Srpska

’ристовим оваплоРеЬем, крсним страдаЬем и ¬аскрсеЬем побеРена Ље сила смрти

††††

¬ечни живот Ље безусловни дар ЅожиЉи и Ѕог не тражи да му платимо улазницу, али да бисмо примили оваЉ дар мора да отворимо своЉе срце и за Ѕога и за ближЬе. Ѕез тога нема спасеЬа тЉ. истинског живота у ’ристу √осподу. Ќикада не смемо заборавити да Ље светлост ¬аскрсеЬа засиЉала управо из гроба ’ристовог и да ако зрно пшенично не умре неЮе родити плода Ц беседио Ље Мегово ѕреосвештенство епископ –ашко-призренски “еодосиЉе

–од човечиЉи Ље пре доласка ’ристовог и Меговог ¬аскрсеЬа проходио кроз „долину смрти” како се каже у псалму 23. ќво не означава само смрт као физички феномен коЉи и даЪе постоЉи, веЮ пре свега дубоку духовну одвоЉеност човека од Ѕога, што и Љесте наЉдубЪе значеЬе смрти. ’ристовим оваплоЮеЬем, крсним страдаЬем и ¬аскрсеЬем побеРена Ље сила смрти Љер човек Ље не само вечно сЉедиЬен са божанском природом у личности ’ристовоЉ, веЮ и биолошки феномен смрти више ниЉе безнадежни краЉ и одлазак у свет таме, веЮ за оне коЉи живе у ’ристу, наставак узрастаЬа у „пуноЮи раста висине ’ристове” (уп. ≈ф. 4.13) Љер како √оспод говори уплаканоЉ ЋазаревоЉ сестри ћарти „£а сам васкрсеЬе и живот; коЉи вЉеруЉе у ћене ако и умре, живЉеЮе. » сваки коЉи живи и вЉеруЉе у ћене неЮе умриЉети вавиЉек.” (£н 11.25-26). ќво Ље нови смисао живота коЉи надраста биолошко постоЉаЬе коЉе Ље нама познато. ќваЉ нови живот у ’ристу изразио Ље наЉбоЪе апостол ѕавле речима „Ќе живим више Ља него живи у мени ’ристос” (√ал. 2.20) Ц беседио Ље Мегово ѕреосвештенство епископ –ашко-призренски “еодосиЉе одговараЉуЮи на питаЬе „£единства”, какав Ље био смисао Ъудског живота пре ¬аскрсеЬа √осподЬег.

ѕоЉам смрти ’ристовим ¬аскрсеЬем добиЉа нову димензиЉу. ƒа ли се верни хришЮанин треба плашити смрти?

”право Ље о томе реч. √оспод Ље наш „пут, истина и живот. Ќико не долази к ќцу осим преко мене” (£н. 14.6), говори нам даЪе √оспод. «ато Ље управо кЪуч разумеваЬа новог живота у ’ристу у Меговом ¬аскрсеЬу, Љер апостол ѕавле нас учи: „Ќо заиста Ље ’ристос устао из мртвих, те постаде првенац оних коЉи су умрли” (1 ор 15.20).  ао предвечни Ѕог Ћогос, он Ље постао човек и у телу пострадао и васкрсао тако да ми коЉи као удови Ьеговог “ела живимо крштени у ’риста живимо Меговим ¬аскрсеЬем након телесне смрти. ѕроблем Ље што Ъуди обично васкрсеЬе доживЪаваЉу као неку реинкарнациЉу нашег садашЬег биолошког постоЉаЬа, √оспод нам Љасно говори да у ÷арству ЅожиЉем „нема √рка ни £евреЉина, ни роба ни слободЬака, ни мушког ни женског, него су сви Љедно у ’ристу »сусу” (√ал. 3, 28-29). «ато наше лично васкрсеЬе не може да се сагледава ван контекста ¬аскрсеЬа ’ристовог и наше постоЉаЬе у вечности изван ’риста. ќтуда нема разлога за страх. «а нас хришЮане коЉи смо изабрали пут живота и светлости у ’ристу, телесна смрт Ље само Љедна станица на путу узрастаЬа у радости ЅожиЉоЉ. јпостол ѕавле коЉи пуноЮом свога биЮа живи ’ристом говори: „»мам жеЪу умриЉети и са ’ристом бити, што Ље много боЪе” (‘ил. 1.23). «а Ьега телесна смрт ниЉе краЉ веЮ Љош Љедан корак ка непрестаном узрастаЬу у Ъубави ЅожиЉоЉ. јко, меРутим, живот и смрт гледамо искЪучиво као биолошке категориЉе из перспективе себичног начина постоЉаЬа, наравно, и Љедно и друго Ље трагедиЉа, али у еванРелскоЉ истини све добиЉа потпуно другачиЉи смисао.

ћоже ли се без праштаЬа и сагледаваЬа сопствених сагрешеЬа према ближЬима, приЉатеЪима и неприЉатеЪима примити светлост ¬аскрсеЬа и нада у вечни живот?

¬еома важан услов да бисмо заживели ’ристом и Меговим ¬аскрсеЬем, како у садашЬем начину постоЉаЬа, тако и у вечности, Љесте покаЉаЬе, односно промена нашег начина размишЪаЬа, живота (што оригинална грчка реч „преумЪеЬе Ц метаниЉа”) значи. “о ниЉе моралистички предуслов након кога Юе уследити награда, веЮ суштински услов да бисмо могли да се охристовимо. Ѕез сагледаваЬа сопствених промашаЉа тЉ. сагрешеЬа и без снаге и труда да у сваком ближЬем, приЉатеЪу или неприЉатеЪу, видимо икону ’ристову, не можемо да постанемо причасници ƒуха —ветога. ЌеопраштаЬе сагрешеЬа, мржЬа, нетрпеЪивост, клеветаЬе, вреРаЬе, све су то показатеЪи недостатка истинске свести и искуства живота у ’ристу. ¬ечни живот Ље безусловни дар ЅожиЉи и Ѕог не тражи да му платимо улазницу, али да бисмо примили оваЉ дар мора да отворимо своЉе срце и за Ѕога и за ближЬе. Ѕез тога нема спасеЬа тЉ. истинског живота у ’ристу √осподу.

Ќеретко се може чути од Ъуди: „ƒаЉте ми и поштуЉте ме док сам жив, а тамо како буде”. ¬оде ли овакве речи у бесциЪност и немарност за вечно спасеЬе?

Ќаравно, овакве речи могу да доРу само уколико неко посматра живот из перспективе биолошког постоЉаЬа. ’ришЮанство као блага вест ниЉе философиЉа, нека теориЉа или скуп правила, веЮ начин новога постоЉаЬа. «ато крштеЬем умиремо старом човеку и раРамо се у новом Ц ’ристу. ÷ео наш живот Ље заправо заживЪаваЬе у том крштеЬском завету. «а оне коЉи сада и овде заживе новим животом у ’ристу и осете деЉство силе ƒуха —ветога кроз Ъубав, праштаЬе, милосрРе и све друге врлине коЉе постаЉу природан начин постоЉаЬа, веЮ и пре васкрсеЬа васкрсаваЉу у ’ристу и за Ьих се живот не дели на овоземаЪски и загробни. ” том смислу хришЮанство се разликуЉе од многих других религиЉа коЉе се баве управо темом „загробног живота”. ћи у ’ристу улазимо сада и овде у ÷арство ЅожиЉе кроз свете таЉне, а посебно таЉну ≈вхаристиЉе коЉа нас све повезуЉе као удове у “елу ’ристовом и учвршЮуЉе у радости вечног живота чиЉи причасници постаЉемо.

јко Ље суштина нашег живота и нашег спасеЬа да се одрекнемо зла и уРемо у заЉедницу са Ѕогом кроз —вето крштеЬе, да ли као народ скреЮемо са ЅожиЉег пута и да ли нас Ље историЉа често опомиЬала да то не чинимо ?

«ло само по себи не постоЉи, као што физички не постоЉи мрак коЉи Ље заправо само одсуство светлости. «ло се проЉавЪуЉе само онда када изаРемо из природног, богомданог начина живота у коЉи ми хришЮани веруЉемо да улазимо —ветим  рштеЬем. ¬ечни живот Ље безусловни дар ЅожиЉи и Ѕог не тражи да му платимо улазницу, али да бисмо примили оваЉ дар мора да отворимо своЉе срце и за Ѕога и за ближЬе. Ѕез тога нема спасеЬа тЉ. истинског живота у ’ристу √осподу. Ќикада не смемо заборавити да Ље светлост ¬аскрсеЬа засиЉала управо из гроба ’ристовог и да ако зрно пшенично не умре неЮе родити плода Ц беседио Ље Мегово ѕреосвештенство епископ –ашко-призренски “еодосиЉе и у Ьему живимо кроз светотаЉински живот ÷ркве као евхаристиЉске заЉеднице.  ао што поЉединац може да одступи од пута живота, тако и Љедан народ може да маЬе или више одступи од ЅожиЉег пута и неопходно се суочава са свим последицама тог избора. ќвде ниЉе реч о казни ЅожиЉоЉ као што гневан човек кажЬава свог потчиЬеног, веЮ о божанскоЉ педагогиЉи коЉа залутало дете враЮа очинском дому. ” зависности колико одступимо то може бити маЬе или више болно, али Ље спасоносно уколико ЅожиЉу педагогиЉу примамо са променом погрешног начина постоЉаЬа и погрешних избора тЉ. покаЉаЬем.

ƒа ли чин покаЉаЬа у духовном смислу настаЉе оног момента када човек швати да Ље учинио грех и када таЉ грех почне да га пече у души или када у ’ристовоЉ цркви приступи —ветоЉ таЉни покаЉаЬа и исповести свештенику?

ѕокаЉаЬе, односно преумЪеЬе, почиЬе свешЮу о погрешном начину живота коЉи нас удаЪава од смисла нашег постоЉаЬа. ” причи о блудном сину каже се да он наЉпре „доРе себи”, што значи постао Ље свестан своЉе ситуациЉе и погрешног избора коЉим се удаЪио из очинског дома отишавши у „земЪу страну”. ќнда наступа одлука да се то стаЬе промени. јко паднемо у блато, увек треба да устанемо и кренемо даЪе, а не да седимо у блату и ЉадикуЉемо што смо се у Ьему нашли. “о ниЉе покаЉаЬе, веЮ очаЉаваЬе. ¬ратимо се причи о блудном сину: „ј кад доРе к себи, рече:  олико наЉамника у оца мог имаЉу хлеба и сувише, а Ља умирем од глади! ”стаЮу и идем оцу свом, па Юу му реЮи: ќче! —агреших Ќебу и теби, и веЮ нисам достоЉан назвати се син твоЉ: прими ме као Љедног од своЉих наЉамника. » уставши отиде оцу свом”. ƒакле, новоЉ свести о по(грешном) начину живота следи одлука о промени живота. ¬идимо да га после отац Љош издалека види и трчи му у загрЪаЉ: „ј кад Ље Љош подалеко био, угледа га отац Ьегов, и сажали му се, и потрчавши загрли га и целива га. ј син му рече: ќче, сагреших Ќебу и теби, и веЮ нисам достоЉан назвати се син твоЉ. ј отац рече слугама своЉим: »знесите наЉлепшу хаЪину и обуците га, и подаЉте му прстен на руку и обуЮу на ноге. » доведите теле угоЉено те закоЪите, да Љедемо и да се веселимо. £ер оваЉ моЉ син беше мртав, и оживе; и изгубЪен беше, и наРе се” (уп. Ћк.15.11-32). ќтац га прима у загрЪаЉ видеЮи Ьегову добру намеру Љош и пре Ьеговог исповедаЬа греха и не кажЬава га, веЮ награРуЉе. ” овоЉ причи Ље читав смисао таЉне покаЉаЬе тЉ. исповести. ћи одлазимо свештенику као сведоку да се помиримо са Ѕогом коЉи нас чека у загрЪаЉ. √оспод не осуРуЉе жену блудницу веЮ ЉоЉ само говори „∆ено, гРе су они што те тужаху? «ар те нико не осуди? ј она рече: Ќико, √осподе. ј »сус ЉоЉ рече: Ќи £а те не осуРуЉем; иди, и од сада више не гриЉеши.” (£н 8.1-11).

∆ивимо у тешком времену пуном искушеЬа за опрост, очаЉ, завист и осуду. ƒа ли, управо, чврстом вером у √оспода спаситеЪа можемо одолети свим искушеЬима?

Ѕорба са грехом као погрешним начином постоЉаЬа и живота ниЉе лака Љер грех постаЉе навика, друга природа и потребно Ље доста педагогиЉе од стране духовног оца, али и нашег труда пре свега да бисмо се греха ослободили и заживели слободно од Ьега. ќпроштаЉ грехова ниЉе неко „одобровоЪаваЬе разгневЪеног Ѕога”, веЮ отвараЬе грехом запарложеног срца за ЅожиЉу Ъубав коЉа нам се безусловно даЉе и пружа. ќд зависности од наше вере можемо се изборити са грехом Љер Ље ЅожиЉа помоЮ увек уз нас. «ато Ље потребан труд, подвиг, не зато Љер он треба Ѕогу, веЮ треба нама, као што нам Ље потребна вежба за сваку вештину коЉом желимо да овладамо и онда нам све бива лакше.

 олико нам Ље значаЉан свети пост да бисмо боЪе спознали веру и примили √оспода у себе?

”право о томе смо говорили у нашоЉ ¬еликопосноЉ посланици верном народу.  ако нас учи свети ¬асилиЉе ¬елики, пост ниЉе само уздржаЬе од хране, веЮ изнад свега „удаЪеЬе од зла, уздржаЬе Љезика, стишаваЬе гЬева, одбациваЬе похоте, злословЪа, лажи, кривоклетства” (ќ посту, беседа 2). —ам √оспод научио нас Ље да се зло побеРуЉе „постом и молитвом” (ћт. 17.21) и —ам Ље постио на √ори кушаЬа, побеРуЉуЮи у човечЉоЉ природи све оно што човека одваЉа од истинског живота и заЉеднице са Ѕогом. ƒржаЬе заповести поста подразумева и уздржаваЬе од одреРене врсте хране у складу са здравственим могуЮностима, али уколико телесни пост ниЉе праЮен духовним постом он Ље само Љедна врста диЉете. ѕост нас целовито отвара за пуноЮу Ъубави ЅожиЉе, чини нас осетЪивиЉим према ближЬима, приЉемчивиЉим за ЅожиЉу благодат и припрема нас за сусрет у овим великопосним данима са великим празником ¬аскрсеЬа ’ристовог.

” време четрдесетодневног поста пред ¬аскрсеЬе √осподЬе на улицама главног нам града видимо поларизациЉу и разЉедиЬеност српског народа. ƒа ли Ље могуЮе страначко надметаЬе претворити у витешко такмичеЬе и да, без обзира на страначке поделе, сви будемо Љедно и заЉедно у таЉни ’ристовог ¬аскрсеЬа?

” свету у коме живимо постоЉе другачиЉа правила него у ÷ркви. ÷рква подразумева Љединство у Ъубави и стално позива народ да се оцрквени и уЉедини, али не око неке пролазне идеологиЉе овог света, веЮ око вечне истине спасеЬа.  олико Ље могуЮе као хришЮани и граРани истовремено ове принципе треба да примеЬуЉемо и у свакодневном животу у друштву. ƒемократиЉа подразумева различитост мишЪеЬа, али и Љеднака права свих да та мишЪеЬа изразе, не аргументима силе веЮ силом аргумената. —пречаваЬе слободе изражаваЬа политичког мишЪеЬа, као и било каква употреба силе нису пут ка решаваЬу проблема, веЮ отвараЉу нове ране на ионако изранавЪеном телу српског народа. «ато ÷рква позива на Љединство у духовном смислу, али истовремено подржава слободу сваког граРанина да слободно изрази своЉе мишЪеЬе и мирно се бори за боЪе сутра и Ьих и своЉе деце.

ѕроизводЬа насиЪа око нас и баналне изопачености обликуЉу младе Ъуде патолошки равнодушне на зло и развиЉа моралну индиферентност. ƒа ли породица као основни темеЪ друштва све више заказуЉе да оплемени младе нараштаЉе?

ѕородица Ље у хришЮанском смислу мала, домаЮа црква и представЪа основну ЮелиЉу нашег живота. Ѕез здраве породице Ъуди тешко могу да одрасту у здраве личности и често носе тешке трауме. ∆ивимо у времену када западни свет ради Љедну целовиту демонтажу хришЮанске етике и самим тим и породичних вредности. ÷рква Ље увек учила да брак ниЉе само емотивна заЉедница човека и жене, веЮ света таЉна коЉа подразумева одговорност, обавезу, а често и жртву. ”опште Ъубав без одговорности и жртве ниЉе Ъубав, веЮ пролазна хемиЉа. —вет у коме се човек као небоземно биЮе своди на своЉу „полну ориЉентациЉу” што се данас проЉавЪуЉе кроз афирмациЉу потпуне распуштености без икаквих правила потпуно Ље страна хришЮанскоЉ традициЉи. ќвакав приступ и посебно насиЪе коЉе неизбежно прати своРеЬе човека само на тело и похлепу осиромашуЉе човека. «ато неговаЬем породичних вредности, осеЮаЉа одговорности за оне коЉи страдаЉу, за сиромашне, болесне ÷рква нас све позива да надрастемо Љедан себични, индивидуалистички начин постоЉаЬа.

Ќа нашем духовном простору, колевци наше ÷ркве и државе, потискиваЬем, насиЪем и прогоном данас живи народ неке друге вере, недобронамеран према нама и нашим светиЬама. ћоже ли се живети заЉедно са народом, коЉи жели да вас маргинализуЉе, асимилуЉе и потисне са наше вековне земЪе?

’ристос Ље дошао да све Ъуде приведе у познаЬе истине и као наследници Љедне богате хришЮанске, светосавске традициЉе дужни смо да вредности на коЉима смо узрасли афирмишемо и меРу онима коЉи не деле нашу веру. √оспод нас не позива да делимо Ъуде на приЉатеЪе и неприЉатеЪе, веЮ штавише учи нас да Ъубимо и неприЉатеЪе своЉе Љер, уосталом, када чине зло, они „не знаЉу шта раде”. «ато Ље потребно да се боримо ЪубавЪу, трпЪеЬем, истином поштуЉуЮи друге Ъуде, али чуваЉуЮи своЉе као залог и нашег и Ьиховог спасеЬа.

 ако Ље бити духовни пастир народу коЉи трпи претЬе и притиске на прадедовским огЬиштима зато што славеЮи Ѕога сведочи таЉну ’ристовог страдаЬа и ¬аскрсеЬа?

≈пископски позив Ље пут следоваЬа Ѕогу до потпуног предаваЬа своЉоЉ пастви по угледу на нашег пастироначалника ’риста. ¬ековима су епископи водили своЉ верни народ кроз наЉтежа искушеЬа усмераваЉуЮи их ка путу истине, ЉачаЉуЮи их у нади и вери и позиваЉуЮи да се држе чврсто и Љединствено у ’ристу. «ато Ље наше сведочеЬе, као и нашег свештенства христоподобно служеЬе коЉим даЉемо себе на распеЮе ради других да бисмо сви заЉедно угледали радост ¬аскрсеЬа. —лужеЬе на  осову и ћетохиЉи и древноЉ –ашкоЉ за мене Ље увек било посебан дар ЅожиЉе Ъубави Љер смо у страдаЬу и невоЪама увек духовно Љачи, што смо могли ових дана да видимо обилазеЮи наш верни народ са Меговом —ветошЮу ѕатриЉархом —рпским и доживЪаваЉуЮи огромну силу духовне радости и наде коЉа бива Љача када слаби свако светско и овоземаЪско уздаЬе у оно што Ље пролазно. Ќикада не смемо заборавити да Ље светлост ¬аскрсеЬа засиЉала управо из гроба ’ристовог и да ако зрно пшенично не умре неЮе родити плода.

ѕостоЉе наЉаве да Юе  осово поново аплицирати за чланство у ”Ќ≈— -у, а самим тим нас очекуЉе тешка борба и нова лобираЬа. »ма ли краЉа борби за правду и истину, или, пак, у животноЉ борби за спасеЬе нема одмора?

Ќаше Ље да наставимо наш труд и настоЉаЬа у очуваЬу српске православне баштине на  осову и ћетохиЉи као делу —рбиЉе и у том смислу било какви покушаЉи да се наше светиЬе отуРе од нашег народа и ÷ркве неЮе остати без нашег чврстог става да се историЉа не може меЬати политички. ќстаЉемо у нади да Юе цивилизовани свет разумети нашу бригу и помоЮи нам у очуваЬу наших светиЬа коЉе су истовремено важне и за цело човечанство, као део светске културне баштине.

Jединство

30 / 04 / 2019

    ¬аш коментар

    ќвде можете оставити ваше коментаре. —ви коментари биЮе прочитани од стране уредништва ѕравославие.Ru.

    ¬аш коментар:
    ¬аше име:
    ¬аш e-mail:
    ”несите броjеве
    коjе видите на слици:


    RSS 2.0