Наша вера је вера и Крста и Васкрсења

Молитвено сабрање у Призрену на Крстопоклону Недељу

    

Светом Архијерејском Литургијом у цркви Светог Ђорђа у Призрену обележена је трећа по реду недеља Великог поста, названа Крстопоклона Недеља. Литургију је са благословом епископа Рашко-призренског Теодосија служио епископ Западно-амерички Максим уз саслужење умировљеног епископа Захумско - херцеговачког Атанасија и свештенства и монаштва Рашко-призренске епархије. Литургији су присуствовали и малобројни Срби из Призрена и околине, као и ученици и професори Призренске богословије који су увеличали литургију својим појањем.

    

Владика Максим је у празничној беседи говорио о значају Крста Господњег који се у Крстопоклоној Недељи поставља у средини храма и украшава цвећем, рекавши да изношењем крста у средини поста, црква показује да је крст симбол страдања, али истовремено и симбол победе, јер,, православним народима није потребно много говорити о страдању и о крсту, а посебно није потребно, народу косовско-метохијском, већ је потребно поистоветити се са Господњом победом, са његовим васкрсењем.

-Наша вера је вера и крста и васкрсења, јер је Васкрсење оно што даје смисао и садржај крсту, који нас изводи из те трагике и драме, управо зато што се и сам Господ поистоветио са крстом и то на Голготи, тако да и ми данас певајући у цркви, у храму Божјем говоримо крсту као да је нека личност: ,, Радуј се животворни крсте, Радуј се крсте Господњи!“ - рекао је владика Максим.

    

Владика је подсетио да је било и оних људи који су помислили да је и Бог умро на крсту када је био разапет:

-То је било онда када су људи чинили да Бог буде одсутан из њиховог живота, тако су мислили. А Он, као велики промислитељ и Онај који љуби човека је свагда са нама.

Владика Максим је у другом делу беседе говорио о новој опасности нашег доба, а може се назвати ,,смрт ближњега“. По његовим речима ,,савремени начин живота и овај диготализовани век је учинио да ближњи буде потиснут из нашег живота“.

    

-Нама је ближњи онај који је далеко, онај кога можемо помоћу тзв. друштвених мрежа да прихватимо у свој круг пријатеља, да га нигде не приметимо, посетимо, нити видимо. Један мудри Италијан је написао књигу о томе и рекао да је то један од знакова смрти ближњега, јер нам и онај најближи који је око нас, наш сусед, наш друг из школске клупе, врло често, даљи од онога који нам је на тим друштвеним мрежама близак. И ми као православни хришћани, имамо противлек против тога, а то је православни живот, Православна вера, Православна Литургија и Света Евхаристија. Она је то место у којем, као што видите крст стоји на сред храма, али је украшен цвећем и има ту есхатолошку димензију, димензију прослављања. На Криту православни народ монаху или монахињи, који се замонаши, изговара једну молитвену жељу: ,,Да се радујеш своме крсту!“. Тако и код нас, тако и код свих православних народа . Ја вас позивам да се радујете вашем крсту, зато што се кроз то радујете и Васкрсењу и долазећем Господу - рекао је владика Максим.

    

По окончању Свете Литургије за владике, свештенство, монаштво и сабрани народ припремљена је трпеза љубави у манастиру Светих Архангела. У трпезарији обновљеног конака Св. Архангела, владика Атанасије је подсетио на важност и значај обнове порушених светиња на Косову и Метохији. Он је у обраћању игуману Св. Архангела оцу Михајлу, и другим игуманима косовско-метохијских светиња, професорима и ђацима Богословије и народу у Призрену, Средачкој и Сиринићкој жупи, и свима који су остали на овим просторима, истакао значај улоге свих и владике Максима и других који помажу са стране, али и оних који су остали, у обнови, јер како је рекао ,,наше је да радимо, а Божји је успех“:

    

- И у овој градњи и обнови и у изградњи себе и других, Божји је успех, а наше је да дајемо руке, рад, вољу, труд. ,,Прегаоцу Бог даје махове“ каже пословица српска. Апостол Павле који је више урадио од других апостола, каже: ,,Не ја, него благодат Божја“. Да будемо увек смирени. ,,Ми смо сарадници Божји“ говорио је свјатјејши патријарх наш Павле. Он је провео Христове 33 године на Косову и био бијен и прогањан и шта све не, ал је носио крст. Иако тако мали, Бог му је дао снаге. У најтеже време Бог нам је њега дао, зато смо остали и опстали. Српско је ,,кадар стићи кад треба“ и ,,утећи кад треба“, али најважније ,,на страшном месту постојати“. Ви сте на страшном месту, али страшно није безнадежно. Ви сте овде на таквом месту, то је врло важно. Привилеговани сте, господо и браћо, и крст је та привилегија.

Владика Атанасије је рекао да је недавно био у Америци и уверио се како се тамо православље шири, обнавља иако се власт отуђила. Чак и Индијанци са радошћу примају Србе говорећи да су Срби њихови пријатељи.

    

-Тамо је народ диван, али се њихова власт отуђила. Народ је тако лепо примио ову велику капиталну Енциклопедију о Косову на енглеском и тако су је поздравили, тако су је купили, наставићемо и даље. Владика Максим је ту учинио велики потез, после оне прве ,,Задужбине Косова“ ово је велики, сада нови корак. Ви сте ту на терену, ви сте живо присуство, ви сте ту на страшном месту постојати. Ево владика Максим је дошао да вас посети, донео је помоћ и доноси помоћ. Хвала Богу, људи помажу, али и ми себи да помогнемо. Господ ће подржавати док ви будете помагали. Нека вам Бог помогне и ево ова обнова из пепела Светих Арханђела, обнова Призренске богословије и обнова нашег народа иде, јесте тешко, али ,,ко претрпи до краја тај ће се спасти“ каже Господ. Никад не реците никад. Наш народ каже ,,главу горе“, или лепа изрека ,, Сламу једи, а ржи“. Коњ који сламу једе је спор, тром, али ржи. Велики хирург наш херцеговачки у Београду, легенда, каже: ,,Ја нећу оперисати пацијента који не жели да живи“. Хтети! Воља је битан чинилац човека, а други чинилац је вера. То је наше, ми дајемо Господу, а он ће да учини, он ће да донесе резултате. То је његово. Ништа себи не смемо да приписујемо, али немој да губимо наду. Господ нас проба вежба, да види оћемо ли се показати његове благодати - рекао је владика Атанасије.

Он је као и увек, доста пажње посветио деци, а овога пута их је сем Милице у Призрену, било још четворо: мали Павле, син призренског пароха оца Слободана, са непуних годину дана, Симонида и Димитрије из Грачанице и Атанасије из Ораховца. И деца су уживала у његовом друштву слушајући шале и досетке на његов рачун.

    

Ученици Призренске Богословије су гостима отпевали Химну Богословије, а потом су испратили госте на даље путовање Косовом и Метохијом. Они су у току дана посетили и манастир Високе Дечане.

Епископи Максим и Атанасије су претходног дана посетили и села Бабин Мост и Доњу Брњицу и поделили школској деци новчану помоћ и пригодне поклоне.

Ваш коментар
Овде можете оставити ваше коментаре. Сви коментари биће прочитани од стране уредништва Православие.Ru
Enter through FaceBook
Ваше име:
Ваш e-mail:
Унесите броjеве коjе видите на слици:

Characters remaining: 4000

×