Године 1915. више хиљада становника Истре било је приморано на евакуацију на просторе Мађарске, Аустрије и Чешке по самоме налогу Беча. Крива је била процјена Беча да ће Италија напасти Истру. Те године становници које су чинили жене, дјеца и старији бити ће распоређени по разним логорима. Један од тих логора је Гминд ( Gmund ) у Аустрији. Међу исељеним насељима Истре, нашло се и православно село Перој са свим својим становницима.
Општинске и градске власти градова и општина који су били погођени егзодусом, заједно са Жупанијом Истарском, а наравно и становницима тих општина, међу којима је много оних којима су најмилији и најближи прошли кроз логоре, организовали су пут до поменутог града у којем је био логор. За ту прилику израђена је спомен плоча и постављена на простору масовне гробнице, у којој се по казивању историчара налази око 30.000 посмртних остатака, оних који нису били у стању преживјети глад, жеђ, разне болести, епидемије итд.
Послије одржане комеморације и откривања споменика од стране представника општинских и градских власти , те самога жупана господина Валтера Флега , испред самог споменика , а на мјесту масовне гробнице одржан је парастос жртвама.
Што се тиче самога Пероја ,отпремљено је 18.5.1915. отприлике 220-230 људи у логоре Чешке и Аустрије . У Гминду је очито била већа смртност , поготово мале дјеце , али перојски Црногорци умирали су и у логорима као што су Оберхолебрун , Геленсдорф , Штајнклам , Прибрам и осталим. Именом и презименом имамо педесет и седморо људи, који се никад нису вратили у родно село , а остало су нажалост дјеца која нису била крштена , па нису нити записана у црквеним књигама. Перојци који су прошли голготу логора у вријеме првог свјетског рата говорили су да је око стотину Перојаца остало заувијек у Аустрији и Чешкој. Можемо слободно рећи да је 30-40% православних мјештана Пероја умрло у три и по године. У блиској будућности намјеравамо подићи споменик на гробљу иза цркве Светог Спиридона у Пероју који ће нас подсјећати на наше Перојце који су оставили своје кости далеко од свог родног села и да им можемо запалити свијећу и одржати парастос.
свештеник Горан Петковић