Монахиње манастира Градац, већина њих с факултетском дипломом, посвећене су вери и уметности
Манастир Градац, задужбина Јелене Анжујске (Фото: М. Дугалић)
Манастир Градац – Реткост је у нашим манастирима да ненајављен гост наиђе на такву љубазност, спремност на разговор, објашњења па и уљудну пошалицу као у манастиру Градац. Игуманија, сестра Нина и сада малобројно сестринство и на тај начин, отвореношћу према посетиоцима и тамошњим житељима чувају дух ктиторке ове светиње српске краљице Јелене Анжујске, жене краља Уроша а мајке потоњих краљева Драгутина и Милутина. На тај начин се и чува легенда, која овде вековима кружи, да је краљица Јелена, иако католикиња, била омиљена у народу, преносе се и приче о њеном просветитељском раду међу тадашњим становништвом, посебно сиромашним девојкама које је подучавала везу, кувању, писмености...
О традиционалној отворености ове светиње према спољњем свету потврђује нам и игуманија Нина. И прилог томе и податак да се, рецимо, из овог манастира, на Ускрс хиљаду офарбаних јаја подели народу. Недељом је добра посета литургији, а још више би туриста навраћало да светиња, главна црква посвећена Благовештењу Пресвете Богородице, није помало у сенци оближњих манастира Студенице, Ђурђевих Ступова... Посетиоце би, кажу монахиње, више привлачило и да се учесталије пише и говори о архитектонским вредностима градачке цркве, грађене у стилу рашке школе, али са приметним утицајем романике и готике тако да, како неко рече, „имате утисак да сте негде другде, а не под планином Голијом”.
Женски је ово манастир, сестринство је доскора бројало 15 монахиња али, како и игуманија Нина, укратко, објасни, „пчеле се роје и разроје” па их је сада седам. Као и раније, има их и после тог „разројавања” са факултетском дипломом, па је ово био и остао један од манастира са најобразованијим сестринством, али оне то ретко истичу. Сматрале су то сасвим нормалним и када је овде било више монахиња са дипломом београдске Академије ликовних уметности, па филолога, професора, учитељица...
Образоване монахиње у манастиру самују и тихују, али су посвећене и раду. Тако су и после смањења бројности сестринства, очувале иконописачку школу, коју је основала бивша игуманија Јефимија, магистар сликарства, и наставиле да се баве и фреско сликарством, па су и данас ангажоване на осликавању манастира, чак и у далекој Аустралији.