Позван да људе данашњице приводи Христу
- Данашњег дана Лета Господњег 1991. навршило се 25 година откако су мошти Светог Владике Николаја свесрпског и свеправославног пренете из Либертивила (САД) у његову задужбину, манастир Светог Николаја Мирликијског у селу Лелић, надомак Ваљева. Датум – 3. мај у календару светих Српске Православне Цркве означен је његовим именом. Управо тог дана, 2016. године у Лелићу се сабрало мноштво народа да молитвено прослави новопросијавшег Божјег угодника. Свету Архијерејску Литургију предводио је Епископ бихаћко – петровачки Г. Атанасије (Ракита), уз саслуживање умировљеног Епископа Константина (Ђокића), Епископа ваљевског Г. Милутина (Кнежевића), бројног свештенства и свештеномонаштва из више епархија, као и протојереја Валерија Михејева, пароха Руске Заграничне Цркве из Берлина. Појањем је сабрање украсио Црквени хор "Хаџи Рувим" са диригентом Милицом Степановић – Бабамилкић.
Четврт века је протекло откако се вратио у свој завичај. Свој Лелић, где је почео његов земни живот. Живот у Христу, са Христом и за Христа... на свим меридијанима планете. Богатством ума задивио је свет. Смирењем завредио да у тренуцима страдања у нацистичком логору са живим Богом "лицем у лице" збори. Као јеванђељски човек, у сваком богољубивом срцу имао је дом. Ипак, за својом отаџбином и народом проливао је сузе, тугујући због географских даљина и наших духовних странпутица, које су нас далеко од светосавског завета одвеле. Свог крманоша на путу Христовом у Светом Владики Николају препознали су многи народи. Поједини уз њега и нас Србе "откривали".
- Благодарећи Светом Владики Николају, упутио сам се у Србију. Да видим његову отаџбину и његов народ. Стигавши у Београд и угледавши људе око себе, рекао сам: "Ово је наш народ!" Не постоји разлика између нас у Москви, Минску и Кијеву и овог народа. Ми, који живимо у 21. веку, постављамо питања:"Ко ће стати између нас и Христа и ко ће Га привести мом срцу?" Када сам прочитао житије Светог Владике Николаја, схватио сам да је он тај ког је Господ послао у ово време да људе приводи Христу. Имао је врхунско универзитетско образовање, а народ је од њега могао учити без обзира на то колико је био школован или не – део је празничне здравице протојереја Валерија Михејева, пароха Руске Заграничне Цркве, који у Берлину службује крај Епископа Марка (Арндта), етничког Немца, који је у православној вери стасавао крај другог духовног горостаса, чије молитве наткриљују Ваљевску епархију, Аве Јустина Ћелијског.
Велико је благодарје Господу што нас сабира у лелићкој светињи око свог слуге и сарадника Владике Николаја. Сабира и чини учесницима своје победе и даје нам радост живота. Господ Христос је победио смрт и империју зла, даровао нам победу. Али, на овом свету, још није ништа завршено, указао је у литургијској проповеди Епископ бихаћко – петровачки Г. Атанасије (Ракита).
- Христово дело биће довршено кад нас усправи. Довршиће га Црква Божја. Господ одабира своје слуге да буду сведоци Његове победе. Српски народ има историјско трајање, али и улогу да васкрсну моћ Христову пројављује, како би се други народи њоме снабдели... У народу какав је наш постојали су људи који су се распињали за Христа. Међу њима је Владика Николај – раван светитељима раних времена. Сведок Христов и обелоданитељ Његове моћи. Јасно је показао светлост Христове личности и учења. Зато ћемо читати његова дела и молити да нас заступа пред Господом – рекао је Владика Атанасије, честитајући празник лелићкој обитељи и свима, који су се у част Владике Николаја сабрали у његовој задужбини.
Чувари владичиног кивота, игуман манастира Лелић архимандрит Авакум (Ђукановић) и протосинђел Георгије (Мићић), са својом сабраћом, и овога пута са великом љубављу угостили су мноштво намерника из разних крајева. Крај моштију Светог Николаја духовном радошћу сијају сви. Ове године, истакао је у свом благодарју Епископ ваљевски Г. Милутин, та радост умножена је доласком наших епископа Атанасија и Константина, руског проте Валерија Михејева и бројних свештенослужитеља из више епархија СПЦ.
Умировљени Епископ средњоевропски Константин (Ђокић) долази из Тавне, немањићке задужбине у селу Бањица (Град Бијељина, Епархија зворничко – тузланска). Тавне, у којој је далеке 1936. Свети Владика Николај учествовао на богомољачком сабору, заједно са Патријархом Варнавом Росићем и Краљем Александром Првим Карађорђевићем. Сабору, који је окупио 15 хиљада Срба са разних страна.
- Као десетогодишњи дечак, слушао сам о Владики Николају, читао његова "Мисионарска писма"... Године 1962., кад сам дошао у богословију, био сам један од ретких ђака који су о њему нешто знали. Песму "Ој Србијо, страдална и света", коју су данас овде певали, слушао сам тад. Због тога ми чини посебну част да сам данас у овој светињи, на парчету земље које се везује за небеску Србију. Небеска Србија је Србија светих, који се за нас моле – поручио је у дирљивом обраћању Владика Константин. Осврнувши се на немиле догађаје – пожар у ком је изгорео Храм Светог Саве у Њујорку, којег је Владика Николај обезбедио српском народу у Америци, и страдање других православних богомоља на Васкрс, Владика Константин оценио је да ту нема говора о случајности. То је доказ да нас Господ позива да сведочимо васкрсење. Ови знаци су опомена и охрабрење за све православне у свету, истакао је он, пожелевши да нас вера Светог Владике Николаја обасја све на многаја љета. Баш како је он њоме сијао, упркос низу искушења и страдања каква ми данас тек да можемо замислити.
Ј. Ј.
