Srpska

£еванРеЪе о √осподу —еЉачу


Ћуки 8, 5-15. «ач. 35.

††††

÷ео свет Ље Љедна дуга прича, саставЪена из безброЉ прича.

 ао прича испричана тако Ље пролазан оваЉ свет, и све што Ље у свету. Ќо духовно Љезгро, што се скрива у Ъускама свих прича, остаЉе траЉно и не гине.

ќни Ъуди коЉи овим причама хране само очи и уши, остаЉу духом гладни. £ер дух се храни Љезгром тих прича, а они нису у стаЬу да доРу до тог Љезгра.

Ќедухован, чулни човек, храни се зеленим лишЮем многоброЉних прича, и остаЉе увек гладан и узнемираван глаРу. ƒухован човек тражи Љезгро тих многоброЉних прича и хранеЮи се Љезгром бива сит и миром испуЬен.

ѕриче су и све ствари што постоЉе, Љер све оне као зелено лишЮе, или као Ъуске, обмотаваЉу скривено Љезгро. ѕриче су и сви догаРаЉи што се збиваЉу, Љер и они су само одело духовног садржаЉа, духовне Љезгре, духовне хране.

ѕоставЪен у оваЉ свет човек Ље као потопЪен у море мудрости ЅожЉе, исказане у причама. Ќо онаЉ ко само очима гледа ову мудрост, не види ништа осим хаЪине у коЉу Ље та мудрост одевена; гледа и види одеЮу природе, но дух и Љезгро природе не види; слуша и чуЉе природу, но слуша и чуЉе пусте гласове, а смисао не разуме. Ќити се оком да видети Љезгро природе, нити са ухом да чути смисао Ьен. ƒух проналази дух; смисленост гледа смисао; разум сусреЮе разум; Ъубав осеЮа Ъубав.

«аиста, свет Ље оваЉ бедан и жалостан по своЉоЉ хитроЉ пролазности, и ко се за Ьега ухвати као за нешто битно само по себи, мораЮе пасти и заЉаукати од бола и стида. Ќо свет Ље оваЉ богата ризница поуке у причама, и ко буде тако схватио свет и у том смислу користио се светом, неЮе ни пасти ни посрамити се.

» сам √оспод »сус ради поуке Ъудима често се служио причама из природе, то Љест, стварима и догаРаЉима из овога света. » често Ље узимао за поуку обичне ствари и обичне догаРаЉе, да би показао каква се хранЪива Љезгра и како се дубоки садржаЉ скрива и у свима Ьима. ” необичним и ретким догаРаЉима и обични Ъуди траже неки духовни значаЉ, као у падаЬу звезда, у земЪотресима, у великим ратовима итд. ј само необични Ъуди траже и налазе духовни смисао и у обичним, наЉчешЮим, свакидашЬим догаРаЉима. ЌаЉнеобичниЉи меРу свима необичним коЉи су по овоЉ земЪи икада ходили, √оспод »сус, као навлаш Ље узимао наЉобичниЉе ствари из овога живота да би открио Ъудима таЉну вечнога живота. √ле, шта има обичниjе од соли, од квасца, од дрвета горушична, од сунца, од врабаца, од траве и кринова поЪских, од пшенице и кукоЪа, од камена и песка? Ќико од оних коЉи посведневно гледаЉу ове предмете само очима не би ни помислио, да у Ьима потражи скривене таЉне царства ЅожЉега. ј ’ристос Ље застао баш код ових предмета и обратио пажЬу Ъуди на Ьих откривши неизмерне небеске таЉне, скривене под споЪашЬим изгледом Ьиховим. »сто тако су прости и обични догаРаЉи, коЉима се √оспод служио да представи и обЉасни цео духовни живот човеков, или целу историЉу Ъудског пада и спасеЬа, или краЉ света и —трашни —уд, или милост ЅожЉу према грешницима. ¬ековима су Ъуди гледали обичне догаРаЉе сличне онима, какви су описани у причама о сеЉачу и семену, о пшеници и кукоЪу, о талантима, о блудном сину, о неправедним виноградарима, но нико ни саЬао ниЉе, да се под лишЮем тих догаРаЉа скрива таква хранЪива Љезгра за дух човечЉи, док √оспод ниЉе те приче сам испричао, Ьихово значеЬе протумачио и Ьихово Љезгро показао.

ƒанашЬе ЉеванРеЪе излаже познату ’ристову причу о сеЉачу, коЉа по свом споЪашЬем виду излаже Љедан врло обичан догаРаЉ, али коЉа у своЉоЉ унутарЬоЉ Љезгри скрива самога √оспода »суса, и Ъудске душе, и ЉеванРелску науку, и узрок пропасти и пут спасеЬа Ъудских душа - све у Љедан мах.

»зиРе сеЉач да сеЉе семе своЉе.  олико прост толико и свечан почетак! “о Љест: доРе време сеЉаЬу, мразеви и снегови су приготовили земЪу, орачи су узорали, пролеЮе Ље наступило, и - сеЉач изиРе да сеЉе. »зиРе сеЉач из дома свога, на Ьиву своЉу, да сеЉе семе своЉе - не туРе но своЉе. “о Ље споЪашЬа простота; а ово Ље унутрашЬа дубина: сеЉач Ље ’ристос, семе Ље ЉеванРелска животворна наука. „овечЉи род Ље растресен и приуготовЪен хиЪадугодишЬим мукама и страдаЬима, лутаЬима и вапаЉима, да прими божанско семе животворне науке; пророци су разорали Ьиву душа Ъудских, и ’ристос Ље заблистао као пролеЮе после дуготраЉне и ледене зиме, и као сеЉач изишао да сеЉе. ѕророци су орачи, и ќн Ље сеЉач. јко су пророци посеЉали овде онде неко семе, то ниЉе било Ьихово семе него од Ѕога позаЉмЪено. ј ’ристос Ље изишао да сеЉе —воЉе семе. Ћажни учитеЪи пре ’риста узимали су од Равола семе, и сеЉали га по свету као своЉе. ј ’ристос не позаЉима ни од кога него у истини сеЉе —воЉе семе. »зиРе сеЉач - но одакле изиРе и камо? »зиРе —ин ЅожЉи из вечног крила ќца —вога, но ипак се не одвоЉи од тога крила. »зиРе у тело човечЉе, да као човек послужи Ъудима. »зиРе као светлост што излази од сунца, но ипак се не одваЉа од сунца. »зиРе као дрво из корена свога не одваЉаЉуЮи се од корена свога. ƒуше су Ъудске Ьива Мегова; и ќн изиРе на —воЉу Ьиву. —вет кроза М поста, а ќн доРе у свет - на —воЉу Ьиву, дакле, изиРе. ƒуше Ъудске кроза М посташе, и ќн к —воЉима доРе - на —воЉу Ьиву, дакле, изиРе. » тако: из —вога боравишта изиРе, на —воЉу Ьиву доРе, да —воЉе семе сеЉе. “о Ље прави —еЉач, окружен миром са свих страна због неоспорне своЉине своЉе и чистоте и правде путева своЉих. ј не као слуге коЉе из туРега дома излазе и на туРу Ьиву долазе и туРе семе сеЉу, па се понекад у злоЮи своЉоЉ забораве, те туРе присвоЉе и назову своЉим, због чега их окружава немир и страх.

» кад сеЉаше, Љедно (семе) паде краЉ пута, и погази се, и птице небеске позобаше га. ј друго паде на камен, и изникавши осуши се, Љер немаше влаге. » друго паде у трЬе, и узрасте трЬе, и угуши га. ј друго паде на земЪу добру, и изникавши донесе род сто пута онолико. √овореЮи ово повика: ко има уши да чуЉе, нека чуЉе. ќве последЬе речи показуЉу, да прича има скривен смисао. £ер сви Ъуди имаЉу уши и могу лако чути глас и речи ове приче, но сви немаЉу слух духовни, да би чули дух коЉи дише у овоЉ причи. «ато √оспод вели: ко има уши да чуЉе, нека чуЉе.

÷ела ова прича Љасна Ље и истинита Ље чак и када се у ЬоЉ види само опис Љедног обичног догаРаЉа. —ваки тежак могао би потврдити из свог сопственог искуства, да све ово овако заиста бива са посеЉаним семеном на Ьиви. » сваки Юе вам моЮи испричати своЉе трудове и муке око Ьиве: да би спречио путеве преко Ье, да би повадио камеЬе из Ье, и да би трЬе искрчио и спалио, те тако сву Ьиву учинио само добром земЪом. Ќо ова прича ниЉе ни испричана због онога што свак из Ье зна него због скривеног смисла што нико из Ье раниЉе ниЉе знао. ќна Ље испричана због дубоке, траЉне и духовне истине коЉа се криЉе у ЬоЉ.

Мива представЪа душе Ъудске; разнолики делови Ьиве означаваЉу разнолике душе Ъудске. £едне су душе као земЪиште око пута; друге су као каменито земЪиште Ьиве; треЮе су као трЬак на Ьиви; а четврте као добра земЪа, удаЪена од пута, и чиста од камеЬа и трЬа. Ќо зашто сеЉач не баца семе само по доброЉ земЪи, него и по путу, и по камеЬаку, и по трЬаку? «ато што Ље ЉеванРелска благовест Љавна а не таЉна; не таЉна и не ограничена само на Љедан броЉ Ъуди, какве су биле многе тамне и маРионичарске самозване науке код √рка и ≈гипЮана, коЉе су имале за циЪ више владаЬе Љедног човека или Љедне групе Ъуди над осталим Ъудима него спасеЬа душа Ъудских. Ўто вам говорим у тами, казуЉте на видику; и што вам се шапЮе на уши, проповедаЉте с кровова (ћат. 10, 27). “ако Ље заповедио √оспод —воЉим ученицима - √лавни —еЉач осталим сеЉачима. ƒаЪе, и зато што Ѕог жели спасеЬе свима Ъудским душама, Љер ќн хоЮе да се сви Ъуди спасу (I. “им. 2, 4) и неЮе да ко погине (II. ѕетр. 3, 9). ƒа Ље √оспод сеЉао своЉу божанску науку само меРу добрим Ъудима, онда би зли имали изговор и рекли би, да они нису ни чули за £еванРеЪе. » тако би своЉу пропаст приписивали Ѕогу а не своЉоЉ грешности. Ќо, пак неЮе пропасти ЅожЉом кривицом, Љер Ѕог Ље праведан, и никаква се кривица не може ни приближити светлости правде Мегове.

“о што три дела семена пропада ниЉе кривица ни до сеЉача нити до семена него до саме земЪе. Ќити Юе бити крив ’ристос ни Мегова света наука што Юе многи Ъуди пропасти, него сами ти Ъуди. £ер они неЮе уложити труда и Ъубави да примЪено семе одгаЉе; да га одбране од корова; да га удубе у плодородну дубину душе своЉе и да га сачуваЉу до доношеЬа плода и до жетве. Ќо макар и три дела Ьиве да остане бесплодно Ѕог Юе имати обилату жетву —воЉе речи.  ао што Ље и рекао кроз пророка: реч моЉа кад изиРе из моЉих уста неЮе се вратити к мени празна, него Юе учинити шта ми Ље драго, и среЮно Юе свршити на шта Ље пошЪем (»с. 55, 11). Ўто се неки Ъуди неЮе користити ’ристовом речЉу, то не значи, да Ље та реч узалуд посеЉана. ” Ѕога Ље све могуЮе: ќн може учинити, да зато буде Мегова жетва на доброЉ земЪи обилатиЉа. ” наЉгорем случаЉу реч Мегова вратиЮе се Мему, ако не друкчиЉе а оно као талант закопани од злог слуге, или као мир донешен ЉедноЉ куЮи и од те куЮе непримЪен.  ао што Ље рекао √оспод апостолима, да назову мир свакоЉ куЮи у коЉу улазе. » ако буде куЮа достоЉна, доЮи Юе мир ваш на Ьу; а ако ли не буде достоЉна, мир Юе се ваш к вама вратит (ћат. 10, 12-13).

Ќо боЪе, послушаЉмо самога √оспода како ќн открива унутрашЬи смисао ове приче. £ер ово Ље Љедна од ретких прича у £еванРеЪу коЉу Ље сам ’ристос протумачио. ј протумачио Ље зато што су га сами апостоли о томе питали:

ј ученици Мегови питаху га говореЮи: шта значи прича ова? ј он рече: вама Ље дано да знате таЉне царства ЅожЉега; а осталима у причама, да гледаЉуЮи не виде, и слушаЉуЮи не разумеЉу. ”ченицима Ље изгледала ова прича баш због своЉе простоте тешко разумЪива и на духовни живот мучно применЪива. ѕрема ЉеванРелисту ћатеЉу ученици су прво поставили питаЬе: зашто им говориш у причама? £еванРелист Ћука то питаЬе пропушта и наводи оно друго питаЬе: шта значи прича ова! ’ристос им одговара на оба питаЬа. ѕрво, ќн прави разлику измеРу своЉих ученика као слушалаца и осталих слушалаца. ћада су ученици били прости Ъуди, благодат Ље ЅожЉа била с Ьима; и мада они у то време Љош нису били савршени, ипак Ље Ьихов духовни вид био довоЪно отворен да познаЉу таЉне царства ЅожЉега. Мима се могло понекад говорити и управо, без прича; но другима се ниЉе могло говорити без прича. ј да се и апостолима ниЉе могло увек говорити без прича, види се из ’ристовог последЬег говора Ьима: ово вам говорих у причама, али Юе доЮи време кад вам више неЮу говорити у причама (£ов. 16, 25). ј зашто народу говори у причама? ƒа гледаЉуЮи не виде, и слушаЉуЮи не разумеЉу. “о Љест: кад би им говорио управо, и без прича, они би гледали телесним очима и не би видели ништа, и слушали би телесним ушима и не би разумели ништа. £ер духовне ствари се не виде телесним очима, нити се чуЉу телесним ушима. ј да ове речи имаЉу таЉ смисао, Љасно Ље из нешто друкчиЉе изречене те исте реченице код ЉеванРелиста ћатеЉа - Љер гледаЉуЮи не виде, и слушаЉуЮи не чуЉу нити разумеЉу. “о Љест: кад им √оспод говори духовне истине наге, без одела прича и сравЬеЬа са стварима и догаРаЉима из овога чулнога света, они не виде те истине, они их не чуЉу нити разумеЉу. —ве духовне истине су из онога света - из света духовнога, небеснога - и само се духовним видом и слухом и разумом могу запазити и поЉмити. Ќо те духовне истине су изложене у овоме свету под оделом ствари и догаРаЉа.  од многих Ъуди изгубЪен Ље вид и слух и разум за духовне истине. ћноги гледаЉу само одело, и слушаЉу само споЪашЬи глас, и разумеЉу само споЪашЬа своЉства и облике и природу ствари и догаРаЉа. “о Ље телесни вид, телесни слух, и телесни разум. √оспод »сус Ље познао слепило Ъуди, и зато као премудри ”читеЪ руководи Ъуде од телесних предмета ка духовним, и од физичких чиЬеница ка духовним. «ато им говори у причама, то Љест у оном облику коЉи Ље Љедино доступан Ьиховом виду, и слуху, и разуму.

ќдговоривши тако на прво питаЬе √оспод прелази на друго:

ј прича ова значи: семе Ље реч ЅожЉа. ј коЉе Ље краЉ пута то су они коЉи слушаЉу, али потом долази Раво, и узима реч из срца Ьиховога, да не веруЉу и да се не спасу. Ќароду Ље рекао √оспод: погази се, и птице небеске позобаше га, а ученицима вели: долази Раво и узима реч из срца. ќно значи ово; и ово Ље обЉашЬеЬе онога.  ао што семе украЉ пута путници газе и птице зобаЉу, тако Раво гази и зоба усев ЅожЉи, реч ЅожЉу у срцу човечЉем. «ато мудар домаЮин заграРуЉе Ьиву и одбиЉа пут од Ьиве; и зато мудар човек заграРуЉе пут кроз срце своЉе, да зли дух не ходи Ьиме и не гази не сатире све оно што Ље од Ѕога у срцу човечЉем посеЉано.  ад ми направимо пут кроз срце своЉе, онда тим путем пролази тамо амо светина од Ъуди и демона. Ѕожанско се семе тада тре и упропашЮуЉе, а светина буд гази божанско семе буд Љош сеЉе своЉе семе зла. “акво разграРено и за свакога отворено срце личи на жену преЪубну коЉа изневерава свога мужа, и од себе прави смрадно сметлиште и бесплодни друм; на коЉи наЉрадиЉе слеЮу грабЪиве тичурине небеске, то Љест демони. Ќикаква Ъудска душа ниЉе милиЉа Ьима од оне коЉа Ље од себе направила отворен друм. Ќа камену и у трЬу семе бар поникне, но на друму она не може ни да никне од путника и мимопролазника, него га одмах табани сатру и Раволи разнесу. Ѕожанско семе успева и доноси плода само у девичанскоЉ души, коЉа ниЉе отворен друм него заграРена и забраЬена Ьива. јко би требало причу причом обЉашЬавати, онда би се прича о семену на путу наЉбоЪе обЉаснила причом о блудници.

«ашто Раво узима божанску реч из срца Ъуди? “о √оспод обЉашЬава речима: да не веруЉу и да се не спасу. »з овога Ље Љасно, да Ље вера у реч ЅожЉу основ нашега спасеЬа. ќнаЉ ко не држи реч ЅожЉу у срцу дуго и дуго - искЪучиво само реч ЅожЉу - не може му се срце загреЉати вером, те следствено: не може му се ни душа спасти. ƒок се Љош срце ниЉе загреЉало од речи ЅожЉе, Раво жури да покраде и однесе реч ЅожЉу из срца. Ѕлаго оном ко чува реч ЅожЉу у срцу као наЉвеЮе благо, не пуштаЉуЮи ни Ъуде ни демоне да таЉ свети усев газе и разносе.

ј коЉе Ље на камену то су они коЉи кад чуЉу с радошЮу примаЉу реч; и ови корена немаЉу коЉи за неко време веруЉу, а кад доРе време кушаЬа отпадаЉу. ЌаЉпре с радошЮу примаЉу, па за неко време веруЉу, и наЉзад из страха отпадаЉу.  ао роб коЉи Ље много година провео у тамници кад види да му Ље неко отворио врата и викнуо: излази, слободан си! ќн се наЉпре обрадуЉе и почне се спремати да изаРе; но кад помисли да се мора привикавати новом начину живота и пословима, он се уплаши од тог новог, неизвесног, и радиЉе се поново повлачи у таму затвараЉуЮи сам тамничка врата пред собом.

—увише Ље земЪано сунце у страшЪиваца, и од земЪаности окамеЬено. –еч ЅожЉа расте наЉуспешниЉе при споЪашЬим бурама и ветровима, као борЉе у планини. Ќо страшЪивац, коЉи Ље с радошЮу примио реч ЅожЉу, уплаши се од буре и ветрова, и напушта реч ЅожЉу, одбацуЉе Ље, и прилепЪуЉе се поново своЉоЉ земЪаности. «емЪа даЉе брзе плодове, а на плод од речи ЅожЉе треба чекати. ѕри том страшЪивца разЉеда сумЬа: ако пустим ове плодове земаЪске коЉе имам у рукама, ко зна да ли Юу дочекати да окусим плодове коЉе ми реч ЅожЉа обеЮава? » тако страшЪивац посумЬа у Ѕога а поверуЉе у земЪу; посумЬа у истину а поверуЉе у лаж. » вера не ухвативши корена у Ьеговом каменом срцу ишчезава, и реч ЅожЉа посеЉана по камену враЮа се своме —еЉачу.

ќваквих страшЪиваца и данас Ље много меРу нама. ѕо врху Ьиховог срца зазелени се вера у Ѕога. Ќо земЪа Ље врло плитка, а испод Ье Ље тврд камен.  ад им обасЉа велико сунце ЅожЉе истине, према чиЉоЉ светлости они виде, да реч ЅожЉа тражи дубине, и да пушта своЉе жиле до самога дна срца, и до дна душе и до дна ума, они се онда уплаше. ќни су Љош и воЪни били пустити Ѕога у предсобЪе своЉе, задржаваЉуЮи све остале одаЉе за себе. Ќо кад су видели колико Ље сунце Ѕог, и како у МеговоЉ близини не може остати ниЉедна одаЉа у тами, Ьих Ље спопао страх. ѕа Љош кад таквоме човеку буде до невоЪе или га потераЉу ради речи (ЅожЉе) - то су буре и ветрови - одмах удари натраг.  олебЪивост у вери Ље служеЬе Љедном господару и обеЮаваЬе службе другом.  олебЪиви служе уствари Раволу а обеЮаваЉу своЉу службу Ѕогу. Ќо како Юе Ѕог веровати Ьиховом обеЮаЬу кад они нису поверовали Меговом обеЮаЬу, садржаном у речи МеговоЉ?

ј коЉе у трЬе падне то су они коЉи слушаЉу, и отишавши - од бриге и богатства и сласти овога живота загуше се, и плод не сазрева. Ѕриге су трЬе, Ъубав према богатству трЬе, сласти земаЪске трЬе.  ад у такво трЬе западне реч ЅожЉа, никне. Ќо не порасте нити стигне до зрела плода, Љер бива трЬем угушена. ЅожЉа реч не може да успева ни у каквоЉ сенци. ќна успева само на Ьиви, на коЉоЉ Ље она наЉвеЮи усев, те баца сенку на све остало. ѕод бригама се овде разумеЉу бриге за телесни живот; под богатством - богаЮеЬе споЪашЬе; под сластима - сласти светске, телесне, пролазне и трулежне. “о Ље коров, у коме пречиста и нежна биЪка ЅожЉа не расте. јпостол ѕетар говори: све своЉе бриге баците на Ь, Љер се он брине за вас (I ѕетр. 5, 7). £едну Љедину бригу налаже нам ’ристос √оспод - бригу за душу, за спасеЬе душе. Ќо то Ље наЉвеЮа брига, коЉа кад се збрине све остало Ље збринуто само собом. —ве остале мале бриге угуше семе ове наЉвеЮе бриге, и без ове остану и оне незбринуте, ма човек с Ьима живео хиЪаду година на земЪи. ѕраво богатство Ље дар ЅожЉи а не отмица од Ъуди или природе.  о се узда у богатство своЉе, пропашЮе (ѕриче, 11, 28). “аЉ Юе као огорчени незадовоЪеник умрети, и као просЉак, без игде ичега, изаЮи пред —уд ЅожЉи. ј сласти? Ќису ли и оне коров и трЬе што угушуЉе реч ЅожЉу? » да ли су земаЪске сласти у истини онакве какве их замишЪаЉу они коЉи за Ьима чезну? ≈во, чуЉмо Љеднога коЉи се сав купао у сластима земаЪским, чуЉмо цара —оломона шта исповеда о себи: и што год жеЪаху очи моЉе не браЬах им нити ускраЮивах срцу своме каквога весеЪа, него се срце моЉе весеЪаше - а кад погледах, гле, све беше таштина и мука духу, и нема користи под сунцем (ѕроповед. 2, 10-11). ј ево шта вели отац —оломонов, мудриЉи од —оломона: наредбе су √осподЬе праведне, веселе срце (ѕс. 19, 8), присвоЉих откровеЬа твоЉа за вавек, Љер су радост срцу моме (119, 111); радуЉем се речи твоЉоЉ као онаЉ коЉи задобиЉе велик плен (119, 162). ѕрава сласт, дакле, и богатство, и радост, и весеЪе Љесте у речи ЅожЉоЉ. —ве богатство овога света, и сласт, и радост Љесу само лисната прича према богатству, сласти и радости у духовном свету, у царству ЅожЉем.

ј коЉе Ље на доброЉ земЪи то су они коЉи реч слушаЉу, и у добром и чистом срцу држе, и род доносе у трпЪеЬу. ќво рекавши повика (»сус):  о има уши да чуЉе нека чуЉе. ƒобра земЪа то су добре душе, душе жедне истине и гладне Ъубави.  ао жедан Љелен што Љури и тражи воде, тако и ове добре душе Љуре по сувоЉ пустиЬи овога света и траже да загасе своЉу жеР и глад истином вечном и ЪубавЪу непролазном. » кад на такве душе падне роса и мана небесна са ’ристових уста, оне се купаЉу у радости, и расту високо до небеса, и доносе неизмерни род.  роз те душе само Љедан пут води, и Ьим само ’ристос ходи; за све остале путнике и пролазнике таЉ Ље пут затворен. ” тим душама нема камеЬака ни трЬака, но само чиста, плодородна и мека земЪа, на коЉоЉ само Љедан усев расте, онаЉ што га ’ристос √оспод сеЉе.  аже се: и држе Ље у добром и чистом срцу. Ќе држе добри Ъуди реч ’ристову записану на хартиЉи, Љер хартиЉа Ље ван човека, и може се изгубити, нит Ље држе само у памети Љер памет Ље на искраЉу човека, те се може заборавити. Ќего Ље држе у средини самих себе, у срцу своме, у срцу доброме и чистоме, где нити се губи нити заборавЪа, но као квасац буЉа, и као пшеница род доноси, и као лоза винова весели човека, и као уЪе маслиново помазуЉе цео живот човеков, те се светли као сунце.

 олико рода доноси реч ’ристова на доброЉ земЪи? £едан по сто, Љедан по шест, а Љедан по тридесет. ќво Ље √оспод рекао по бескраЉноЉ милости —воЉоЉ и снисхоРеЬу према Ъудима. ќн не тражи од свиЉу Ъуди подЉеднако, него од некога више, од некога маЬе, да би се само што више душа спасло и царство небесно наследило. £еванРелист Ћука спомиЬе само стоструки род - род сто пута онолико - да покаже уопште величину рода на доброЉ земЪи. ј ћатеЉ и ћарко не говоре о величини рода уопште него о три различне количине рода коЉе задовоЪаваЉу ƒомаЮина. ќвим се исказуЉе иста мисао као и причом о талантима. » слугу са десет таланата као и слугу са четири таланта √оспод Ље ословио истим речима и наградио истом наградом: слуго, добри и верни - уРи у радост господара своЉега (ћат. 25, 21-23)! £ер и царство небеско има ступЬева величине и власти, те и сва спасена створеЬа нису на истом ступЬу, мада су сва у неисказивом сЉаЉу и неизреченоЉ радости.  о има уши да чуЉе нека чуЉе! ќвим речима завршио Ље √оспод и тумачеЬе приче, као што Ље претходно пред народом овим истим речима завршио саму причу. » то Љош повика. » двапут понавЪа исте речи, и оба пута, каже се: повика! «ашто то? «ато, да би пробудио унутрашЬи слух оглувелих Ъуди. ƒа би одЉекнула животна мудрост Мегова кроз столеЮа и столеЮа, и да би Ље чула сва поколеЬа Ъудска до свршетка времена. «ато поновЪено повика и поновЪено рече:  о има уши да чуЉе нека чуЉе. ѕовика човекоЪубиви ѕриЉатеЪ Ъуди, Љедини ѕриЉатеЪ оних, на коЉе су навалиле црне тичурине небеске као на оставЪену стрвину; повика, да укаже на опасност; повика, да укаже Љедан Љедини уски пут за спасаваЬе из трулежног гореЬа и димЪеЬа овога света, повика кротки и Ѕлаги √оспод, Љер се овде не ради ни о чем маЬем него о спасеЬу живота Ъуди, не о хаЪини, и не о куЮи, и не о имаЬу, него - о животу. Мегова вика ниЉе од гнева на Ъуде него вика нежне маЉке коЉа сагледа децу своЉу усред змиЉа, па повиче! ƒеца се играЉу и не виде змиЉе, а маЉка види. » кад деца и сагледаЉу змиЉе, не знаЉу коЉим путем да се спасу, а маЉка зна. «ато маЉка повиче к деци. «ато и ’ристос повика Ъудима, с краЉа у краЉ историЉе: ко има уши да чуЉе нека чуЉе! Ќека Ље слава и хвала живоме и животворноме √осподу и —пасу нашем »сусу ’ристу, заЉедно са оцем и ƒухом —ветим - “роЉици ЉеднобитноЉ и неразделноЉ, сада и навек, кроза све време и сву вечност. јмин

—ветосавЪе.орг

26 / 10 / 2014

    ¬аш коментар

    ќвде можете оставити ваше коментаре. —ви коментари биЮе прочитани од стране уредништва ѕравославие.Ru.

    ¬аш коментар:
    ¬аше име:
    ¬аш e-mail:
    ”несите броjеве
    коjе видите на слици:


    RSS 2.0