У трпезарију долазе с Универзитета МУП

Наш манастир је отворен 2000. године. Практично сва средства која парохијани прилажу утрошена су за његову обнову. Прво су сестре почеле да пеку хлеб за себе, а на манастирском подворју су гајиле поврће. Касније, кад је било више средстава – отворена је менза за ходочаснике.

У манастирску мензу долазе најразличитији људи – службеници, студенти, запослени на Универзитету МУП, који се налази у комшилуку, просто пролазници. За време поста на нашем јеловнику има много посних јела по приступачној цени, јефтинија су од пецива у суседним кафићима.

И сестре и купци посебно цене „атонски“ хлеб испечен на квасцу по рецепту који је послат с Атона. Купцима је пријатно што се хлеб пече у манастиру где јутро почиње од молитве, а просторија и хлеб се кропе богојављенском водицом.

Нашег чаја има у продавницама на Рубљовки

У принципу, у манастиру радим као водич. Међутим, пре две године сам стекла нову професију – припремам чај од млечике. Настојатељ манастира је одавно размишљао о томе да треба обновити производњу овог древног напитка. Чај је врло користан, у нашем крају је прављен још пре револуције. И на крају смо одлучили: помогао је савет једне ходочаснице која је брала и спремала чај код куће. Научили смо се од ње и организовали своју производњу: узели смо засебну просторију (за време Совјетског Савеза у њему се сушио хербаријум за локалну школу), машинице за месо (да не бисмо ручно млели сваки листић) и професионални апарат за сушење. Млечику не беремо било где, већ на путу којим сваке године иде литија.

Практично сав чај иде на продају. Прошле године смо остварили приход од 500 хиљада рубаља иако је лишће скупљало само троје људи. Нашег чаја има чак и у продавницама на Рубљовки, а неки познати људи купују чај за целу годину. Сад имамо око пола тоне чаја нове летине. Меримо га, стављамо у кутије. Ја га и сама пијем скоро целе године, најчешће пред спавање. Чај од млечике је одлично средство за умирење. Сећам се кад сам први пут почела да мељем чај на машиници за месо, само што нисам заспала: приликом прераде из биљке су се издвајале неке материје које изазивају спавање.

Није једноставно нахранити велики манастир

Подворје је место на којем проводим много времена. Тамо посла има као и у самом манастиру. Ми све намирнице припремамо искључиво за манастирске потребе, гајимо све што нам се свиди. Сами схватате да није лако нахранити манастир у којем само људи који у њему стално живе има око 100. Јако нам је драго што имамо сопствену велику шталу у којој има већ око 40 крава. Од млека правимо све што се прави у обичном селу: путер, млади сир, укусан топљени сир. Чак и за време Великог поста, кад наша браћа не једу млечне намирнице правимо млади сир и путер. Да се не би покварили замрзавамо их до Васкрса.

Немојте се чудити, али у подворју имамо свиње и гуске. Ове прве, авај, морамо да кољемо за студенте богословије, сами не једемо месо. А гуске су релативно релативно бескорисна живина на територији. Али се свиђају деци наших парохијана. Сваке недеље они долазе с породицама у госте на метох – да се поиграју и да нам помогну у домаћинству.

Баште и стакленици с поврћем представљају обавезан део подворја. Гајимо парадајз, краставце, купус, паприку, тиквице, плаве патлиџане и шаргарепу. Ове године имамо око 5 тона поврћа. Али то није толико много тако да пред пролеће свеједно морамо нешто да докупљујемо.