Саборовање под Рогозном

До краја године, у насељу Бањска, у општини Звечан, биће отворени термални базени у склопу Рајске бање

Огњана Јанковић и њен зет Раденко Мићо Радомировић (Фото: Б. Радомировић) Огњана Јанковић и њен зет Раденко Мићо Радомировић (Фото: Б. Радомировић)
    

Бањска, Звечан – Упекла звезда, на Петровдан, на празник првоврховних апостола Петра и Павла, у Бањској, насељу где се деценијама саборује и где дође цео север Косова и Метохије.

Ту, крај српске средњовековне светиње, царске лавре Немањића, гробне цркве Светог краља Милутина, окупило се и старо и младо, не марећи за жегу која је баш била стисла, а с Рогозне ни дашка ветра.

Надалеко, некада чувено бањско лечилиште бања Бањска поново добија нови сјај. Тог дана, баш на Петровдан, отворена су два базена, а до краја године биће завршени комплекси Рајске бање с термалном водом.

Србија овде гради, овде у општини Звечан, у Бањској, до које води асфалтни пут скретањем с магистралног, Краљево – Косовска Митровица, из правца Лепосавића. Прелази се Ибар, а онда правцем уз реку Бањску, до насеља које је до краја педесетих година прошлог века имало статус општине.
Тада је подно манастира, споменика културе и изузетног значаја за Србију, који је 2003. поново оживео, после пет векова, у самом насељу и околним селима, живело више од седам хиљада људи. Сада Бањска, у којој су и месна заједница, пошта, Основна школа „Бановић Страхиња”, од рата руинирано бањско лечилиште, са сабласно празним и урушеним купатилима, има тек неколико стотина српских душа.
Пред манастиром гужва, тиска се православни свет да се помоли пред чудотворном иконом Мајке Божије Казанске, која је до мартовског погрома била у Призрену.

– Из Лозишта сам, а долазим у манастир кад год имам времена. Да помогнем оцу Данилу, бар нешто – у даху прича момчић Марко Живковић, који још мало броји до пунолетства, док народу који се тиска у манастирској продавници даје свеће, урамљене иконе, бројанице... Каже одличан је ђак Медицинске школе, а кад год могу и његове рођене сестре, Тијана и Сандра, помажу у цркви при манастиру који је препознатљив по камену од три боје, где игуман, отац Данило сабира српски народ.

–Ево га и Илија. И, он је овде кад год може – показао нам је Марко руком на момка који је у руци држао сноп воштаних свећа.
Илија је из саме Бањске, не ради нигде, а 36 му је година. Живи с родитељима, братом, а „за новац се сналази”.
Прича у журби, док је спарина притисла ту, у малом простору, да људи помажу, омладина из Звечана, да се око манастира покоси, да се спреме дрва за зиму, да се прослави манастирска слава, онако како и приличи династији Немањића и Светом краљу Милутину, који је саградио 40 цркава и манастира, тачно онолико колико је и живео.

Врви од гужве, али с неким посебним миром, док у кући изнад самог манастира, на осами, у хладу борова, Огњана Јанковић (87) дочекује родбину. Држећа је, сама, откад јој је муж преминуо. Прима нас у хладу терасе, у кући у којој је од 1953. године и која је некада, како смо чули, била летовалиште.

– Муж ми је радио у пошти, био је управник. Добили смо кућу од тадашњег председника општине. Велика је ово кућа, има четири собе – каже Огњана, која је, како јој и име каже, „кô огањ била”.
Нуди кафом, соком, ручком. Тако се овде на Косову дочекују гости, путници намерници.
– Да л’ вам црква тражи кућу? На манастирском је имању – питамо, у страху да не одговори потврдно.

– Не, дете. Нико не тражи – каже Огњана.
Затекли смо њена и два зета, Раденка Мићу Радомировића, из Србовца, другог из Лепосавића, ал’ није „хтео у новине”.
– Напиши, дете, поздравила сам се с Вучићем, кад је оно у априлу био. Оштар ум и јаку реч има. Разговарасмо, хтеде да поприча – показује руком, доле ка манастирској капији Огњана, на место где је срела српског премијера.
Опет нас позива да дођемо после на ручак, јер „није ред без хлеба из куће да се оде”.

Доле у центру музика. Мирис роштиља, кокица, свет се једва мимоилази.
Млади супружници, Горан и Кристина, у наручју држе Тару, девет има месеци, док су Максима чврсто стегли за руку. Из Бањске су.

Колима се не може у центар. Полиција на улазу. Продавац кокица „неће у новине”.
– Ма, јок, шта ми то треба – окрену се, учини се љутито, кршни момак, којем се изгледа на празник и није баш посрећило.

Осмотрисмо, полупразна картонска кутијица у коју ставља паре.
Галама, цика деце, којима се сладолед топи низ руке.
На једном крају, у хладу некадашње бањске зграде, засела двојица, траже освежење у распуклом бостану.
– Изволите – вичу углас, а онда смех.

Петровдан је посебан дан за овдашње Србе, дан када се у пољу не ради, дан је када родбина сиђе из села с Рогозне, кад дођу из Митровице, Звечана, Лепосавића, сви који одвајкада саборују или су чули за овај сабор.

Дошао је и Саша Арсенијевић, из Доњег Крњина, а породицом.

Увелико се спустио дан, а жега не јењава. Јара пред очима трепери.
– Има ли јабуке, петроваче, игде – питамо Милутина Луковића (89) који се средио, баш онако како и приличи старовремском господину и како приличи дану који се у многим местима на Космету, саборује.

На северу Косова, сабор је само у Бањској.

– Још је има. Крта, сочна петровача. Да ми је, засадио бих воћњак том јабуком, па да цела Бањска на њу мирише – каже овај господин, педантан, обучен у небоплаве панталоне и белу кошуљу. Летњи шешир на глави. Затекли смо га ту крај отворених базена, ту где ће до зиме бити завршени комплекси Рајске бање.
– Дошао сам, хоћу да поздравим Марка Ђурића – испрсио се Милутин, некада радник „Трепче”, који нам у оној вреви исприча да још вози жутог „фићу”.
Ниједног облака на небу, баш ни ветра да се спусти с планине. Отежале воћке, отежала жита, спустиле се врбе крај реке Бањске, замирисала бањска вода. Ту, где су Срби на вековном огњишту и одакле не иду.
Поново ће туристи да долазе у ово надалеко чувено бањско лечилиште.

Ваш коментар
Овде можете оставити ваше коментаре. Сви коментари биће прочитани од стране уредништва Православие.Ru
Enter through FaceBook
Ваше име:
Ваш e-mail:
Унесите броjеве коjе видите на слици:

Characters remaining: 4000

×