Srpska

¬ладика “еодосиЉе: —а одрицаЬем  осова, од нас Юе се неминовно тражити да, одбацимо и дух вере православне

††††

” —аборном храму —в. апостола ѕетра и ѕавла у Ўапцу вечерас Ље с благословом ѕреосвеЮеног ≈пископа Ўабачког г. ЋаврентиЉа, након ћолебана за  осово и ћетохиЉу, коЉи Ље служио ≈пископ “еодосиЉе, одржана промоциЉа поновЪеног издаЬа монографиЉе "«адужбине  осова и ћетохиЉе". ѕред пуном црквом о  осову и ћетохиЉи говорили су ≈пископ “еодосиЉе, проф. др ћило Ћомпар, проф. др ћилош  овиЮ, протоЉереЉ-ставрофор др ¬елибор ПомиЮ и протоРакон Кубомир –анковиЮ.

” наставку доносимо “–јЌ— –»ѕ“ ќЅ–јОјМј ≈пископа –ашко-призренског “еодосиЉа:

Ќј  ќ—ќ¬” —≈ —јƒј ƒ≈Ћ» » ѕ–≈ƒј£≈ Ќј ∆–“¬” —јћќ Ѕ»О≈ —–ѕ— ќ√ ѕ–ј¬ќ—Ћј¬Ќќ√ Ќј–ќƒј

¬аше ѕреосвештенство, пречасни и преподобни оци, браЮо и сестре,

ƒолазеЮи са мученичког  осова и ћетохиЉе, „грдног судилишта“ на коме се по ко зна коЉи пут у историЉи рода српског, пред лицем ЅожиЉим, као у огледалу показуЉе и огледа наша православна и светосавска свест и савест, преносимо вам вапаЉе и молитве нашег малог стада, коЉе у зебЬи, али са вером у ’риста чека пресуду коЉа му се спрема од Ъуди овога света.

Ѕогонадахнути ловЮенски таЉновидац, обесмртио Ље своЉим стиховима ову судбину  осова, певаЉуЮи речима са коЉима су узрастала малена поколеЬа —рба: „Ѕог се драги на —рбе разЪути, за Ьихова смртна сагрешеЬа. Ќаши цари закон погазише, почеше се крвнички гонити, Љедан другом вадит очи живеЕ“ ќве речи тако болно и пророчки одЉекуЉу у нашим срцима и сада, док се спрема нова „ косовска вечера“ на коЉоЉ Ље, као некада „глава Ћазарева“, положено само биЮе наше православне хришЮанске самосвести, коЉе нам Ље своЉим молитвама, трудом и сузама Ѕог подарио преко —ветог —аве, ѕрвог јрхиепископа —рпског, ево баш уочи 800 - годишЬице јутокефалиЉе наше —рпске ѕравославне ÷ркве.

¬ечерас смо се сабрали овде да говоримо о новом издаЬу незаборавне кЬиге-сведочанства „«адужбине  осова и ћетохиЉе“ нашег драгог у ’ристу учитеЪа и живога сведока косовског и свесрпског страдаЬа, умировЪеног ≈пископа «ахумско-херцеговачког √. јтанасиЉа. јли та кЬига Љош ниЉе исписана, Љер смо, ето, доживели да се управо и у наше време исписуЉу Ьени судбоносни редови, док се мрачни облаци поново надвиЉаЉу над куполама наших немаЬиЮких светиЬа, коЉе сиЉаЉу као бисери у помрачини. «асигурно знамо да ова кЬига неЮе никада бити завршена, докле год Ље рода српскога светосавског и док год постоЉи самосвест хришЮанска, коЉу Ље нашем народу —вети —ава оставио, запечаЮену и уризничену управо у нашим светиЬама  осова, ћетохиЉе и —тарога –аса.

ƒобро знамо, оци и браЮо, да  осово ниЉе само питаЬе териториЉе, а Љош маЬе политике и подела народних, коЉе се данас партиЉама зову. Ѕило би нам засигурно лакше да Ље то само тако.  осово Ље много више и изнад свега тога, и зато нам Ље толико важно, како нама коЉи меРу косовским житним поЪима и метохиЉским виноградима живимо, приносеЮи хлеб и вино у наше ÷ркве да се ’ристом причестимо, тако и вама овде у равноЉ и ЉуначкоЉ ћачви коЉа почива на благослову —ветога  раЪа ƒрагутина. јваЉ, за неке Ље  осово у наше време само митологиЉа, „рак-рана, канцер —рбиЉе“, или „рана кроз коЉу може да нам исцури последЬа кап крви“, наЉвеЮа невоЪа коЉе треба да се решимо да бисмо ишли ка некоЉ, Ьима само знаноЉ „светлоЉ и боЪоЉ будуЮности“. јли  осово Ље, опет кажем, много више од тогаЕ.. лакше би нам било, по речима песникиЬе, да се може пренети, истргнути из наших Ьедара, а да са тиме не изаРе и душа нашег народа. £ер, нама хришЮанима, ниЉе потребна никаква митологиЉа, с обзиром да имамо ’риста. –ане се залече с временом, али душа када се Љедном погуби, не може се више никад исцелити и вратити.

Ќе,  осово Ље било и остало за нашу ÷ркву и Ьен верни народ огледало наше заЉеднице са Ѕогом, наш образ пред Ѕогом по коме нас ќн и препознаЉе. “о  осово нам нико не може одузети никаквом силом овога света, ако га се ми сами не одрекнемо. «ар нисмо, веЮ, толико прошли страдаЬа и осваЉаЬа, зар нисмо прошли и петвековно турско ропство, а, ето, опет смо се сачували као народ ЅожиЉи, као жива ÷рква ’ристова. » заиста, реЮи Юе неко, границе су се меЬале и меЬаЮе се. јли они коЉи данас желе да разграниче само биЮе нашег народа, да поделе душу —рбинову на два дела, чине оно што досад нико у нашоЉ историЉи ниЉе учинио. ћоЮници светски, са господарима српским и албанским, веЮ цртаЉу нове границе коЉе треба да, не само привремено „ разграниче два народа“, веЮ коЉе Юе Љедном за свагда преосталу децу —ветог —аве осудити на нестаЉаЬе, а наше светиЬе оставити као пусте споменике прошлости, или целе, или у рушевинеама. ЌемоЉмо се заваравати, ниЉе овде по среди само Љош Љедно од многих разграничеЬа коЉа доРу и проРу, а живот се наставЪа, веЮ се од нас овог пута очекуЉе да сами себи одрубимо главу. —а одрицаЬем  осова, од нас Юе се неминовно тражити да, одбацимо и дух вере православне, коЉи Ље вековима водио наш народ. » то се све догаРа 800 година након чудесног дара коЉи смо добили од ’риста √оспода, преко нашег —ветог —аве и свих —ветих из рода нашег.

ћного пута смо, у историЉи нашег рода, до сада пролазили толика броЉна понижеЬа и страдаЬа, како због своЉих грехова, тако и на правди ЅожиЉоЉ, али никада нисмо пристаЉали на то да себе духовно поништимо и изгубимо наш народ на  осову и ћетохиЉи. –азграничеЬе „—рба и јлбанаца“ зато ниЉе само питаЬе политике или нечега у што ÷рква ’ристова не треба да се меша, веЮ ѕќ„≈“ј  ќƒ–»÷јМј од онога што нас Ље кроз историЉу учинило оним што Љесмо, и што су за нас чували и предали нам наЉвеЮи синови нашег народа. ƒа ли Юе наша земЪа и Ьен народ утопити себе своЉом руком и воЪом у прокЪучали лонац у коме се све више губе обриси вере ’ристове и предаЬа древних хришЮанских народа, или Юе остати да светле као „светило на гори“, као живо сведочанство оних идеала за коЉе су наши преци живели, певали и умирали, видеЮемо, ето, и овог пута, баш на  осову?

«ато Ље за нас, као ≈пископа, коме Ље као наЉмаЬем од свих поверено да, у овом времену, напаса мало стадо, управо на тим просторима, као и за целу нашу —рпску ѕравославну ÷ркву, ово питаЬе важно, да не може постоЉати питаЬе коЉе би било важниЉе. ќно Ље важно и за све вас овде сабране, и за све наше православне —рбе расуте широм света, коЉи као древни »зраиЪци „певаЉу песме косовске“, на обалама европских река и далеких мора, сеЮаЉуЮи се  осова, свога £ерусалима. „јко те заборавим,  осово Ч £ерусалиме моЉ, нека буде заборавЪена десница моЉа. Ќека се прилепи Љезик. моЉ гркЪану моме. ако те не успамтим, ћетохиЉо моЉа, ако те не ставим за почетак песме моЉе, псалмопоЉа мога √осподу, —пасу моме.“ ќве бесмртне стихове псалмопоЉца ƒавида (пс. 136.5) сеЮаЉуЮи се  осова, поновио Ље у пламену страдаЬа 1999. године ¬ладика јтанасиЉе, у спомен наших светих новомученика ’аритона  осовца и —тефана ћетохиЉца.

 осово Ље наш £ерусалим и икона нерукотвореног небеског £ерусалима, и живеЮе онакво какво га знамо само док звоне звона пеЮаршиЉска, дечанска, грачаничка и Ъевишка, док наши свештеници, монаси и монахиЬе молитвом призиваЉу верни народ и сабираЉу га око ’леба √осподЬег Ц ’риста —паситеЪа. Ѕез народа нема ÷ркве, Љер ÷рква ниЉе граРевина од камена, не може се „преметнути“ негде далеко, веЮ живи само у ЋитургиЉи у коЉоЉ се сви заЉедно сабирамо у ’ристу. «ато ове светиЬе  осова и ћетохиЉе нису само духовна сабиралишта нашег народа са  осова ћетохиЉе и целог света. ќне су живи путокази коЉи у мрачноЉ ноЮи данашЬег света светле и указуЉу пут, онаЉ пут коЉим су ходили и —вети —ава и —вети  раЪ —тефан ƒечански, ѕеЮки свети јрхиепископи и ѕатриЉарси, броЉни светитеЪи, мученици, новомученици и страдалници. јко се тог пута држимо неЮемо залутати, али ако допустимо да ти светилници угасну и народ Юе нам се разиЮи и траЉно Юемо изгубити себе.

 осово и ћетохиЉа Ље наша свесрпска Оеле-кула, саздана од камеЬа освештаног молитвом, миомирисних моштиЉу светитеЪских, молитвом окаРених, коЉа  осово чини оним што Љесте, што Ље вековима било и треба да остане, док нас год има. јли данас, браЮо и сестре, спрема се суд —ветом  раЪу ƒечанском, царском ѕризрену, намученом ƒевичу, нашем народу у малом гету у ќраховцу, старицама монахиЬама у Ааковици, исповедницима у ѕоморавЪу и широм  осова и ћетохиЉе, коЉи последЬих двадесет година биваЉу распети са ’ристом на крсту мучеништва - сведочеЮи веру своЉу ѕравославну. “аЉ крст иако тежак и претежак, никада нисмо носили у очаЉаЬу и тузи, веЮ смо га доживЪавали као победоносни крст утехе и наде, расцветали крст на улазу храма ¬исоких ƒечана, коЉи Ље за нас оно ƒрво живота, преко кога се хранимо ’ристовим “елом и  рвЪу.

јли, о ужаса! —ветим ѕатриЉарсима ѕеЮким, —в. £аоникиЉу и  раЪу —тефану ƒечанском, са Ьиховим малим стадом, неЮе судити велики моЮници белога света, веЮ треба да пресудимо ћ», сам кукавни народ српски; да као некада они коЉи су викали „распни га распни“, разапнемо таЉ мали остатак нашег рода, коЉи се сачувао на том „грдном судилишту“ и одстранимо га као „канцер“ са неке нове, нама туРе, —рбиЉе, коЉу нам нуде они коЉи су изгубили сваки осеЮаЉ и свест о своме имену и коЉи у ово наше време „продаЉу веру за вечеру“, као некада £уда - ’риста —паситеЪа за 30 сребреника.

„ќ проклета косовска вечероЕ.
ќ проклета земЪо, пропала си!
»ме ти Ље страшно и опакоЕ
ќ  осово грдно судилиште“
подсеЮа нас опет “аЉновидац ЋовЮенски.

Ќе заборавимо, од —¬»’ Ќј— се тражи и очекуЉе да са древним безаконицима, на судилишту ѕилатовом, вичемо „–аспни га распни“ и да се одрекнемо онога за што су се оци наши мучили, живели и умирали. јко тако, не дао Ѕог, одлучимо, и Ѕог Юе нама пресудити, као некада £ерусалимЪанима коЉи се одрекоше вере у ∆ивога Ѕога и заменише га вером у идоле и беху прогнани у ропство ¬авилонско. ѕроплакаЮе опет пророк £еремиЉа на рушевинама наших светиЬа, на остацима наших гробаЪа, на напуштеним огЬиштима, поЪима и виноградима.

 ако седи сам, поста као удовица, град коЉи беше пун народа! ¬елик меРу народима, глава меРу земЪама потпаде под данак! £еднако плаче ноЮу, и сузе су му на образима, нема никога од свих коЉи га ЪубЪаху да га потеши; сви га приЉатеЪи Ьегови изневерише, посташе му неприЉатеЪиЕ ѕутеви сионски туже, Љер нико не иде на празник; сва су врата Ьегова пуста, свештеници Ьегови уздишу, девоЉке су Ьегове жалосне, и сам Ље Љадан.“ (ѕлач £еремиЉин 1.1-4)

јли, биЮе, да ово ниЉе суд  осову, ни —ветом  незу Ћазару, ни ƒечанском  раЪу ћученику, веЮ нама Љаднима и несреЮнима, коЉи себе гресима своЉим доведосмо у овакву невоЪу. ќд нас се данас тражи да своЉу главу мора —јћ» да положимо на камен као некад £ован на таЬир »родиЉадин, да би Ље »род одсекао, и угодио своЉим скверним дружбеницима.

јко то не схватимо сада, браЮо и сестре, схватиЮемо тек када буде касно, али не за  осово, Љер оно Ље веЮ на небесима овенчано славом Ћазаревом, мученичком крвЪу  раЪа ƒечанскога, молитвеним сузама ƒевичког подвижника и молитвама —ветих ѕатриЉараха ѕеЮких, веЮ за нас и нашу децу, коЉа треба да живе са таквим тешким и претешким бременом, носеЮи таЉ срамни жиг довека.

«ато смо вечерас овде, не да говоримо о пролазним стварима овога света, коЉу политиком зовемо, Љер царства овога света, славе и почасти, долазе и пролазе. Ќити смо вечерас овде да прозивамо оне коЉи „ќпрости им Ѕоже, не знаЉу шта чине“ и за коЉе се треба молити Ѕогу да их просвети и уразуми, веЮ да као £еремиЉа заплачемо сви заЉедно и пред целим нашим народом Љош Љедном поновимо бесмртне речи ЅожиЉе, коЉе Ље изговорио пророк £еремиЉа: „„удите се томе, небеса, и згрозите се и ужасните се! ¬ели √оспод. £ер два зла учини моЉ народ: оставише мене, извор живе воде, и ископаше себи студенце, студенце испроваЪиване, коЉи не могу да држе водеЕ.. «ато покаЉ се, £ерусалиме, да се не отргне душа моЉа од тебе, да те не обратим у пустиЬу, у земЪу где се не живи.“ (Jер 2.12-13; 6.8)

≈пархиЉа рашко-призренска

31 / 08 / 2018

    ¬аш коментар

    ќвде можете оставити ваше коментаре. —ви коментари биЮе прочитани од стране уредништва ѕравославие.Ru.

    ¬аш коментар:
    ¬аше име:
    ¬аш e-mail:
    ”несите броjеве
    коjе видите на слици:


    RSS 2.0