Последња велика кнегиња

Живот Олге Александровне Романове, последње руске велике кнегиње, био је испуњен жалостима, које се ретко сручују на једног човека. Али је она својом добротом, скромношћу и одважношћу надвисила све ужасе које јој је приредио 20. век. У првим вековима хришћанке су својим врлинама задивљавале чак и незнабошце. Тако нам и кнегиња Олга, несаломивог радосног духа, може послужити као пример и бити утеха свим савременим људима. Она је била добротвор и ктитор многобројних школа, болница, старачких домова, друштава, а за време Првог светског рата постала је проста медицинска сестра. Ни данас њено име није заборављено – 4- новембра 2017. године у Павловску на југу Русије, на здању Олгинске гимназије постављена је спомен плоча у част Велике кнегиње, која је била старатељ те образовне установе.

    

Одлука о именовању гимназије «Олгинскаја» била је донета 1913. године, по вољи императора Николаја II, када је прослављена 300. годишњица династије Романов. Али није само то свезивало Олгу Александровну с Вороњешким крајем: ту се налазило и њено имање Олгино. Због тога спомен на њу представља велики догађај не само за Павловск, већ и за читаву Вороњешку област: откривању спомен плоче су присуствовали највиши званичници Вороњешке области и града Павловска, као и многи грађани. Тог дана је у Казанском храму у Павловску одржано празнично богослужење. Божествену литургију је служио митрополит Вороњешки и Лискински Сергије, а саслуживали су епископ Росошански и Острогошки Андреј и Борисогљебски и Бутурлиновски Сергије, уз многобројно свештенство. Ученици гимназије су за високе званице приредили изложбу фотографија, посвећену последњој Великој кнегињи, а на њу се надовезала изложба фотографија у организацији московског Сретењског манастира – «Романови – царско служење».

Личност

Олга Александровна Романова (1. (13.) јуна 1882 – 24. новембра 1960.) била је најмлађа кћер цара Александра III Александровича и царице Марије Фјодоровне, као и најмлађа сестра Страстотрпца Николаја II Романова, последњег руског цара.

    

По сећањима саме кнегиње, њено детињство је био светао период, родитељи су имали срећан брак, а породица је била блиска. Император Александар III је у великој мери био заслужан за то. Поред мноштва државних обавеза (звали су га „најзаузетијим човеком у Русији“) он се трудио да што више времена проводи са породицом, понекад чак учествујући у њиховом играријама и шалама.

У формирању отвореног, искреног, снажног карактера кнегиње немалу улогу је имало васпитање у породици. Царевићи су, упркос данашњим стереотипима, живели прилично скромно: «Спавали су на пољским креветима са вуненим душецима, а јастуци су им били врло танки. На поду се налазио скромни тепих. Није било ни фотеља ни троседа. Једини украс у дечијој соби је био зид са иконама Богородице и Богомладенца, који су били опточени бисерима и другим драгуљима. Хранили су се веома скромно. Овсена каша за доручак, купање хладном водом и много свежег ваздуха.» Православље се налазило у сржи васпитања царске породице. Како је доцније причала кнегиња Олга: «Сви смо били васпитани у духу строгог придржавања канона вере. Сваке недеље смо били на литургији, а многобројни постови и сваки догађај од општенационалног значаја био је обележен свечаним молебаном; све то је за нас било тако природно, попут ваздуха који удишемо.»

    

Олга Александровна је у великој мери наследила карактер свог оца, кога је пуно волела – његову аскетику, непосредност и истинољубивост. Није волела дворску раскош, отмене балске хаљине, које је у шали називала «оклопима», драже су јој биле ланене хаљине, од малих ногу је волела да буде у друштву обичног народа, имена својих слугу је памтила још у дубокој старости, сматрајући их породичним пријатељима. У позно доба свог емигрантског живота она је преузела на себе одговорност да се брине о старој слушкињи своје мајке, јер није желела да ова заврши у старачком дому. О разговорима са сељацима на свом имању написала је: «Видела сам њихову доброту, великодушност и чврсту веру у Бога. Како се мени чини ти сељаци су заиста били богати, без обзира на њихово материјално сиромаштво. Када сам била међу њима осећала сам се као човек у пуном смилу те речи.»

Велики удар за младу Олгу Александровну био је њен неуспешни брак са принцом Петром Александровичем, херцогом Олденбуршким. Када јој је било 19 година, не желећи да напусти Русију и беспоговорно слушајући своју мајку, удала се за човека чија је репутација, мало је рећи, била сумњива. Сама кнегиња је сматрала да се њена мајка одлучила на тај корак због пријатељства са мајком поменутог принца. Било како било, за целих 15 година колико су били у браку Петар Александрович није имао брачне односе са Олгом Александровном, а све своје слободно време је проводио за карташким столом, коцкајући се њеним новцем. Цар Николај II је 1916. године потврдио решење Светог Синода којим се поништавао њен брак са принцем Олденбуршким. Олга Александровна се затим удала за Николаја Александровича Куликовског, официра Кирасирског пука и из тог брака је имала два сина.

    

Породично васпитање, вера и високе моралне вредности умногом су помогли Олги Александровној да преброди личне и општенационалне трагедије: терористички напад на царски воз, када умало није погинула цела породица Александра III, рана смрт оца и старијег брата Герогија, рат и револуционарну анархију, која је на крају крајева довела до њеног изгнанства из отаџбине. Пад монархије је била права катастрофа за царску породицу: 27 људи је било убијено, а остали су били принуђени да напусте Русију. Целе странице њених мемоара, пуне страха и ужаса, посвећене су њеном бекству из револуционарне Русије, заједно са мужем и мајком. Без икакве заштите, неколико пута су за длаку избегли погибију (комунисти су их осудили на смрт док су се они још увек налазили на Криму и само услед бирократских заврзлама су успели да извуку живу главу). Скривали су се од прогонитеља с двоје мале деце, без хране и крова над главом. О судбини других чланова породице дуго нису ништа знали. Након што је њена мајка напустила Русију, Олга се још увек налазила на подручју под контролом «белог» генерала Дењикина, не желећи да напусти своју земљу. Живела је с мужем у козачком селу као обична сељанка. Али када су и до тог места стигли бољшевици, са жељом да убију све припаднике царске породице, Олга је морала да се одлучи на коначно бекство. Прво Ростов на Дону, Цариград, па Београд и Беч и на крају Данска где је живела њена мајка. Велика кнегиња је о свом боравку у Београду написала: «Историји је својствена иронија. Замислите само да се ја, унука Цара који је ослободио Србију и Црну Гору од турског јарма, нађем у српској престоници у виду измучене и страдалне избеглице. Али како су добри према нама били сви Срби!» Краљ Александар I Карађорђевић је предложио кнегињи да се настани у Србији, чему се она нимало није противила, али је морала да оде у Копенхаген по молби своје старе мајке. Олга Александровна је још увек гајила наду да ће се једном вратити у Русију, али то се на крају није догодило.

Односи са породицом цара Николаја II

Отац Олге Александровне, император Александр III, преминуо је када је она била дете. Њено васпитање је настављено на двору њеног брата, цара Николаја II. О Николају је писала са великом љубављу: «Он је био добар и великодушан према свима с којима је имао прилику да се сусретне. Никада нисам видела да се он труди да буде испред свих или да се љути, ако је губио у некој игри. И искрено је веровао у Бога.» Кнегиња Олга је причала да су други људи често схватали Николајево спокојство и уздржаност као хладноћу и формализам, те да нису разумевали, а нису ни хтели да разумеју њега и његову супругу. Руско високо друштво је сваку несрећу повезивало са именом цара, уопште не марећи како је Николај својом милосрдношћу често покривао туђу кривицу: кнегиња је причала како је император тајно сопственим средствима помагао породицама трагедије на Ходинском пољу, када је грешком организатора при крунисању цара настао хаос и метеж. О тешком положају Николаја у улози политичког вође она је говорила: «Стално му је недостајало искусних и некористољубивих министара. Што се интелектулаца тиче, они су једино причали о револуцији и атентатима, због чега су на крају и сами платили цех.» У тако тешкој ситуацији Николај није губио храброст и предвиђао је сва искушења која су га чекала: «Он није знао шта је то страх и био је спреман у сваком тренутку да погине.» Олга Александровна је на следећи начин објашњавала разлоге за абдикацију Николаја, знајући људе из његовог окружења као свој длан: «Он је жарко желео да заустави све будуће нереде, али није имао другог избора. Он је схватио да су га на цедилу оставили сви команданти армија, који су сви одреда, са изузетком генерала Гурка, подржали Привремену владу. Ники није могао да се ослони чак ни на ниже чинове војске. Видео је да су свуда око њега “издајници, кукавице и преваранти!“»

    

Као што је познато и судбина Николаја II и царице Александре Фјодоровне је такође била драматична – од њеног првог тренутка на двору нашла се у мрежи сплетки и измишљотина, сваки њен корак су тумачили злонамерно, а чак су и њену стидљивост схватали као надменост. Те гласине су на крају крајева прерасле у опасну клевету. Кнегиња Олга је говорила: «Нисам више у стању да читам све лажи и гнусне измишљотине које пишу о њој.» Без обзира на тако хладан пријем на двору, царица и Олга Александровна су биле у одличним односима. Повезивала их је аскетика, одбојност према вишим круговима друштва и њиховом неморалу, а такође и милосрђе.

    

После 1904. године кнегиња Олга се посебно зближила с породицом Николаја II. Она је скоро сваки дан била код њих у гостима и у тренуцима њихове отуђености од високог петербуршког друштва, Олга Александровна је била њихов повереник. «Боравак међу њима ми је причињавао огромну радост. Њихова међусобна љубав је за мене била извор надахнућа, а волела сам и своје четири нећаке», – причала је. Она је активно учествовала у васпитању царске деце и водила их у Петербург где је за њих правила забаве, којима су присуствовали њихови вршњаци. Посебно је била везана за најмлађу Анастасију у којој је вероватно препознала своје црте личности – живахност, енергичност, смисао за хумор.

Страдање породице Николаја II је за Олгу Александровну представљало мучно питање, кога се она скоро није ни дотицала. «Моје поштовање пред сенима мог брата и његове породице је толико велико да се не може речима изразити. Рана од тог чудовишног убиства у Јекатеринбургу никада није зарасла и није се претворила у ожиљак», – писао је њен биограф Ијан Ворес (иначе православни Грк). Ту скривену тајну њене душе с времена на време су грубо и без такта нарушавали самозванци, који су се представљали као преживела царска деца. Ти нељуди су буквално обијали њен праг у нади да ће бити признати. Али и у таквим случајевима је Олга Александровна пројављивала скрушеност и љубав. Тако је једном приликом упутила следеће речи неком Французу који се појавио пред њеним вратима и представио се као царевић Алексеј: «Било нам га је врло жао и сагласили смо се да прочитамо његове белешке», – иако само можемо претпоставити колики је бол њој то причинило.

Ијан Ворес је писао: «Једном приликом сам се усудио да упитам Велику кнегињу да ли се она моли за њега (Николаја II). Помало оћутавши, одговорила је:

– Не за њега, већ њему. Он је мученик».

Дела милосрђа

Олга Александровна је била истински родољуб. Царској деци је од малих ногу усађиван осећај о непрекидном континуитету историје: «Руска историја је представљана као део нашег живота, као нешто блиско и сродно нама, и ми смо се удубљивали у њу, што нам уопште није било тешко.» Као и њен отац, кнегиња се придржавала конзервативних погледа и веровала у особени пут Русије, монархију, традиционалне норме и вредности.

Њена припадност династији Романових је за Олгу Александровну првенствено значила служење народу и отаџбини: «Међу Царем и народом је постојала веза, коју тешко да су могли да појме на Западу. Та повезаност није имала ништа са гломазним чиновничким апаратом. Цар је био повезан са народом путем свечане заклетве, коју је полагао на крунисању, заклетве да ће бити Цар, судија и слуга свога народа. У монарху су се стапале и постајале једно: воља народа и Царско служење поданицима». Чим је Немачка објавила рат Русији, велика кнегиња је, заједно са Ахтирским пуком, чији је била формални заповедник, кренула на фронт и на почетку се обрела у Проскурову (данас Хмељницки у централној Украјини). Кнегиња плаве крви је постала обична милосрдна сестра: учествовала је у превијању рана, присуствовала операцијама и није се клонила ни најтежих медицинских послова. Пружала је помоћ рањеницима чак и на самој линији ватре за шта је била одликована Георгијевским орденом 4. степена. «Сасвим ми недостаје времена да изађем на свеж ваздух, – написала је у једном свом писму, – јуче сам 8 сати превијала, а трећег дана смо радили 10 сати и имали смо времена само за кратак предах да поједемо нешто с ногу. Свиђа ми се када има пуно-пуно посла.» Она је већ имала искуства у послу болничарке јер је на свом имању Олгину често посећивала болницу за сељаке учећи се занату медицинске сестре.

    

Сваки дефицит потрепштина на фронту је тешко подносила зато што се осећала лично одговорном за све што се дешава. Опремила је Главну болницу у Кијеву уз помоћ сопствених средстава и примила је на себе дужност начелника и старатеља те установе. Олга Александровна је настављала да ради чак и када је била у другом стању, чекајући рођење свог првенца. Без обзира на ратне страхоте које је лично видела није постала безосећајна и огуглала на људски бол: «Плакала сам због сваког – ужас један како то раздире душу, привикаваш се на сваког тешког болесника и сваког од њих волиш као дете – и за трен, они умиру.» Док је отправљала хусаре из свог пука на њихов последњи пут затварала им је очи и на прса полагала медаљон с образом Ахтирске Божије Матери.

    

Олга Александровна је била покровитељ и начелник у више стотина добротворних установа и организација – дечјим сиротиштима, болницама, старачким домовима, женским школама. Често су јој се обраћали за помоћ и она никога није одбијала, сматрајући да је њена дужност да помогне свакоме коме је помоћ потребна.

У емиграцији, дом Олге Александровне је постао окупљалиште за све који су делили горку судбину изгнанства. Кнегиња је наставила да се бави својим добротворним радом и на Западу: на аукцији је продавала своје слике од чега је помагала руским емигрантима у тешком финансијском положају.

    

За време Другог светског рата Олга Александровна је помагала свим земљацима који су били заточени у немачким логорима, шаљући им разне намирнице и неопходности, притом се излажући опасности. Треба истаћи да она никада није подржавала оне представнике руске емиграције који су за време рата стали уз Хитлера, зато што је сматрала да су такве идеје трагична заблуда, а ти људи сарадници државе која је двапут напала Русију. Упркос томе, совјетске власти су после рата тражиле од Данске да је изручи Москви, оптужујући је за «колаборацију са народним непријатељима». Чан ни данска краљевска породица није могла да јој помогне у тој ситуацији и она је била принуђена да се с породицом пресели у Канаду у статусу «пољопривредног емигранта» што је значило да обавезно треба да ради на фарми. Њена породица се нашла у тешким околностима: поред пољопривреде, једини извор прихода им је био продаја слика велике кнегиње. Она је и даље колико је могла помагала руској дијаспори.

Посебан део њене добротворне делатности је велика помоћ коју је пружила Цркви. Она је знала за прогон православаца у совјетској Русији и помагала им је у складу са својим могућностима. Ијан Ворес је о томе писао: «Олга Александровна је одржавала контакт са многим руским православним парохијама и била је добро обавештена о репресијама којима су оне биле подвргнуте. Стога је била дубоко погођена одсуством било каквих жалби и роптања у писмима руских православаца која је добијала. С времена на време слала им је мале поклоне, једва склапајући крај са крајем. Руски монаси са Свете Горе су се свакодневно молили за њу. Када сам био у посети тамошњем манастиру и рекао монасима да познајем Олгу Александровну, они су заплакали и замолили ме да јој у Канаду однесем икону. Зидови спаваће собе у њеној скромној кућици биле су прекривене иконама, које је велика кнегиња добила на поклон од многих људи који су јој били предани у истој мери као и пре револуције.»

Олга Александровна се упокојила 1960. године у 78. години живота. Опело је одржано у православном храму у Торонту, а поред ковчега су свечано стајали офицери 12. Ахтирског пука Њеног Императорског Величанства Велике Кнегиње Олге Александровне, с којима је прошла кроз рат и чија је имена памтила до дубоке старости.

Стваралаштво

    

Олга Александровна је показивала интересовање за сликарство од малена. Учитељи су јој дозвољавали да црта за време часова јер је она врло добро усвајала градиво. Њен отац је подржавао занимање своје кћери за сликарство, будући да је и сам био велики колекционар и познавалац уметности (његова колекција чини окосницу Руског музеја уметности у Петербургу). Кнегиња се школовала код најбољих професора сликарства – Кирила Лемоха, Владимира Маковског, Станислава Жуковског и Сергеја Виноградова. У емиграцији је усавршавала свој таленат посећујући уметничке галерије. Њене слике су продаване у Лондону, Берлину, Паризу. Оне су красиле колекције врсних познавалаца уметности из виших кругова европског друштва.

    

Најпознатији су њени пејзажи и слике мртве природе, али треба напоменути да је она живописала и иконе које је даривала својим сродницима, а такође и школама, старачким домовима, сиротиштима. Олга Александровна је осећала све танчине природе свог завичаја, што је изражавала својим акварелима. Њено стваралаштво је лирско, а иза површинске једноставности крије се страдално поимање света. Налазила је надахнуће у, рекло би се, свакодневним призорима: у цвећу на симсу прозора, у празничном колачу или бокалу на столу. На платну последње руске кнегиње тако су се нашле просте животне радости у доба светских катастрофа. И уопште није изненађујуће што она слика спокојне призоре док се налази на фронту и свакодневно се очи у очи сусреће са ужасима тоталног рата. Неки називи њених дела из тог периода су: «Милосрдна сестра у шетњи», «Јесен у парку» и «Јесењи предео». Или док се на Криму фактички налазила у заточеништву: «Кримско цвеће», «Дрво у цвату и чемпреси», «Кримски друм». Или док се скривала у козачком селу, где ју је породила проста сељанка и претила јој смртна опасност од црвених: «Тихон са дадиљом. Станица Новоминскаја», «Уснули Гурије» – две слике посвећене њеним синовима. Док се налазила на граници смрти, сликала је радосне пролећне пејзаже са цветним вртовима и сељанкама које разговарају преко ограде. Никада се не предајући унинију, умела је да спозна лепоту у свакодневном, била је захвална на сваком новом дану, проста, скрушена и светла – тако видимо кнегињу у њеним радовима.

    

Следећа етапа њеног стваралаштва је уследила после њеног прелазка у Канаду. Та северна држава ју је подсетила на родни завичај и она се изнова враћа теми Русије. Усамљена црквица, утабани пут који се губи у снежним пољима, позната руска коњска запрега са три коња – тројка; на платнима васкрсава омиљена, заувек остављена, али свеједно омиљена – Русија. А упаљено кандило изнад иконе на једној од њених слика нас подсећа на главну покретачку силу у њеном животу уз чију помоћ је та крхка, али храбра жена успела да поднесе сва искушења: «Вера у Бога, као код детета, је била златна нит која је повезивала читаво њено постојање, осветљавајући најмрачније странице њеног живота.»

Ана Ведјајева

С руског Александар Ђокић

6 декабря 2017 г.

Православие.Ru рассчитывает на Вашу помощь!
Храм Новомученников Церкви Русской. Внести лепту
Комментарии
Православие.Rs11 декабря 2017, 23:23
Кнегиња Олга је сахрањена на гробљу North York cemetery у Торонту.
дамјан 7 декабря 2017, 22:51
Где је сахрањена кнегиња Олга? Вечнаја Памјат тој дивној жени , која је била племкиња у правом смислу те речи.
Здесь вы можете оставить к данной статье свой комментарий, не превышающий 700 символов. Все комментарии будут прочитаны редакцией портала Православие.Ru.
Войдите через FaceBook ВКонтакте Яндекс Mail.Ru Google или введите свои данные:
Ваше имя:
Ваш email:
Введите число, напечатанное на картинке

Осталось символов: 700

Подпишитесь на рассылку Православие.Ru

Рассылка выходит два раза в неделю:

  • В воскресенье — православный календарь на предстоящую неделю.
  • Новые книги издательства Сретенского монастыря.
  • Специальная рассылка к большим праздникам.
×